„Rambo, baš si car“

Da li je slučaj sa Rambom Amadeusom katastrofa dostojna ujdurme koja je prati? Naravno da nije, ali je zanimljiv primer beskrajno osione perspektive društveno povlašćenih ličnosti

Pre par dana, crnogorska producentkinja emisije „Dnevnica“ Lejla Kašić optužila je umetnika Antonija Pušića (Ramba Amadeusa) za seksualno uznemiravanje prilikom njegovog učešća u snimanju te emisije. I tradicionalni i internet mediji su goreli, a mi nismo spavali. Iako je kultura poništavanja na našim prostorima mnogo ograničenija nego u anglosaksonskom svetu, kultura skandala i voajerizma je na zavidnom nivou.

Uprkos tome, informacije u medijima bile su izrazito šture, bez detalja i opisa, i niko nije imao nikakvu jasnu predstavu o tome šta se konkretno zbilo. Onda se desilo nešto nesvakidašnje: tišinu je prekinuo sam „optuženi“, nudeći na društvenim mrežama, u nedostatku bolje reči, svoj fascinantni uvid u dešavanja tog sudnjeg dana, svoje i tuđe postupke, kao i priznanje i opravdanje svog „greha“.

OGLASIO SE RAMBO AMADEUS NAKON OPTUŽBE ZA SEKSUALNO UZNEMIRAVANJE: "Pljesnuo sam, pipinuo ili štipnuo"

Dolazeći od umišljenog intelektualca i dojučerašnjeg miljenika „građana“, Pušićeva izvanredno prepotentna objava bila je prigrljena od, pre svega, delova prosvećenog građanstva koji toliko obožavaju kult Ramba Amadeusa i njegovih neverovatnih intelektualnih visina, najčešće izraženih kroz čuveni klasni rasizam u vidu pripisivanja tema kojima se ljudi bave s obzirom na njihove novčane prihode, koji su brže-bolje poleteli da odbrane nekog „svog“.

S druge strane, podržali su ga i oni koji toliko mrze sve što ima i najmanje veze sa feminizmom da staju na stranu čoveka koga možda inače i ne mirišu, slepi za njegov postupak i, najpre, njegovo pomenuto bizarno opravdanje.

A opravdanje je toliko jezivo, i to ne samo u delu koji se odnosi na konkretni neprofesionalni prestup, da zapravo govori o Antoniju Pušiću mnogo više nego što je on verovatno želeo da kaže. Govori mnogo, međutim, i o tom specifičnom okruženju nadasve prosvećenih, popularnih i pretalentovanih mudraca, naviklih da mogu šta god požele, tako da to saopštenje zaslužuje malo više pažnje jer se može tretirati kao nepromišljeni manifest sličnih umova.

Ići ću redom:

1. „Čitav dan sam bio nadrndan i sarkastičan zbog činjenice da sam tako brzopleto upao u nešto što nikakve veze nema sa mojim senzibilitetom i uvjerenjima.“ – Pušić ovde uvodi prizmu koja će biti glavna tema čitavog saopštenja: njegovu zgroženost emisijom u kojoj se snimaju ugrožene i siromašne porodice i način na koji im se pomaže. Zaključak koji se posle ove prve rečenice nameće je da bi, u takvoj situaciji, osoba odustala od snimanja i otišla. Ne, on je ostao i maltretirao sve oko sebe, jer su oni očito bili dužni da trpe njegovu lošu i „brzopletu“ odluku.

2. „Emisije sam čekirao površno, nisam ni primjetio da se porodica kojoj se pomaže izlaže medijima.“ – pročitajte ovo više puta, svaki sledeći deluje kontradiktornije i gluplje.

3. „Nije mi preostalo drugo nego da pizdim.“ – hvala na iskrenosti, koja valjda podrazumeva da svi sad treba da razumemo i empatišemo se sa ponašanjem dostojnim eventualno razmaženog petogodišnjeg deteta kao jedinim mogućim izborom.

UNICEF suspendovao angažman sa Rambom Amadeusom nakon optužbi za uznemiravanje

4. „Zbog lažnog moralisanja i insistranja na tome kako je taj rad ne znam koliko human, a zapravo se socijalno ugroženi izlažu medijima zarad njene [Kašićkine] lične promocije.“ – Kašić je, dakle, oportuna eksploatatorka tuđe nesreće, a Pušić je u toj situaciji očigledno tek neutralni posmatrač koji je, „brzopleto“ i očito pod pretnjom pištoljima, ostao da učestvuje u svemu, naravno i nikako zarad lične promocije.

5. „Zbog činjenice da je generalni sponzor emisije firma koja ima kladionice, a znamo da je to trenutno najveći problem i najbrži put ka siromaštvu protiv koga se ovaj serijal kao bori.“ –  nakon što je pljunuo lažni moralizam, sad nam deli pravi, jer nemoguće da je zapravo siromaštvo jedan od uzroka popularnosti kladionica na ovim prostorima, a ne obrnuto.

6. Potom sledi jedan sasvim normalan razvoj situacije: „Dotičnu gospođicu sam – dok smo se približavali kući socijalno ugrožene porodice, sasvim neplanirano pipnuo ili pljesnuo po dupetu ili pak štipnuo, pojma nemam sad. To nema nikakve veze sa seksom, barem ne s moje strane. Htio sam da joj nekako dojavim da nemam više što, da me je satjerala u ponižavajući položaj. Nekakav zadnji pokušaj da odustane od grubog upada u intimu jedne porodice. Nesretno artikulisan kvazi-drugarski alarm. Seksističan možda, seksualan ne.“

Na ovoj ključnoj i višeslojnoj tački se treba malo duže zadržati. Dakle, Pušić, kome se možda može progledati kroz prste za pomenutu brzopletost i pristajanje na učešće u nečemu o čemu se prethodno navodno i nije obavestio, kao i za to što očigledno ne zna da medijska emisija ima veze s medijima, potom odlučuje da napusti snimanje, možda i uz galamu, da reaguje na tu jezivu eksploataciju siromašnih u nekoj drugoj emisiji koja bi bila po njegovom prefinjenom ukusu, i da skrene pažnju na svu problematiku zbog koje je „pizdeo!“ celog dana?

Ne! Pušić bira da, sa superegom na steroidima, odbrani „intimu jedne porodice“ tako što će prekršiti intimu tuđeg tela jedne žene, a onda još savršeno lagodno priznati da je to „možda seksistički“, ali nije i „seksualno“? Koja logika tačno stoji iza takvog rezonovanja: da je okej ako nešto „nema nikakve veze sa seksom“, već je samo, avaj, seksistički?

Valjda smo završili u nekom bizarnom (i jasno hiperseksualizovanom) puritanizmu, pa neko onda veruje da može da opravda svoj postupak, po sopstvenom priznanju počinjen tako da nekoga ponizi i kazni, i to ga specifično ponizi kao ženu (Pušić dalje tvrdi: „muškarac na njenom mjestu bi prošao gore“, implicirajući verovatno da bi ga ponizio na način koji je adekvatan muškarcima, jelte), sve dok ga to navodno „ne radi“ na seksualan način. Kakva pervertirana misaona bravura!

Naime, ideja o lošem infantilnom „bumerskom“ muvanju u vidu „lupanja po dupetu“ je smešna i jadna, ali je donekle ljudska i samim tim se može na nju odreagovati ljudski i po kratkom postupku. S druge strane, ovaj čin Pušić sasvim svesno shvata kao svoju osvetu, svoj bunt, jedini mogući i jedini legitimni način da izrazi svoju tobožnju neverovatnu zabrinutost za ugroženu porodicu, da za njega ne mora ni da se izvinjava.

7. (…) dok ja lično nisam uspjevao da kontrolišem svoje ogromno uznemirenje, gd‌je sam psovao pred kamerom i društvo i državu“ (…) „Nakon što nije dobila zadovoljavajuće izvinjenje, krenula je u histerični napad, toliko jak da sam joj rekao da je ludača i da treba da se liječi.“ – konačno, vreme je da se pređe na duple standarde, jer su, jelte, svaka njegova reakcija i tantrum toga dana bili savršeno opravdani njegovom dirljivom brigom za siromašne dok mu nijednom nije palo na pamet da odustane od učešća u tom cirkusu, ali je reakcija producentkinje na njegov bezobrazluk dokaz njenog ludila.

8. „Ali ovd‌je zaista ne osjećam da sam bio nasilan nego da sam branio sopstveni integritet.“ – problem je u tome što integritet prvo mora da se poseduje da bi mogao da se brani, ali izgleda da Pušić toga nije svestan.

Konačno, da li je sve ovo katastrofa dostojna ujdurme koja je prati? Naravno da ne, ali jeste zanimljiv primer da neko na tanjiru, potpuno uveren u svoju ispravnost i izuzetnost, ponudi svoju beskrajno osionu i umišljenu perspektivu.

Kultura poništavanja je izrazito opasan i nekontrolabilan fenomen i bilo bi sjajno da se sve ovo reši u institucijama u kojima treba shodno tome što se desilo. Poenta je da ovde najmanji problem predstavlja sam njegov čin, već upravo ova čitava racionalizacija istog pre i posle.

Radi se o kulturno i društveno povlašćenim osobama, istovremeno potpuno nesvesnim svoje podrazumevane „bogomdanosti“, čiji nam je redak i odličan uvid u psihu Pušić ponudio svojim priznanjem. Ljudima koji ne prezaju ni od toga da, napadajući eksploataciju tuđe nesreće i socijalne ugroženosti, to isto i možda još perverznije eksploatišu, u svrhu opravdanja i igranja na prezir koji će većina normalno osetiti tim povodom, kako bi opravdali svoje bahato i bezobrazno ponašanje.

Stvarno Rambo, baš si car.

AUTOR: Andrea Jovanović 

SKINI APLIKACIJU