Šah je bio simbol sovjetske sportske demokratije. Za njega nisu bila potrebna nikakvih posebna pomagala, niti troškovi. Uz industrijalizaciju i elektrifikaciju SSSR-a išlo je i stvaranje široke šahovske infrastrukture. Šahovski kružoci su rasli kao pečurke posle kiše – u školama, preduzećima, kolhozima. Svake novine koje su držale do sebe uskoro su uvele šahovske rubrike. Igra se brzo preselila na gradske ulice i druga javna mesta, a zemlja je postala šahovska radionica.
Godine 1923. u sovjetskoj Rusiji nije bilo više od 1.000 aktivnih šahista, ali posle samo pet godina bilo ih je već 150.000! Na početku 1951. na šahovskim prvenstvima u Sovjetskom Savezu učestvovalo je više od milion ljudi. Takve razmere i masovnost ova salonska igra nikada nije dostigla na zapadu.
Američko-sovjetsko šahovsko rivalstvo nastalo je 1950-ih, ali nije zahvatilo masovnu publiku kao u kasnijim decenijama, osim u izolovanim slučajevima. Tokom niza mečeva održanih u Njujorku 1954. godine, časopis Lajf preuzeo je ulogu opredeljenog patriote, izveštavajući: „Ukočeno lice komunizma opustilo se dovoljno da pokaže ruske zvaničnike kako prave grimase, vrpolje se na stolicama i grizu nokte, kao i bilo ko drugi pod napetošću”.
Amerikanci nisu bili ravni Sovjetima, što su američki novinari priznavali, sve dok se kasnih 1950-ih nije pojavio Bobi Fišer. Njegova poletnost, kako su hroničari konstatovali, simbolizovala je nezavisni američki karakter i učinila ga „ljudskim licem Hladnog rata”.
Šahovski meč Fišer-Spaski, koji se odigrao 1972. u Rejkjaviku, pretvorio se u sudar dva sveta i dva sistema, kapitalizma i komunizma, NATO-a i Varšavskog pakta, CIA i KGB. Usred Hladnog rata, ovaj šahovski dvoboj pretvorio se u pitanje nadmoći jedne ili druge ideologije. I Beograd je, naravno, imao svoju ulogu u tome.
Naime, Beograd je bio najveći favorit među gradovima kandidatima za domaćina meča. On nije odigran u Beogradu „za dlaku”, o čemu ćemo kasnije.
Deca komunizma
Boris Spaski je u velikoj meri bio proizvod sovjetskog državnog pohoda u razvoju šaha. Njegova majka bila je jednostavna, neobrazovana i duboko religiozna žena. Deda po ocu bio je sveštenik i delegat državne Dume iz Kurske gubernije. Već kao jedanaestogodišnjak, Boris Spaski je dobio državnu stipendiju od 1.200 rubalja – višu nego što je bila tadašnja plata inžinjera – zbog naročitog šahovskog talenta.
Paradoksalno je da je i Bobi Fišer bio „dete komunizma”. Tačnije rečeno, dete agenta Kominterne i uverene komunistkinje. Njegova majka uopšte nije bila „mentalno obolela”, kako su pisali novinari po njegovom padu, kvazistručnjaci za šah i zemlju iz koje Fišer potiče.
Istina je, međutim, da je njegovoj majci Regini postavljena ovakva dijagnoza, ali ne zbog istinske psihičke bolesti ili poremećaja, nego zbog svojih političkih stavova, a koji su u makartijevskoj Americi zabranjivani tako što bi onima koji su ih zastupali bilo određeno lečenje na psihijatrijskim klinikama. Slične kvalifikacije kasnije su se prišivale i Bobiju Fišeru kada je pao u nemilost, ali njih niko drugi nije davao osim američkih vlasti i njima lojalnih medija.
Bobi Fišer nikada nije video svog oca. Njega je sa sestrom s mukom odgajala i prehranjivala majka Regina. Bobi je već od detinjstva pokazivao sklonost ka enigmatici. Prvi šah dobio je od tetke kada mu je bilo šest godina i od tada se nikada nije rastajao sa šahovskim figurama. Sa osam godina počinje da posećuje njujorške šahovske klubove, najpre u majčinoj pratnji, a zatim samostalno.
Dospeo je u dobre ruke: najbolji šahisti tog vremena okupljali su se u kući velemejastora Džeka Kolinsa koji je, prikovan za invalidska kolica, već odgajio dvojicu šahista svetskog renomea – velemajstora Vilijama Lombardija i Roberta Birna.
Spaski je već bio u krugu jakih šahista kada su iz Amerike počeli da stižu glasovi o novom čudu od deteta iz Amerike. Posle Pola Marfija koji je blesnuo sredinom 19. veka takav talenat u Americi pojavio se do tada samo još jednom – bio je to velemajstor Samjuel Reševski, poljski Jevrejin koji je 1919, u svojoj osmoj godini, u mornarskom odelcetu fascinirao sve ljubitelje šaha u Evropi igrajući simultanke sa 45 do 70 protivnika, da bi se sledeće s roditeljima preselio u Americi i tamo ostvario veliku šahovsku karijeru.
Bobi Fišer je 1956. imao 14 godina kada je postao sveamerička senzacija, pošto je učestvovao na šahovskom prvenstvu Amerike. Njegova majka Regina je sledeće godine napisala pismo Hruščovu u kojem ga moli da Sovjeti pozovu Bobija na međunarodni omladinski šahovski festival. Bio je težak korak u inače veoma teškoj sudbini Fišerove majke.
Pod nadzorom FBI
Bobijeva majka Regina Vender Fišer rođena je 1913. u Švajcarskoj, u porodici poljskih Jevreja, koji su ubrzo potom emigrirali u SAD, pa je Regina odrasla u Sent Luisu. Kao devetnaestogodišnjakinja otišla je na studije medicine u Berlin gde je upoznala biofizičara Hansa Gerharda Fišera.
Godinu dana kasnije, 1933, u Nemačkoj na vlast dolaze nacisti i par se seli – u Moskvu! Ne samo zato što je Regina bila Jevrejka, nego i zbog toga što je Gerhard bio komunista i, po nekim svedočenjima, agent Kominterne. U Moskvi su se uzeli i živeli pet godina. Tu im se rodila kćerka Džoan.
Regina je slušala predavanja na Medicinskom fakultetu, a Gerhard je radio u Institutu za neurologiju. Mada nisu bili žrtve velikog terora koji je Staljin sprovodio tridesetih, brak im se ipak na kraju krajeva raspao. Gerhard je otišao – ili je bio poslat – u Španiju u građanski rat, a Regina se u januaru 1939. vratila u Ameriku. Godinu dana kasnije, Gerhard, koji je posedovao španski pasoš, odselio se u Čile.
Zahvaljujući budnosti poznanika, Regina je u Americi ubrzo došla pod nadzor FBI i pod njim će ostati naredne dve decenije. Politički tokovi odveli su Reginu u jednu od komunističkih organizacija koja je u martu 1947. potpala pod ukaz predsednika Trumana o zabrani rada grupa „koje teže da izmene način upravljanja SAD neustavnim sredstvima”.
Krajem 1952. na osnovu tog ukaza, FBI je vodio istragu nad oko 6,5 miliona Amerikanaca. Dokaz Reginine nelojalnosti američkoj državi, kako je stajalo u njenom dosijeu, bio je taj što se u Portlandu, gde je živela sa sinom, javila na konkurs za posao prevodioca u sovjetskoj ekonomskoj misiji.
Vodoinstalater koji je došao kod nje u stan da popravi česmu, dojavio je da je ona u kući „slušala komunističku muziku i njega nagovarala da pristupi komunističkoj partiji”. Drugi prilježni svedoci su javili da je ona poslala sina preko leta u kamp koji su otvorili komunisti. Svoje radikalne stavove Regina uopšte nije skrivala, a jedan od potkazivača se žalio da je ona toliko ubedljivo argumentovala svoje stavove da je bilo teško protivrečiti joj.
Nekoliko godina kasnije izgledalo je da se slučaj Regine Fišer smirio, međutim pošto je 1956. Regina napisala pismo Hruščovu za svog sina, i predala ga sovjetskoj ambasadi u Vašingtonu, njen dosije je počeo da raste kao lavina. Agenti su je ovoga puta shvatili sasvim ozbiljno. Ponovo su je priveli, ispitali sve svedoke i potkazivače, proverili njen bankovni račun i potom je odveli na psihijatrijsku kliniku na posmatranje. Bila je bila uhapšena zbog „ugrožavanja društvenog poretka”.
Direktor FBI-a Edgar Huver naredio je lično svojim potčinjenim da ceo slučaj vode „s posebnom pažnjom”. Tri godine kasnije, kada je Bobi s majkom krenuo 1959. na turnir u Argentinu i Čile, Huver je lično poslao pismo direktoru CIA Alenu Dalsu i molio ga da utvrdi da li će se Regina sastati s bivšim mužem u Santjagu. Naime, još u vreme Drugog svetskog rata Južna Amerika je bila preplavljena kako nemačkim tako i sovjetskim špijunima, pa Huver nije bez osnova sumnjao na Gerharda Fišera kao agenta Moskve.
Pismo Regine Fišer Hruščovu je zakasnilo i Bobi se nije našao na moskovskom 6. Svetskom festivalu omladine i studenata. Međutim, sledeće godine u leto otputovao je u Moskvu. Putovanje je na njega ostavilo težak utisak i postalo je osnovom njegovog budućeg i trajnog neprijateljstva prema Sovjetskom Savezu. Tako, dok je Regina Fišer u Americi hapšena, psihijatrijski posmatrana i bila pod prismotrom zbog komunističkih uverenja i naklonosti prema Sovjetskom Savezu, njen sin će postati snažno oružje u borbi protiv svetske komunističke ideologije.
Bobi protiv Sovjeta
Bobija su u Moskvi svuda primali s pijetetom: smestili su ga u najbolji hotel, dali mu auto, vozača i prevodioca, pripremili za njega „kulturni program”. Bobi je, međutim, otkazao posetu Kremlju, muzejima i Boljšom teatru… Želeo je samo šah. Ujutru je odlazio u moskovski Centralni šahovski klub, vraćao se u hotel na ručak i onda se vraćao tamo. Njegovi partneri bili su majstori Aleksandar Nikitin i Jevgenij Vasjukov, ali je Bobi jedva čekao da se sretne sa vodećim sovjetskim velemajstorima. Uspeo je da odigra nekoliko blic partija s Tigranom Petrosjanom.
Iste godine Bobi je drugi put zaredom postao šampion SAD. Dve godine kasnije, na turniru u Mar del Plati prvi put se sreo sa Borisom Spaskim, gde ga je Spaski pobedio. Na međuzonskom turniru kandidata 1962. Bobi je bio prvi, a iste godine turnir pretendenata igrao se u Kurasau, na Holandskim Antilima. Fišer je bio tek četvrti, posle Petrosjana, Keresa i Gelera.
Fišerova duga istorija sukoba sa sovjetskim velemajstorima počela je upravo na turniru kandidata na Kurasau, gde ih je optužio da igraju brze remije između sebe, čime su se čuvali kako bi mogli da igraju punom snagom protiv neruskih protivnika. Kasnije iste godine, Fišer se požalio da je tadašnji svetski šampion, Mihail Botvinik, tokom meča SAD-SSSR na 15. šahovskoj olimpijadi koja se održava svake dve godine, primao savete od kapitena tima. Njegovu tvrdnju niko nije shvatio ozbiljno, čak ni kapiten američkog tima koji je odbio da uloži žalbu protiv Botvinika.
Vrativši se u Ameriku, objavio je članak u časopisu Sports Illustrated u kojem je rivale okrivio za dogovor tokom turnira. „Ruska kontrola šaha dostigla je takav stepen da je pošteno takmičenje za zvanje šampiona sveta postalo nemoguće”, napisao je Fišer. Bio je u pravu. Svih 12 partija između Petrosjana, Keresa i Gelera završeno je remijem. Sovjetski eksperti su kasnije tvrdili da su se trojica sovjetskih favorita borili ne samo protiv Fišera, nego i protiv Viktora Korčnoja koji je zauzeo tek peto mesto.
Fišer je tako naglas rekao ono što su zapadni šahisti govorili u pola glasa. Izjavio je i da više neće učestvovati na turnirima pretendenata sve dotle dok FIDA, Svetska šahovska federacija, turnire pretendenata ne zameni mečevima po olimpijskom sistemu.
Već sledeće godine, Bobi je šesti put zaredom postao šampion SAD pobedivši u svim partijama koje je odigrao. Ali od tada Fišer svoje učešće na turnirima počinje da uslovljava brojnim zahtevima: visokim honorarom, posebnim zahtevima za osvetljenje i stepen buke u salama gde se turnir odvija. Pored toga, tražio je da mu se, kao i Semjuelu Reševskom, omogući da ne igra subotom jer je u međuvremenu postao član adventističke Svetske božanske crkve koji se mole subotom.
Organizatori međuzonskog turnira 1967. u Suseu, u Tunisu, postarali su se da u najvećoj mogućnoj meri udovolje svim Fišerovim zahtevima, uključujući i slobodne subote. I pored toga, Fišer se tokom turnira žalio na galamu i poslugu jer se turnir održavao u hotelu, a zatražio je da se iz sale udalje fotoreporteri.
Na kraju se požalio i na raspored turnira: pošto nije igrao subotom, morao je da češće igra drugim danima. Posle osam kola bio je na čelu turnira sa šest pobeda i dva remija, ali nije se pojavio na susretu sa sovjetskim velemajstorom Ajvarom Gipslisom, što su sudije upisale kao njegov poraz. Fišer je tada demonstrativno napustio turnir i odlučio da više ne učestvuje ni na kakvim šahovskim takmičenjima. Prvak sveta postao je Boris Spaski.
Dve godine kasnije, sasvim neočekivano, Fišer je odlučio da se ponovo vrati šahu i da učestvuje na šahovskom meču „SSSR protiv ostatka sveta” koji je odigran 1970. u Beogradu.
Boravak Fišera u Beogradu bio je velika senzacija. Američki šahovski genije od tada je deo svojih simpatija izdvojio za Beograd – grad koji je imao snage da se odupre sovjetskoj dominaciji u komunističkom svetu. „Beograd je u komunizmu učinio ono što ja pokušavam da učinim u šahu. Da okončam neosnovani sovjetski monopol”, rekao je Fišer.
Iste godine Spaski i Fišer sastali su se na Olimpijadi u Zigenu, Zapadna Nemačka. Pobedio je Spaski koji je reporterima rekao da smatra Fišera najjačim pretendentom na titulu svetskog šampiona, ali nekako s visine.
Alarmi u Moskvi
Godine 1969. počela je serija turnira na kojima su učestvovali kandidati za svetskog šampiona. Prvi korak u tome bili su zonski turniri igrani širom sveta.
Činjenicu da je Fišer u odličnoj formi niko nije mogao da opovrgne. Problem je bio u tome što Fišer nije učestvovao na šampionatu SAD i posledično nije mogao da učestvuje ni na međuzonskom turniru na Majorci. Na njemu je trebalo da učestvuju trojica Amerikanaca koji su zauzeli prva mesta na šampionatu Amerike – Vilijam Edison, Samjuel Reševski i Pol Benko. Shvatajući da realne šanse za svetskog šampiona ima samo Bobi, Benko mu je ustupio svoje mesto na turniru za skromnih 2.000 dolara.
Fišer je na Palma de Majorci pobedio u svih sedam mečeva, ostavivši za sobom drugoplasiranog Larsena za čitava 3,5 poena, što je bilo nepojamno za turnir takve klase. Pet meseci kasnije, u Vankuveru u četvrtfinalnom meču kandidata za svetskog šampiona došao je još jedan do tada nezabeleženi trijumf – pobeda nad sovjetskim šahistom Markom Tajmanovim. Fišer je razneo Tajmanova sa 6:0.
Po povratku iz Vankuvera u Moskvu, Tajmanov je u osetio gorke plodove poraza. Već na carini na aerodromu Šeremetjevo, koju je on ranije prolazio bez ikakvih poteškoća, priredili su mu ponižavajući doček. Na kraju su mu u prtljagu našli neprijavljene devize (honorar od 1.100 guldena koji je nosio velemajstoru Salo Floru za članke u holandskom šahovskom časopisu) i roman Aleksandra Solženjicina U prvom krugu, izdat u inostranstvu. Takav ideološki prestup graničio se tada u SSSR-u s krivičnim delom.
Iako je nakon toga napisao pokajničku belešku, sovjetski ministar za sport Sergej Pavlov je pisao u Centralni komitet Komunističke partije o „besprimernom porazu sovjetskog velemajstora”, da bi zatim Tajmanovu bile izrečene sve kaznene mere koje su mogle da ga snađu: isključen je iz reprezentacije, onemogućen mu je izlazak iz zemlje, izgubio je državnu stipendiju i zvanje „zaslužnog sportiste”, zabranjeno mu je da objavljuje u šahovskim časopisima i na kraju – da nastupa na koncertima! Tajmanov je, naime, bio prvorazredni pijanista.
Jedini koji je stao na stranu Tajmanova bio je Boris Spaski. On ga je javno podržao, rekavši u jednom intervjuu: „Bez obzira na rezultat, meč je bio veoma zanimljiv.” Na savetovanju u Ministarstvu sporta svoje izlaganje je zaključio pitanjem: „Ako izgubimo, hoćemo li svi u zatvor?”
Moskovski činovnici su imali od čega da se tresu. Fišer je u polufinalu turnira izazivača opet rezultatom 6:0 rasturio i danskog igrača Benta Larsena. Moskva nije mogla ni da zamisli da bi sličan rezultat smeo da se dogodi i u susretu sa prvakom sveta Borisom Spaskim, tim pre što ni sam Spaski nije polagao dovoljno na „primerno komunističko držanje”, niti je bio ljubitelj sovjetske šahovske birokratije.
Posle pobede nad Larsenom, a pre drugog polufinala izazivača između Petrosjana i Korčnoja, Fišeru se obratio lično predsednik SAD Ričard Nikson. „Serija od 19 pobeda jedna za drugom na takmičenjima svetskog ranga je bez presedana i Vi imate sve razloge da budete zadovoljni tim zadivljujućim rezultatom. Pripremajući se za susret s pobednikom meča Petrosjan-Korčnoj možete da budete sigurni da vas vaši sunarodnici podržavaju s ponosom. Srećno!”
U finalnom meču za izazivača svetskog šampiona, koji je počeo 30. septembra 1971. u Buenos Ajresu, Bobi se sreo s bivšim svetskim šampionom Tigranom Petrosjanom. Fišer je dobio prvu, Petrosjan drugu partiju, a onda su došla tri remija. U šestoj partiji Petrosjan je bio slomljen, da bi do kraja meča izgubio sve partije. U Moskvi su zvonili alarmi.
Profil Borisa Spaskog
Visoki partijski funkcioneri nisu voleli Borisa Spaskog zbog njegovog ponašanja. On kao bonvivan nije bio član Komunističke partije, za svog omiljenog pisaca izabrao je Dostojevskog, a u društvu prijatelja, pošto je bio odličan imitator, imitirao je Brežnjeva, čak i Lenjina.
Na susretu s publikom u gradu Šahti 1971. dozvolio je sebi izjave za koje je lokalni partijski rukovodilac smatrao da je neophodno da budu prosleđene u Centralni komitet komunističke partije u Moskvu. Naime, objašnjavajući zašto ne igra na šampionatu SSSR-a, Spaski je rekao da je nagrada za prvo mesto samo 250 rubalja, dok je on za prvo mesto na turniru u Santa Moniki 1966. dobio 5.000 dolara. Nije samo to uplašilo rostovskog partijskog sekretara, nego još više izjava Spaskog da bi on, da nije šahista, postao sveštenik!
Te godine dogodio se još jedan mutan slučaj. Spaski je iznenadno odbio da potpiše kolektivno pismo podrške članu Komunističke partije SAD Anđeli Dejvis protiv koje se u Americi tada vodio proces. Njegovo odbijanje objašnjeno je njegovom političkom nezrelošću. Tim važnije je postalo važno da se u pripreme za meč sa Fišerom uključe i iskusni borci sa ideološkog fronta. Očekivala se ozbiljna bitka: u meču sa Fišerom u pitanju je bio i prestiž Sovjetskog Saveza.
Sovjetsko sportsko rukovodstvo, ne bez nezadovoljstva, već se bilo pomirilo s mišlju da se četvrtvekovni sovjetski šahovski monopol privodi kraju i da se nasuprot sovjetskog šampiona neće naći tek jedan predstavnik neke kapitalističke države, već glavni ideološki i vojno-strateški protivnik Moskve u Hladnom ratu.
Sergej Pavlov, predsednik Komiteta za sport i fizičku kulturu u Savetu ministara SSSR, u materijalu koji je pripremio za Propagandno odeljenje CK KPSS, a koji je u zaglavlju nosio oznaku „tajno”, za svaki slučaj je objasnio partijskom rukovodstvu zašto sovjetski šahisti možda mogu i da izgube prvenstvo u svetskom šahu.
„Sovjetski metodi pripreme šahista postepeno su se prenosili u kapitalističke i druge socijalističke zemlje, dok je u našoj zemlji, usled više sile povezane sa posledicama rata, došlo do jaza između starije i mlađe generacije šahista”, naveo je Pavlov. „Većina vodećih velemajstora dostigla je ili prešla kritično doba šahista od 40-45 godina, a mladi još nisu spremni za borbu na visokom nivou.”
Saopštavajući da je Spaski već pristupio pripremama za odlučujuću bitku, Pavlov karakteriše sovjetskog šampiona kao „visoko nadarenog čoveka čije mogućnosti ni izdaleka nisu iscrpljene”. Međutim, Spaski ima i negativne crte koje Pavlov u svom izveštaju ovako formuliše: „Kao posledica teškog detinjstva i problema u vaspitanju, on se nekritički odnosi prema svom ponašanju, dozvoljava sebi nezrele istupe, narušava sportski režim, ne pokazuje potrebnu marljivost. Neki kod nas i u inostranstvu pokušavaju da još više pojačaju te nedostatke Spaskog, razvijajući kod njega maniju veličine, podvlačeći njegovu ‘izuzetnu ulogu’ kao svetskog šampiona, podgrevajući i bez toga nezdravi merkantilizam Borisa Spaskog”.
Pavlov na kraju sa građanskom zabrinutošću priznaje da „mukotrpan posao” uticanja na ponašanje Borisa Spaskoga koja mu je poveren, „daje do sada beznačajne rezultate”. Podtekst je očigledan: Spaski može da pobedi Fišera, Ministarstvo sporta radi sve što je u njegovoj moći, ali ako on ipak izgubi, to će biti samo krivica Spaskoga i njegovih ličnih mana.
Ovaj izveštaj Sergeja Pavlova, kao i druge materijale iz ruskih izvora i arhiva koje ovde pominjemo, pronašao je i objavio novinar Aksel Vartanjan koji je istraživao istoriju ruskog šaha i pozadinu meča Fišer-Spaski.
Plejboj u državnoj dači
Za pripreme Spaskog za meč sa Fišerom, u Ministarstvu sporta lično je bio odgovoran zamenik ministra Viktor Ivonjin. On je u pomoć Spaskom pozvao vodeće velemajstore. Spaski je, međutim, želeo da sam izabere trenere. To su postali velemajstori Igor Bondarevski, Jefim Geler, Nikolaj Krogijus i Ivo Nej. Svaki od njih imao je svoj deo posla. Krogijus je pored ostalog bio i magistar psihologije, a Nej – odličan teniser. Trebalo je da oni pomognu šampionu da očuva snagu duha i sportsku formu.
Izbor Neja koji nije bio član partije izazvao je oštru reakciju KGB-a, ali Spaski nije uzmicao. U novembru 1971. sekretaru CK Komunističke partije zaduženog za ideologiju, Petru Demičevu uručio je svoju varijantu plana priprema za meč. Osim obezbeđivanja uslova za rad (državna dača za sve vreme priprema sa punim snabdevanjem i poslugom, uključujući medicinsku kontrolu), on je u plan uključio i povećanje plate za sebe i svoje trenere, kao i novi stan za sebe.
U njegovim zahtevima u stvari nije bilo ničega neobičnog – Mihael Botvinik je 1945. za pripreme sa meč s Aljehinom tražio mnogo više. Pavlovu je ostalo samo da se brine o ispunjavanju ovih zahteva.
Sovjetska vlada je svojim velemajstorima isplaćivala mesečne plate i sponzorisala njihovu turnirsku igru. Spaski je za svoju ulogu u „odbrani poslednje linije sovjetske šahovske hegemonije protiv Fišera” dobio stan na petom spratu najnovije i najveće stambene zgrade u Moskvi.
U belešci od 27. aprila 1972. Pavlov navodi da su neki očevici tvrdili i naravno izveštavali nadležne da pripreme u državnoj vili nisu išle ni glatko, ni lako. Oni su na stolu šampiona umesto šahovskih tabli videli časopis Plejboj, a Spaski je na ručku pred sobom držao flašu viskija i podnapit pričao prisutnima starogrčke mitove koje je voleo. Rečju, živeo je za svoje zadovoljstvo, umesto da je danju i noću bdeo nad šahovskom tablom. Sam Spaski je tvrdio da se šahom bavio pet sati dnevno.
Služba KGB-a je dostavila Centralnom komitetu Komunističke partije svoju analizu slučaja u kojoj konstatuje da, pored Fišera, sovjetske kriterijume podobnosti ne zadovoljavaju ni predsednik FIDA Maks Eve, ali ni sam svetski prvak Boris Spaski. „Maks Eve je više puta javno pokazivao svoje simpatije prema Robertu Fišeru i takođe javno prognozirao njegovu pobedu u meču za prvaka sveta, što je nedopustivo za predsednika svetske šahovske organizacije”, pisali su analitičari KGB. „Boris Spaski do sada nije učinio ništa da osudi ponašanje Roberta Fišera i Maksa Evea, što može dovesti do toga da se njegov meč sa Fišerom uopšte i ne odigra.”
Meč Rejkjavika i Beograda
Od 1951. mečevi za prvaka sveta igrani su isključivo između sovjetskih šahista, pa je Ministarstvo sporta SSSR imalo u organizovanju veliko iskustvo. Ali sada je trebalo da se sovjetska i američka strana dogovore o mestu održavanja, jer je Fišer rekao da neće da domaćin meča bude SSSR, i zatražio je da to bude SAD, dok je Sjedinjene Države sa svoje strane izuzeo Spaski.
FIDA je objavila tender. Petnaest gradova je želelo da bude domaćin „meču stoleća”, među njima zavidan broj iz socijalističke Jugoslavije. Prijave su stigle iz Beograda, Bleda, Zagreba, Sarajeva, Buenos Ajresa, Amsterdama, Rio de Žaneira, Montreala, Ciriha, Atine, Dortmunda, Pariza, Bogote i Rejkjavika.
Najviši fond nagrada, 152.000 dolara, ponudio je Beograd i s pravom bio glavni favorit za domaćina susreta. Rejkjavik je, pak, ponudio 125.000 dolara. Počeli su pregovori. U Moskvu je došao izvršni direktor američke šahovske federacije Ed Edmondson. Pošto razlika između Beograda i Rejkjavika nije bila tako velika i imajući u vidu da su Islanđani obećali učesnicima još 60 odsto prihoda od televizijskih prava, Edmondson je dao saglasnost da se meč igra u Rejkjaviku.
Fišer isprva nije prihvatio da prizna „moskovski dogovor”. On je tražio Beograd. Tada se pojavila ideja da se meč igra u dva dela: početak u Beogradu, a drugi deo u Rejkjaviku. U Amsterdamu je potpisan novi dogovor, ali je Fišer postavio nove uslove: ceo prihod od susreta trebalo bi da pripadne učesnicima. Island nije pristao, a Fišer je odbio da igra u Rejkjaviku.
Beogradske vlasti, koje su do tada s radošću gledale na mogućnost da budu domaćini susretu koji privlači takvu svetsku pažnju, postale su odjednom opreznije. Gradonačelnik Branko Pešić poslao je zahtev da svaka šahovska federacija uplati depozit od po 35.000 dolara, imajući u vidu da meč može da bude otkazan zbog Fišerovog kapricioznog ponašanja ili drugih razloga. Svetska federacija se saglasila. Sovjetska takođe. Amerikanci su rekli da nemaju para.
Tada je Maks Eve, predsednik svetske šahovske federacije, Fišeru postavio ultimatum: ili će prihvatiti dogovorene uslove ili će susret biti otkazan, a za titulu će se boriti Spaski i Petrosjan u Moskvi. Fišer je potvrdio učešće, ali je Beograd povukao kandidaturu jer nije dobio traženi depozit. Ostao je samo Rejkjavik. Fišer je prihvatio. Otvaranje susreta i žreb bili su planirani za 1. jul, a prva partija za sledeći dan.
Ovo je uprošćeni prikaz pregovora. U stvari, obe strane su se trudile da postignu propagandnu pobedu. Kako je sovjetski velemajstor Anatolij Karpov kasnije rekao, tada jedva da je postojala granica između šaha i politike.
Islandska aklimatizacija
Sovjetska ekipa došla je na Island 21. juna kako bi se aklimatizovala. Aklimatizacija Spaskog u stvari nije ni bila potrebna: klima na Islandu bila je ista kao i u njegovom rodnom Lenjingradu; u belim noćima Spaski je s Nejom do kasno igrao tenis.
Američki izazivač u svojoj ekipi imao je dvojicu advokata, predstavnike šahovske federacije SAD, i sekundanta – to je bio velemajstor i sveštenik Vilijam Lombardi koji je pobedio Spaskog na studentskom šampionatu 1960. godine.
Bobi Fišer imao je kartu iz Njujorka za Rejkjavik za 25. jun, ali se on toga dana nije pojavio u glavnom gradu Islanda. On se za meč pripremao u skijaškom centru na planini Južni Apalači, okružen šahovskom literaturom i ne rastajući se ni danju ni noću od šahovske table.
Nešto pre početka meča organizatorima je došao novi zahtev od Fišera: tražio je 30 odsto od ulaznica. Islanđani su zanemeli – upravo od tog prihoda mislili su da pokriju troškove za zakup sale i obezbede nagradni fond.
Svetska javnost je bila ljuta. Komentarišući neizvesnost koju je stvorio Fišer, Majkl Lejk iz Gardijana je napisao da bi čak i sastanak između Ričarda Niksona i Leonida Brežnjeva bilo lakše organizovati nego ovaj šahovski meč. Spaskog je nazvao „avanturističkim šahovskim herojem Sovjetskog Saveza”, a za Fišera je rekao da je meču pristupio kao „produžetku Hladnog rata”. Roj Perot je u istim novinama napisao da bi Nikson mogao da Fišera na Island prebaci svojim predsedničkim avionom kako Amerika ne bi propustila najbolju šansu da posle 35 godina prekine sovjetski monopol nad šahovskom igrom.
Hladnoratovski dobrovoljci
Kasnije je otkriveno da su Nikson i Henri Kisindžer zaista razgovarali o implikacijama meča, verovatno misleći na šah kao novu vrstu „meke moći” koju bi Amerika mogla da primeni na globalnom planu, ali i na svojim univerzitetima, pošto je sovjetska država već strateški razvijala sport kao spoljnopolitičko oruđe za demonstraciju nadmoći nad svojim ideološkim protivnicima.
Osim što su o igračima govorili kao o dobrovoljcima u Hladnom ratu, novinari su svoje borbene narative opravdavali tako što su igračima pripisivale generičke karakteristike njihovih zemalja i narosa.
Tako je dopisnik Gardijana smatrao da Spaski poseduje „keltsku ćudljivost i umetničku nestabilnost povezanu sa svojim lenjingradskim precima”, dok je reporter Sandej tajmsa Fišera nazvao „individualističkim, avanturističkim i povremeno bezobzirnim tipom u grupi lovaca na sreću”, a Spaski je za njega bio „benigniji tip sovjetskog birokrate, oprezan, miran i beskonfliktan”. Dopisnik Dejli mirora prikazao je konkurente kao savršeno otelotvorenja njihovih društava sa svim pripadajućim stereotipima: „Fišer je, kao svaki dobar kapitalista, udvostručio novčanu nagradu na 100.000 funti, tražeći i 30 odsto prihoda od svega, osim najnovijeg ulova bakalara na Islandu, dok je Spaski, lukavi ruski propagandista, ljubio bebe i delio autograme poput vestminsterskih Torijevaca, i postigavši sjajne rezultate u predstavljanju svoje dobronamernosti postao šampion petogodišnjih planova, neprofitnog društva i čistačica ulica.”
Čak su i indijske novine bile zahvaćene sukobom dvojice šahista kao oličenja poredaka njihovih zemalja: Fišer je bio „hrabar, samouveren, hvalisavi Amerikanac”, za razliku od Spaskog, „tihog, kulturnog i samozatajnog Evropljanina”. Indija je bila deo Pokreta nesvrstanih, pa je i Tajms of Indija, list koji je smatran antiimperijalnim, uporedio Fišera sa klovnom i savetovao ga da meč za prvaka sveta nije „cirkuska gluma, niti se šah može svesti na amatersko pozorište”.
Fišerova ličnost i izjave svakako su davale novinarima dodatnu priliku da u svojim izveštajima koriste brojne hladnoratovske metafore. Fišerovo nepoverenje prema „Rusima”, kako je nazivao sve sovjetske ljude, uključujući Estonce i Litvance, postepeno je dostiglo toliko visok nivo da je 1971. lično proverio koverat žreba da bi se uverio da su njegovom protivniku Marku Tajmanovu legitimno dodeljene bele figure u njihovom prvom meču.
Fišer je bio protiv izbora Islanda kao mesta održavanja meča. Nazvao je ostrvo i državu „primitivnim” i odbio je da odsedne u najboljem hotelu iz straha da će ga Rusi lako špijunirati. Njegove stalne kritike izazvale su Spaskog da u jednom trenutku kaže kako je Fišer pokazao „znakove manije gonjenja”, iako Rusi nisu bili toliko neprijateljski raspoloženi prema njemu.
NASTAVIĆE SE…
