DUŠAN PROROKOVIĆ: Ne pomaže Reganova strategija u Bajdenovo doba

Uz ovaj politički razlog ili izgovor, postojali su i ekonomski motivi. Naime, vlasti SAD su intervencionističkim merama uporno štitile domaće proizvođače, povećavajući njihovu tržišnu konkurentnost, dok su ostali (pre svih bliskoistočne zemlje i Venecuela) bili prinuđeni da konkurentnost održavaju niskom cenom.

Ričard Nikson je jednom pomenuo: „Nafta bez tržišta ne znači za zemlju mnogo!“. Niska cena značila je za proizvođače i manje budžetske prihode, što je ambiciozno planirane razvojne projekte odlagalo u nedogled (u procesu dekolonizacije, obnove državnosti ili osamostaljivanja, širom sveta se želelo brzo rešavanje nagomilanih problema, od izgradnje mreže primarne zdravstvene zaštite, preko osiguravanja pristupa obrazovanju širokoj populaciji, do stvaranja neophodne infrastrukture). Usledila je velika ekonomska kriza sa posledicama koje su se osećale godinama.

Drugi naftni šok 1979. godine izazvan dešavanjima u Iranu posledice je učinio gorim. Međutim, ono što se kasnije ispostavilo ključnim, bilo je američko odustajanje od bretonvudskog modela – dolar više nije imao „zlatnu rezervu“. Vrednost dolara postajala je sve manja, a njegovo štampanje i upumpavanje u sistem postalo je važan instrument regulisanja globalnih finansijskih tokova.

Uz druge preduzimane mere, od vojnih intervencija do političkih i ekonomskih sankcija, SAD su dugoročno postale ključni akter na globalnom tržištu, amortizujući udar iz sedamdesetih godina. Planirani prihodi zemalja proizvođača nakon „početnih uspeha“ postajali su relativno manji, za neke je umesto bogatstva posedovanje nafte postalo prokletstvo, uzrok unutrašnje destabilizacije i političkih previranja. Izuzimajući zalivske petromonarhije, ko je još dugoročno tu profitirao?

Ispostavilo se, takođe, prema jednoj školi mišljenja, da je ovakav pristup doprineo hladnoratovskoj pobedi. Sa jedne strane, sovjetska ekonomija nastavila je da funkcioniše oslanjajući se na jeftine energente. Već do kraja osamdesetih godina to je dovelo do sve većih dispariteta, pa je sve skuplje zapadne robe trebalo plaćati sve većom količnom jeftinih proizvoda iz „komunističkog lagera“.

Ilustrativno, ako je pre naftnog šoka jedan kompleksni mašinski sistem iz evropskih država u istočnom bloku plaćan cenom ekvivalentoj sto kubika drvne građe, deceniju kasnije to je iznosilo pet puta više. Jer, sa druge strane, američka i posebno evropske ekonomije morale su da se prilagode novim okolnostima i radu u uslovima visokih cena energenata, što ih je motivisalo da više ulažu u nauku, osmišljavaju nove tehnologije i ubrzaju sopstveni razvoj.

Time je indukovan „tehnološki skok“ u odnosu na socijalističke zemlje, već deset godina kasnije na globalnom tržištu zapadni ponuđači nastupali su sa sofisticiranijim proizvodima. Dok je u tom pogledu sovjetska ekonomija stagnirala ili sporo napredovala, u SAD se odigravala tehnološka revolucija. Dok je oslanjanje na jeftine resurse i kolotečinu centralnog planiranja postalo glavna karakteristika na istoku, neprestano traženje novih rešenja i sve veći broj patenata postali su obeležja zapada.

Sličnost sa tekućim pokušajem organizovanja zelene tranzicije i smanjivanja zavisnosti od ruskih energenata postoji. Skok cena sirove nafte i prirodnog gasa „uvodi u igru“ najpre tečni naftni gas, a zatim sve više i obimnije do sada preskupe „zelene izvore“, pa čak i vodonik.

Zahvaljujući dinamičnom tehnološkom razvoju, koji će ponovo biti indukovan visokim cenama energenata i prilagođvanjem novim uslovima, zapadne ekonomije postajaće konkurentnije i tako sačuvati svoj primat u globalnoj ravni. Em će kratkoročno smanjiti zavisnost od Rusije i tako relativizovati prihode geopolitičkog izazivača, em će dugoročno dovesti do ponavljanja slike s kraja osamdesetih godina.

Koliko je ovakav rasplet realan? Sve su prilike – malo!

Prvo, na razvoj situacije osamdesetih godina uticao je veći broj indikatora, a među njima pogotovo i „potrošenost ideologije“ u Sovjetskom Savezu. Ovaj politički problem uzrokovao je „neprestano kretanje po kružnici“ i „vraćanje na polaznu tačku“, jer iako je postojala svest o nedostacima centralnog planiranja ekonomskih tokova, nije se uopšte naziralo rešenje. Tek će to učiniti Đijang Cemin, ali u Kini, za Sovjetski Savez to će biti kasno, prekasno.