DUŠAN PROROKOVIĆ: Rat Amerike protiv svetskih naftaša

Zbog izneverenih očekivanja ili loših procena, Bajdenova politika ponovo je na velikom iskušenju. Zato se opet čuju predlozi o „vaskrsavanju” antimonopolskog zakona

Najblaže rečeno, administracija Džozefa Bajdena je razočarana. Razočarenje nisu mogli sakriti, ostao je takav utisak nakon njihovih komentara, a sam američki predsednik odluku OPEK+ označio je – kratkovidom.

Članice Organizacije država izvoznica nafte rešile su da smanje proizvodnju nafte za 2 miliona barela dnevno. Plus – minus, u zavisnosti od toga koji interval se posmatra, tek to je otprilike mesečna potrošnja jedne zemlje veličine i razvijenosti Srbije. Očekivano, cene sirove nafte počele su da rastu. Tržište već reaguje.

Svojevrsni rat Vašingtona protiv OPEK–a ušao je u novu fazu još 2020. godine. Tada je, u jednom trenutku, proizvodnja oborena za čak 9 miliona barela. Cilj proizvođača nafte bio je jasan: želeli su da nadoknade štetu uzrokovanu pandemijom i da najpre prodaju stvorene viškove.

Naftni sektor pretrpeo je ogromne gubitke tokom pandemijskih zatvaranja i obustavljanja, u jednom trenutku novoispumpana nafta nije se imala gde skladištiti. Otuda i oni novinski naslovi o „negativnoj ceni” najznačajnijeg energenta. Jer, postojeća skladišta već su bila puna. Da bi se vratili dugovi, ponovo pokrenula proizvodnja i osigurale bankarske garancije, trebala im je viša cena nafte.

Balon je prenaduvan

Mera o smanjenju proizvodnje nije baš popularna, ali, posmatrano sa stanovišta proizvođača, nekada je nužna. Takođe, posmatrajući sa stanovišta dobiti, proizvođačima je uvek bolje da iste prihode, uz projektovani rast cena, ostvaruju proizvodeći manje. U tom slučaju su im troškovi proizvodnje i distribucije niži, te je i profit veći.

Za takvu matematiku sada se interesuju i proizvođači tečnog naftnog gasa. Zašto bi proizvodili više, ako im manja proizvodnja donosi veći profit!? Nisu oni dužni niti da rešavaju pitanja energetske bezbednosti Evrope, niti da brinu o održivosti zapadnog finansijskog sistema!

Kada je reč o održivosti finansijskog sistema, tu se verovatno krije i glavni razlog za poslednju odluku OPEK+. Sa jedne strane, za održavanje tog sistema, skoro već punih deceniju i po, koristi se mogućnost štampanja novca pod raznim izgovorima, a često i bez bilo kakvih izgovora.

Balon je odavno prenaduvan, i bez „pandemijskog loma” i „ukrajinskog zemljotresa” on bi u nekom trenutku pukao. Štampanjem novca problem nije rešavan, već je neumitni kraj odlagan. To je postalo generator inflacije, koja bi sporije ili brže nastupala u svakom slučaju.

Sa posledicama pandemije i eskalacijom Ukrajinske krize, normalno, nastupa brže nego što je bilo ko prognozirao. Dolar je obezvređen, evro takođe, kao i čitav red drugih valuta, za istu vrednost danas se može kupiti značajno manje nego pre godinu dana. O periodu od pre deset godina ne treba posebno govoriti, to je za određene vrste proizvoda i usluga neuporedivo. Dakle, cene svega bukvalno – rastu, a istovremeno – cene nafte trebalo bi da padaju. Zemljama koje proizvode naftu, a većina njih ekonomske strategije bazira na ceni crnog zlata, ovakav trend ne odgovara.

Rast kamatnih stopa

Sa druge strane, u cilju obuzdavanja inflacije američke Federalne rezerve i Evropska centralna banka povećale su referentne kamatne stope. I to vrlo agresivno i uopšte se ne obazirući kakve će to efekte ostaviti na dužnike u drugim delovima sveta.

FED je još u maju podigao referentnu kamatnu stopu za 0,50 poena, dok je ključna kamatna stopa na federalna sredstva povećana na raspon od 0,75 do 1 odsto. U septembru, ECB je povećala tri glavne kamatne stope na 0,75 odsto, 1,25 odsto i 1,5 odsto. Zaduživanje postaje skuplje, nema više „lako do keša”, što opterećuje i proizvodnju u energetskom sektoru. Za naftne kompanije, koje godišnje obrću milijarde dolara, sada su više kamate. Istovremeno od njih se očekuje da prodaju robu po nižim cenama?

Da li zaista iko očekuje da će Saudijska Arabija, Alžir ili Venecuela, na primer, prihvatiti da se teret obaranja inflacije u SAD i evrozoni sprovodi na njihov račun, preko njihovih leđa? Bez obzira što zvuči smešno, izgleda kako su u Bajdenovoj adminsitraciji očekivali da to bude tako.

Isto kao što su očekivali da se proizvođači „solidarišu sa Ukrajinom”. Kako? Jednostavno, učestvovaće u procesu obaranja cene, tako osiromašiti Rusiju čiji će devizni prihodi postati niži i opskrbiti Evropu jeftinim energentima kako bi se njena privreda održala i pomogla Kijevu.

Opet, iz ugla proizvođača, održavanje sukoba u Ukrajini i programiranje akcija protiv Rusije trebalo je ići na njihov račun, preko njihovih leđa. Iako to nije njihov rat, iako deo njih ni SAD ni EU nisu dobrim zadužili da bi im sada vraćali, iako su logike tržišta i profita dijametralno suprotne.

Bajdenovo iskušenje

Zbog izneverenih očekivanja ili loših procena, Bajdenova politika ponovo je na velikom iskušenju. Kako unutrašnja, tako i spoljna. SAD će ubaciti na tržište još 10 miliona barela iz strateških rezervi, ali je otvoreno u kojoj meri to može amortizovati rast cena. Lako se može dogoditi da inflacija nastavi svojim putem, uprkos podizanju kamatnih stopa, a da istovremeno nema započinjanja novog investicionog ciklusa zbog poskupljenja zaduživanja. Isti scenario može postati aktuelan i za Evropu, pa možda čak i gori pošto EU nema odakle da ubacuje na tržište strateške rezerve.

Na spoljnom planu, SAD pokazuju nemoć da kontrolišu naftno tržište na način i u obimu kako su to činile pre dve ili tri decenije. To znači i da više ne mogu uticati na politike brojnih regionalnih sila koje determinišu odnose u važnim geografskim delovima sveta.

Zato se, kao „pojas za spasavanje”, opet čuju predlozi o „vaskrsavanju” predloga antimonopolskog zakona kojim bi se pripretilo članicama OPEK+ da ovakvim merama više ne pribegavaju. Ako bi smanjivale proizvodnju došle bi pod udar američkog Ministarstva pravde, a potom i plaćanja kazni, trpljenja raznih sankcija…

Samo, to je mač sa dve oštrice i ogroman rizik po same SAD. Ni ovaj rat protiv OPEK+ ne mogu izdržati, a kamoli još veći i složeniji. Generalni sekretar OPEK Hajtam Al Gajs, strpljivo odgovarajući na pitanja novinara, mirno je konstatovao: „Sve ima cenu. I energetska bezbednost ima cenu”.

Bez proizvođača nema ni energenata. A proizvođači neće svoje interese podređivati unutrašnjoj i spoljnoj politici Džozefa Bajdena. Imaju oni i svoje interese.

SKINI APLIKACIJU