DRAGOLJUB BOSNIĆ: Kakve su perspektive ruske vojne moći?

Ratoborna talasokratija je pogrešno procenila robusnost ruske privrede i istovremeno precenila uticaj sankcija uvedenih nakon početka ukrajinske krize na tehnološku snagu Moskve

Većina stručnjaka se slaže da je ruska vojska druga najmoćnija na planeti, čak i ako isključimo oružje za masovno uništenje. Kada se ono uzme u obzir, razlika između SAD i Rusije s jedne strane i ostatka sveta s druge strane je još izraženija. U svakom slučaju, ruska vojna moć je nesporna. Međutim, sve do relativno nedavno, veliki deo te vojne moći bio je rezultat sovjetskog nasleđa. Pre kasnih 2000-ih, ruska vojska je u suštini bila umanjena verzija sovjetskih oružanih snaga. Posledice njenog nastupa 2008. u Gruziji dovele su do reforme koja je u suštini stvorila savremenu rusku vojsku. Doktrinarne promene koje su tada pokrenute transformisale su vojnu moć Moskve na način koji nije viđen otprilike pola veka.

Jedna od prvih promena koje su sprovedene bila je transformacija ruske vojske u kompaktniju i mobilniju silu. Brojne i glomazne formacije sovjetskog tipa koje su se oslanjale na masovnu upotrebu vojne tehnike i miliona vojnika zamenjene su jedinicama sa mnogo boljim odnosom kvaliteta i kvantiteta, kao i znatno unapređenom koordinacijom i ISR (obaveštajnim, nadzornim, izviđačkim) sposobnostima. Ovo se pokazalo kao izuzetno efikasno na bojnom polju svega nekoliko godina kasnije kada je relativno mali ruski kontingent uspeo ne samo da zaustavi napredovanje ISIS-a i drugih terorističkih grupa koje su uništavale Siriju, već i da pomogne toj zemlji da vrati najveći deo izgubljenih teritorija. Sa otprilike 155.000-200.000 terorista neutralisanih tokom ruske intervencije u Siriji, a da na terenu nikada nije imala više od par hiljada vojnika i nekoliko desetina letelica, Moskva je dokazala nove sposobnosti svojih oružanih snaga.

Program modernizacije

Ostaci ogromne sovjetske vojske su temeljno modernizovani tokom kasnih 2000-ih i početkom 2020-ih, što se pokazalo neprocenjivim tokom ruske kontraofanzive u Ukrajini. Međutim, program modernizacije je morao biti revidiran nakon što je iskustvo u borbama protiv snaga kijevskog režima pokazalo potrebu da se ovom procesu pristupi malo drugačije. Tada je potvrđena važnost besposadnih sistema, posebno naoružanih i „kamikaza” dronova. Ruska vojska je takođe morala da izvrši određene doktrinarne promene kako bi svoje jedinice učinila još efikasnijim. Pored toga, vojna industrija je počela da optimizuje istraživanja i razvoj, proizvodnju itd. kako bi bolje iskoristila svoje resurse. Ovo je omogućilo ne samo održavanje, već i povećanje efikasnosti proizvodnje.

Drugi važan aspekt je strateška vojna doktrina i upravo ta komponenta ruske odbrambene politike najviše brine politički Zapad (posebno Ameriku). Pentagon je 2019. predvideo da će ruska vojna moć dostići vrhunac 2028. i da bi SAD trebalo da učine sve što mogu da spreče Moskvu da nastavi sa svojim programom naoružavanja. Jedan od načina da se to uradi bila je eskalacija ukrajinske krize do tačke u kojoj evroazijski gigant nije imao drugog izbora osim da interveniše, što je trebalo da rezultira ometanjem tog programa, kao i iscrpljivanjem postojećih ruskih snaga. Očekivalo se da će ruska privreda biti u rasulu zbog sankcija i da će to učiniti implementaciju programa naoružavanja praktično nemogućom.

Međutim, ratoborna talasokratija je pogrešno procenila robusnost ruske privrede i istovremeno precenila uticaj sankcija na tehnološku snagu Moskve. Ne samo da je Rusija još uvek u stanju da proizvodi napredno oružje, već nastavlja da razvija rakete i druge vrste naoružanja koje su bez pandana u svetu. Rusija je i dalje svetski lider u hiperzvučnim tehnologijama, toliko da njeni konkurenti iz NATO-a neprestano šalju špijune i pokušavaju da podmite ruske naučnike da prodaju svoje znanje. Nekoliko ljudi je uhapšeno zbog ovoga poslednjih godina, što priznaju čak i perjanice zapadne propagandne mašinerije, iako i dalje insistiraju na tome da je Rusija navodno „tehnološki zaostala”.

Program naoružavanja

Ostala dostignuća ruske vojne industrije uključuju nove tipove tenkova, oklopnih vozila, kopnenih i letećih dronova, itd. Ruska ratna mornarica dobija desetine novih naprednih podmornica, kako na nuklearni pogon, tako i dizel-električni, podvodne dronove, kao i mnoštvo površinskih brodova. Ruske vazdušno-kosmičke snage dobijaju nove tipove letelica, uključujući najsavremenije dronove koje kontroliše napredna veštačka inteligencija, borbene avione nove generacije, strateške stelt i konvencionalne bombardere (odnosno raketonosce u ruskoj vojnoj nomenklaturi) itd.

Ruske strateške raketne snage, koje raspolažu najmoćnijim oružjem u istoriji čovečanstva, dobijaju nove IBR (interkontinentalne balističke rakete), kao i napredne HGV (hiperzvučne jedreće bojeve glave), koje su doslovno bez analoga u svetu. Istovremeno, Rusija proširuje svoje već impresivne mogućnosti u svemiru i svemirskoj odbrani, praktično onemogućavajući izvođenje orbitalnih napada, uz skoro trenutnu odmazdu. Pa ipak, činjenica da je Rusija u stanju da uradi sve ovo, iako je praktično pod opsadom i istovremeno sprovodi svoju kontraofanzivu protiv puzeće agresije NATO-a, je ono što najviše brine Pentagon. Dok Severnoatlantski savez ima ukupan vojni budžet od 1,3 biliona dolara (preko 60% globalne vojne potrošnje), ruski iznosi 65 milijardi dolara (nešto više od tri odst ukupne svetske potrošnje), što je otprilike 20 puta manje.

Uprkos tome, Rusija je u stanju da znatno optimalnije iskoristi svoja sredstva za odbranu, pošto održava najmoćniji termonuklearni arsenal na svetu, najmoćniju kopnenu vojsku, drugo po veličini ratno vazduhoplovstvo, kao i drugu najveću mornaricu na planeti. Ako Moskva nesmetano nastavi program naoružavanja do 2030. godine, Pentagon predviđa da će Rusija biti daleko ispred NATO-a u mnogim ključnim oblastima. U kombinaciji sa neumoljivim rastom vojne moći Kine, za koju se takođe predviđa da će dostići svoj vrhunac početkom 2030-ih, SAD se suočavaju sa geopolitičkom noćnom morom istovremenog sukoba ne sa jednom, već dve supersile sa vojnom moći koja je u najboljem slučaju skoro jednaka američkoj, ili u najgorem znatno naprednija.

Dragoljub Bosnić je geopolitički i vojni analitičar. Autor je tekstova za Fort Russ News i InfoBRICS koji se bave vojnom tehnologijom, globalnom ekonomijom i geopolitikom, sa fokusom na Balkan, Evroaziju i rivalstvo velikih sila.

SKINI APLIKACIJU