DUŠAN PROROKOVIĆ: Može li SAD da vodi dva hibridna rata istovremeno?

Otvaranje debate o odnosima sa Rusijom i Kinom u američkoj političkoj javnosti (nakon održanih izbora) mnogo se tiče Balkana. Toliko da je tu stvar neophodno detaljno pratiti

Paralelno sa vrlo živom i čini se, u poslednjim decenijama – nikada interesantnijom kampanjom u SAD za izbore u dva doma predstavničkih tela, povela se diskusija i kako će to uticati na Balkan.

Uprkos i apsolutnom i pogotovo – relativnom padu američke moći u ukupnim međunarodnim odnosima, SAD ostaju pojedinačno najznačajniji eksterni akter balkanske regionalne bezbednosti. Prosto, oni su inicijatori usaglašavanja svih važnih političkih dogovora postignutih od početka devedesetih godina do danas, u tom kontekstu su i garantna sila koja prati njihovo sprovođenje i primenu; oni koriste članstvo u NATO za transponovanje sopstvenih interesa i održavanje uspostavljene regionalne hijerarhije; preko uticaja na vladajuće strukture, političke sisteme, nevladin sektor i medijski prostor imaju mogućnost da pojedine procese usmeravaju, usporavaju ili ih sabotiraju.

Eskalacija Ukrajinske krize pokazala je da nije drugačije ni u drugim delovima Evrope. SAD osiguravaju evropsku bezbednost, plus (zlo)upotrebljavaju sredstva i mehanizme izgrađene još za vremena jednopolarnosti i suverenog gospodarenja svetskom politikom, te tako vrše pritisak da se donose odluke u njihovom interesu. Zato je EU postala tek puki privezak SAD, često radeći u korist svoje štete.

I kada su stvari očigledne, a tiču se, na primer, diverzije na cevovodu Severni tok, teško će se naći političar visokog ranga u evropskim zemljama spreman da „ogoli istinu” i nazove sve pravim imenom. Zamerati se Vašingtonu, američkoj obaveštajnoj zajednici i dugoročnim projekcijama njihovih multinacionalnih korporacija najčešće znači i završetak političke karijere. Zbog toga, američki izbori, kako predsednički tako i ovi za Kongres i Senat, imaju uticaja na regionalne prilike. Makar i posredno, i te kako se tiču Balkana.

Odnos prema Balkanu

Iako je u samoj kampanji o balkanskim temama raspravljano tek usput, na marginama, tokom događaja koje su prevashodno organizovale lobističke grupe, uz fraze i formulacije koje je ciljana publika želela da čuje. Suštinski, Balkan nije tema za američke izbore, generalno to nikome ništa ne donosi, izuzimajući možda nekoliko kandidata za pozicije u Kongresu u izbornim jedinicama u kojima živi nezanemarljiv broj balkanskih imigranata i njihovoh potomaka sa pravom glasa. Stoga, na prvu loptu, reklo bi se da, kada govorimo o rezultatima poslednjih izbora i njihovom uticaju na Balkan, ostaje – ista meta isto odstojanje.

Američki pristup prema regionu neće se menjati, ciljevi ostaju isti, strategija njihovog dosezanja takođe, čak i ako se primene neke nove taktike zbog delovanja raznih lobija – tu velikih zaokreta niti će biti, niti ih može biti. Reklo bi se, u svim onim diskusijama koje su na tu temu vođene u gotovo svim uticajnijim medijima, to bi bio i zaključak, opšte mesto oko kog se sve vrti. Koliko je to tačno? Po svoj prilici, samo donekle. Jer, američke izbore, kako ove sada, tako i one predsedničke izbore, za dve godine za koje je kampanja praktično već počela, obeležava žestoko sukobljavanje oko nekoliko tema koje se što direktno, što indirektno tiču Balkana. Prvo, na unutrašnjem planu, primetna je dalja polarizacija. Kao i drugde, posledice globalnih turbulencija su ogromne. A održivog rešenja, odgovora na izazove i dalje nema. Iz jednostavnog razloga: nije sve u američkim rukama. Tu se treba vratiti na tezu o apsolutnom i relativnom padu američke moći.

Koliko stabilnost u drugim delovima sveta zavisi od spoljne politike SAD, toliko i američka stabilnost zavisi od međunarodnih odnosa i svetske politike. Efektivna ravnoteža snaga koja se uspostavlja u globalnim odnosima proizvodi sve više problema po američke interese, a to se najpre odražava na pokušaje ubrzane dedolarizacije svetske ekonomije. Kakav će epilog tih pokušaja biti – to je druga tema, tek, u ovom trenutku, i to je jedan od uzroka smanjivanja realne vrednosti dolara usled čega je danas za istu sumu moguće kupiti daleko manje nego pre smo godinu ili dve. Uz to, otvoreno je i pitanje nametanja vrednosti, procesa koji je tekao pune dve decenije uz smišljeno gušenje kritika i promovisanje političke korektnosti kao jedinog obrasca.

Posledice rata

Progresivna polarizacija utiče na to da će se unutar američkog političkog sistema sve oštrije borbe voditi na internom planu, sputavajući tako i političare i institucionalni aparat da se više posvete spoljnoj politici. Odnosno, u spoljnopolitičkoj areni fokus će biti na „krupnim temama” i velikim krizama, dok će manje značajne stvari ostajati „ispod radara” ili na periferiji. Na spoljnom planu, među „najkrupnijim temama” su svakako odnosi sa Rusijom i Kinom. Sa Rusijom, to se tiče Ukrajinske krize i daljeg toka hibridnog rata protiv Moskve. Republikanski kandidati su podsetili na donacije Kijevu, desetine milijardi dolara pomoći koje se troše iako ih je možda pametnije koristiti za rešavanje problema unutar SAD. Međutim, ključno u svemu je što su ova podsećanja inicirala značajniju stvar koja se tiče pitanja: šta zapravo Bajdenova administracija želi u Ukrajini?

Posledice rata već su dovoljno velike, postepeno su ušle u zonu nepredvidivih, samim tim i nekontrolisanih. Desetine milijardi donacija imaju smisla ako se njima želi osiguravanje vojne pobede Kijeva. Ali: šta ako te vojne pobede nema? Šta je političko rešenje za Ukrajinu? Uz američku pomoć i podrazumevajuću podršku EU, sukob u Ukrajini može se još neko vreme produžavati. No, ostaje otvoreno – šta se naposletku očekuje od tog produžavanja? Da Rusi vrate Krim? Da povuku odluku o širenju teritorije na četiri ukrajinske oblasti? Da se indukuje višedecenijski zamrznuti konflikt? Previše vremena i prostora u američkoj javnosti potrošeno je na debate o tome koliko još Rusija može izdržati i šta su ciljevi Moskve u Ukrajini?

Došlo je vreme i za otvaranje debata – koliko još SAD mogu izdržati i šta su ciljevi Vašingtona u Ukrajini? Povlačenje američke pomoći Ukrajini, makar i delimično, zbog načina na koji je Bajdenova administracija rukovodila krizom i učestvovala u hibridnom ratu, postaje „tempirana bomba” u temeljima američke spoljne politike. Ovakvo i ovoliko „dodavanje gasa” u Ukrajini uzrokovalo je da jedina izlazna opcija postane poraz Rusije. I sada – kako dalje? I ubuduće – kako dalje? Bilo kakav američki „korak nazad” biće shvaćen kao „strateško povlačenje”, „izdaja saveznika”, „nesolidno partnerstvo”. Bilo kakav američki „korak napred” može voditi ka još goroj konfrontaciji, sukobljavanju NATO sa Rusijom i posledicama koje su još nepredvidivije i nekontrolisanije. Tako se sve stavlja na kocku.

Regionalna bezbednost

Paralelno sa pogrošavanjem američko-ruskih odnosa uočava se identičan trend u američko-kineskim relacijama. Nakon obelodanjivanja poslednje verzije američke odbrambene strategije, čini se kako je Kina na mestu na kom se nalazila Rusija 2014. godine. Šta SAD žele postići u svojim odnosima sa Kinom?

Ograničavanje Kine ipak nije moguće. Sa jedne strane, kineska ekonomija je toliko velika da od nje zavisi i dinamika razvoja ili stagnacije svetske privrede. Sa druge strane, Kinezi su strpljivo i temeljno širili svoj uticaj po svim svetskim makroregionima, oni su sposobni da adekvatno odgovore na američki pritisak. Dakle, ako se želi bilo kakav dogovor sa Kinom, onda se mora menjati pristup. Ako se želi eskalacija odnosa i otvaranje novog hibridnog rata, onda će se nastaviti ovim putem. I šta nakon toga? I da li su SAD uopšte sposobne da istovremeno vode dva hibridna rata protiv dva moćna suparnika?
I pored toga što jasnog odgovora nema, ovo je važno jer od toga zavisi mnogo i u Evropi i na Balkanu. Prema tome, kakav ubuduće bude odnos SAD prema Rusiji i Kini oblikovaće se i regionalna bezbednost Balkana. Direktno ili indirektno, to će se odraziti na naše prilike, bez obzira što se načelno odnos Vašingtona prema Balkanu ne menja, niti se posvećuje značajnija pažnja našem regionu. Jer, SAD i dalje jesu najznačajniji eksterni akter balkanske regionalne bezbednosti, ali niti su jedini, niti je odnos snaga eksternih aktera nepromenljiv. Uostalom, to se već može videti na nizu konkretnih događaja – od Kosova, preko BiH do Crne Gore.

Uprkos tome što se o Balkanu direktno ne govori u glavnom toku američke politike, a nije ni u predizbornoj kampanji, što to ostaje nekako ispod radara i na periferiji, otvaranje debate o odnosima sa Rusijom i Kinom u američkoj političkoj javnosti nakon održanih izbora mnogo se tiče Balkana. Toliko, da je tu stvar neophodno detaljno pratiti. Bez obzira na nepredvidivost daljih ishoda i visoku verovatnoću ulaska u „zonu nekontrolisanog”, dalje postavljanje SAD i u Ukrajini i prema Pekingu može izazvati „nove tektonske poremećaje” za regionalnu bezbednost. Bilo da se radi o eventualnim razgovorima o traženju političkog rešenja za deeskalaciju Ukrajinske krize (a čega trenutno nema ni u naznakama), bilo da se radi o „dodavanju gasa” i daljem podizanju tenzija.

SKINI APLIKACIJU