DRAGAN BISENIĆ: Geopolitika tursko-sirijskog zemljotresa

Zemljotresi u politički osetljivim područjima više su od elementarne nepogode. Oni mogu ponekad da značajno doprinesu promeni odnosa snaga, pa i da odlučujuće utiču na njihovu ravnotežu

Broj poginulih u katastrofalnim zemljotresima u Turskoj i Siriji za sada iznosi više od 19.000, dok su stotine hiljada ljudi ostale bez krova nad glavom. Turska je sada oslabljena zemlja kojoj je potrebna međunarodna pomoć. Svi su se angažovali u tome, od Evropske unije do Izraela.

Timovi iz više od 65 zemalja stigli su u južnu Tursku kako bi podržali napore za pružanje pomoći nastradalima, a turski predsednik Redžep Tajip Erdogan proglasio je tromesečno vanredno stanje u 10 provincija.

Rusija je bila među prvima koja je poslala svoje spasilačke ekipe. Izraelska vojska je saopštila da je poslala tim za potragu i spasavanje od 150 inženjera, medicinskog osoblja i drugih humanitarnih radnika, i da će pružiti „trenutnu pomoć u naporima za spasavanje života“.

Sirija, takođe pogođena razornim zemljotresom, nije u mogućnosti da primi direktnu pomoć od mnogih zemalja zbog sankcija uvedenih vladi Bašara al-Asada. Pored toga, u katastrofi je oštećen granični prelaz koji se koristio za isporuku humanitarne pomoći severnoj Siriji koju drže pobunjenici.

Rasplet rusko-ukrajinskog sukoba očekuje se u narednih 6-8 meseci, pa svaki novi faktor koji se pojavi s njim u vezi zaslužuje posebnu pažnju. Zemljotresi u politički osetljivim područjima više su od elementarne nepogode. Oni mogu ponekad da značajno doprinesu promeni odnosa snaga, ponekad i da odlučujuće utiču na njihovu ravnotežu ili da silom prilika uspostave novu koja će ići skoro neminovno na štetu već pogođene strane.

Ovoga puta reč je o elementarnim nepogodama u zemljama u „prvom prstenu” oko ukrajinskog sukoba, najpre u Iranu, a sada u Turskoj i Siriji. Sve tri zemlje na svoj način igraju značajnu ulogu u ruskim kapacitetima za vođenje operacija u Ukrajini: Iran obezbeđuje veoma efikasne dronove, Turska igra nezamenljivu stratešku i diplomatsku ulogu dok Sirija kompletira mediteransku podršku ruskoj operaciji.

Ruska vojna operacija u Ukrajini od februara 2022. ima brojne implikacija na odnose Moskve i Ankare. Dok je aktivno sarađivala sa Rusijom i podsticala strepnje Zapada da bi njene komercijalne veze sa Moskvom mogle poslužiti Rusiji za izbegavanje zapadnih sankcija, Turska je istovremeno Ukrajini obezbedila bespilotne letelice „TB2 Bajraktar“, pozivala se na Konvenciju iz Montrea o pravilima prolaza kroz Bosfor i ponudila se kao posrednik u raznim operativnim pitanjima u rusko-ukrajinskom sukobu.

Turska je igrala ulogu u svim uspelim posredovanjima između Rusije i Ukrajine, od prvog susreta pregovarača u Istanbulu u martu prošle godine preko sporazuma o izvozu ukrajinskih žitarica do dogovora o razmeni zarobljenika. Kao rezultat ovih koraka, uticaj Turske i na Rusiju i na NATO snažno je povećan od februara 2022. godine.

Američke reakcije su pomešane jer je Turska svoju povećanu ulogu na međunarodnoj sceni obezbeđivala koracima koji prete da potkopaju američke interese i jedinstvo NATO. Dok je tako, Rusiji to savršeno odgovara.

Turski predsednik Erdogan nije od juče navukao bes i omrazu Zapada, što je potvrđeno i prošle nedelje kada su ga vodeći zapadnoevropski nedeljnici, engleski Ekonomist i nemački Špigel, gotovo simultano na naslovnim stranama optužili za namere da svoju autokratiju pretvori u čistu diktaturu. Erdogan je, naime, odlučno stao u odbranu islamskih simbola i osudio spaljivanje Kurana na demontracijama u Švedskoj.

Turska se odlučno protivi ulasku Finske i Švedske u NATO sve dok one odbijaju da prodaju oružje drugoj NATO članici – Turskoj, i dok pružaju sklonište vodećim ljudima kurdskih i gulenističkih organizacija koje je Turska proglasila terorističkim.

Pored svega, Tursku očekuju važni parlamentarni i predsednički izbori 14. maja. Obraćajući se poslanicima svoje partije (AKP), Erdogan je najavio da će „Turci pobediti opoziciju” na izborima koji će biti održani istog datuma kada su održani i izbori 1950. godine. Naime, na izborima 1950. godine pobedio je Adnan Menderes, čovek koji je Tursku približio Zapadu, ali je bio optuživan za orkestriranje serije napada na pripadnike grčke manjine, da bi 1961. bio svrgnut u vojnom udaru i pogubljen.

„Naša nacija će istog dana, i to tačno 73 godine kasnije, reći ‘dosta’ onima koji su podržali puč, tom ambicioznom ali nesposobnom skupu šestorke”, rekao je Erdogan pominjući savez šest stranaka koji žele da ga svrgnu. Ova izjava ima i antiameričku podlogu, jer je Erdogan u brojnim prilikama optužio SAD bar za saučešće u neuspelom puču jula 2016. godine. Ipak, sve turske partije su posle zemljotresa objavile zajednički proglas u kome su navele da „kao predstavnici u parlamentu stoje uz narod i na raspolaganju su građanima“.

Okretanje Turske ka Rusiji takođe je nusprodukt i rastućeg skepticizma turskog establišmenta prema Sjedinjenim Državama, koje se u Ankari zbog svojih aktivnosti u regionu doživljavaju kao nepredvidiv i nepouzdani zaštitnik.

Turski eksperti upozoravaju da posmatrači lako pogreše navodeći da antiamerička osećanja u turskoj javnosti i elitama ukazuju na porast proruskih stavova. Takva osećanja su počela da jačaju još uoči američke invazije na Irak 2003. godine, kada se turski bezbednosni establišment brinuo se da će invazija stvoriti nestabilnost u njenom neposrednom susedstvu i pod vođstvom SAD „poništiti” postojeću bliskoistočnu državu, sa ozbiljnim implikacijama po bezbednost Turske.

Rastuća zabrinutost zbog politike SAD u regionu, zajedno sa nedostatkom bilo kakvog koherentnog antiameričkog pogleda ili ideologije bezbednosnog establišmenta, jeste otvorila prostor za proruske i evroazijske stavove. Ali dok evroazijstvo u Turskoj nikada nije predstavljalo koherentnu, doslednu ili široko podržavanu ideologiju, antiamerički elementi su se ponovo etablirali širom turskih vojnih i bezbednosnih institucija nakon neuspelog puča 2016. godine.

Rusija ima strateški interes da zadrži svoju sferu uticaja na Mediteranu i regionima Bliskog istoka i severa Afrike, što zahteva očuvanje njenog vojnog prisustva, prijateljske vlade i stabilnosti u oblastima pod kontrolom centralne vlasti u Siriji.

U cilju unapređenja ovog svog fundamentalnog interesa, Rusija nastoji da normalizuje položaj Asadove vlade na međunarodnom planu, zatim da neutrališe pretnje sa severozapada Siriji (što zahteva saradnju Turske) i obezbedi postepen povratak sirijskih institucija u severoistočnu Siriju, što zahteva povlačenje SAD i približavanje sirijskih Kurda i Damaska. Ruski ekonomski interesi u Siriji su sporedni.

Strateški interesi Turske pak nalaze se u obuzdavanju pretnji stabilnosti i teritorijalnom integritetu Turske. Otuda Turska nastoji da zadrži svoje vojno prisustvo u Siriji, zatim da stvori okruženje pogodno za povratak sirijskih izbeglica iz Turske i, s tim u vezi, visok stepen autonomije za proturske grupe na severozapadu Sirije, te da spreči da autonomni region na severoistoku koji drže Kurdi dobije još više autonomije i zapadno političko priznanje. Smanjenje prekograničnih bezbednosnih pretnji Turskoj, na primer od Hajat Tahrir al-Šama (HTS) ili Jedinica za zaštitu naroda (IPG), manji je turski prioritet.

Sve ove promene neminovno utiču na držanje ovih zemalja prema rusko-ukrajinskom sukobu, gde je posebno važna Turska koja je najbliža regionu konflikta i ima direktnu i najveću ulogu u njemu. Pretpostavlja se da na ove okolnosti Turska može da reaguje na dva načina: povećenjem kooperativnosti prema zemljama koje su joj potrebne u otklanjanju posledica zemljotresa ili povećanom agresivnošću kako bi se i dalje očuvao utisak snage na međunarodnoj sceni.

Najverovatnije je da će tursko ponašanje biti mešavina ove dve opcije, ali u svakom slučaju u dogledno vreme Turska i njen predsednik Erdogan verovatno neće moći istim žarom i strašću da se posvete međunarodnim pitanjima kao što su to činili pre zemljotresa.

U tom smislu, može da se očekuje popustljiviji turski stav za prijem skandinavskih zemalja u NATO, dok će odnos prema rusko-ukrajinskom sukobu zavisiti od kretanja na frontu.

Mogućni scenariji koji se razmatraju za dalje kretanje u ukrajinskom sukobu uzimaju tri varijante: 1) rat iscrpljivanja; 2) rusko povlačenje; 3) rusko napredovanje.

Rat iscrpljivanja se uglavnom vodi u istočnoj i južnoj Ukrajini, pri čemu, po ovom scenariju, ni Rusija ni Ukrajina neće postići teritorijalne dobitke dovoljne za okončanje sukoba. U ovom scenariju dugotrajnog sukoba niskog intenziteta, Rusija može da zadrži Zaporošku i Hersonsku oblast i da gađa druge ukrajinske gradove projektilima, ali Ukrajina zadržava pristup Crnom moru i (ograničenu) mogućnost da obavlja trgovinu.

U osnovi, rat iscrpljivanja će Turskoj verovatno pružiti priliku da nastavi balansiranje između Rusije i NATO-a i neće je primorati da prekine veze s Moskvom. Uloga Turske u odnosu na Rusiju mogla bi čak i da ojača ako se nedavni sporazum o izvozu žitarica — uz posredovanje Ujedinjenih nacija i Turske, a koji je operacionalizovan sa velikom ulogom Ankare — pokaže održiv tokom vremena, i ako Rusija nastavi da izbegava tradicionalne pregovaračke platforme, poput Ženeve, za pregovore sa zapadnim zvaničnicima. Tursko rukovodstvo nastojaće da iskoristi posredničku ulogu i na domaćem i na međunarodnom planu, verovatno zahtevajući ustupke od Sjedinjenih Država i NATO-a po pitanjima od vitalnog interesa za Tursku.

Privlačnost Rusije kao ekonomskog partnera Turske će opasti. Pod pretpostavkom da zapadne sankcije Rusiji ostanu na snazi, Moskva neće biti u poziciji da obezbedi direktne investicije koje su potrebne turskoj ekonomiji.

Rat iscrpljivanja će imati dodatne negativne ekonomske posledice po Tursku, pošto bi to za posledicu imalo stalno povećavanje cena hrane i energije na globalnom nivou. Ipak, ove negativne strane delimično će za Tursku biti nadoknađene odabranim komercijalnim poslovima sa Rusijom. Ankara bi nastojala da privuče međunarodne poslove koji beže iz Rusije kao i da popuni odabrane praznine na ruskom tržištu nastale odlaskom zapadnih kompanija.

Delimično ili potpuno rusko povlačenje iz Ukrajine je korisno za Tursku ako to za posledicu bude imalo „poniženu“ Rusiju koja deluje manje agresivno u svom susedstvu, uz zadržavanje sredstava za trgovinu sa Turskom i ograničeno vojno prisustvo. U ovom slučaju, turske ekonomske poluge u vezi sa Rusijom i privlačnost Moskve kao ekonomskog partnera opašće još više u poređenju sa „ratom iscrpljivanja“, kao i privlačnost Rusije kao izvora vojnih sredstava. S druge strane, turska preduzeća bi mogla imati koristi od učešća u posleratnoj obnovi Ukrajine.

U poređenju sa druge dve opcije, ovaj scenario koji podrazumeva delimično ili potpuno rusko povlačenje iz Ukrajine i prekid neprijateljstava sa ograničenim ili bez ruskih teritorijalnih dobitaka, bio bi poželjan za Tursku, ali „ekstremni“ scenario, u kojem bi rusko povlačenje pokrenulo unutrašnju destabilizaciju Rusije ozbiljno oslabivši njenu ekonomiju, ili čak pretilo unutrašnjim sukobima, mogao bi da utiče negativno na interese turske nacionalne bezbednosti.

Većina turskih zvaničnika tvrdi da je Ankari potrebna stabilna, „funkcionalna“ Rusija, kako za stabilnost u „proširenom susedstvu Turske”, tako i za balansiranje sa Sjedinjenim Državama. Štaviše, rusko poniženje u Ukrajini bi takođe povećalo rizik od nepredvidljivih ruskih spoljno-političkih poteza, uključujući i one prema Turskoj.

U manjini su oni koji smatraju da bi ruska unutrašnja previranja mogla navesti ruske regione sa kulturnim i verskim afinitetima ka Turskoj da bliže sarađuju sa Ankarom, što bi s njene tačke gledišta „bilo dobrodošlo”, ali bi dodatno destabilizovalo takvu Rusiju.

U slučaju da se Rusija dalje konsoliduje, odnosno ostvari dodatne teritorijalne dobitke na crnomorskoj obali Ukrajine, zauzme je u potpunosti ili delimično, implikacije za Tursku zavisiće od trajnosti i obima ruskog napredovanja. Ako je rusko držanje teritorija na ukrajinskoj obali privremeno kako bi se iskoristilo u pregovorima o konačnom mirovnom rešenju, negativne posledice bi mogle biti ublažene, ali stalno rusko prisustvo na crnomorskoj obali, posebno ono koja bi uključivalo Odesu, potkopalo bi ravnotežu snaga u crnomorskom regionu na štetu Turske.

Iako bi na jednoj strani ovakav ishod mogao da predstavlja i „egzistencijalnu pretnju Turskoj”, na drugoj strani gotovo je sigurno da bi Ankara pronašla nove načine da održava balansiranje odnosa sa Rusijom, pa čak i da iskoristi nove mogućnosti pošto može da iskoristi Konvenciju iz Montrea.

Nedavni napori Turske da uveća svoje pomorske kapacitete, uključujući balističke rakete i ratovanje bespilotnim letelicama u različitim domenima — doveli su tursku mornaricu u još snažniju poziciju u odnosu na rusku flotu koja se do sada nije najbolje pokazala u sukobu sa Ukrajinom.

This is one of the most devastating videos I’ve seen come out of Turkey after the earthquake.

Rescue workers shout: “can anyone hear our voice?”

The silence that follows is gut wrenching. pic.twitter.com/sWSbVigb75

— Fatima (@fatimazsaid) February 8, 2023

U ovom scenariju, jedinstvena uloga Turske kao posrednika između Zapada i Rusije može postati još važnija. Ukoliko Ukrajina, na primer, zadrži pristup nekoj od svojih lučkih infrastruktura, iako na ograničen način ili pod ruskom kontrolom, Rusija bi se mogla obratiti Turskoj da pomogne u izvozu ukrajinskih proizvoda. Ovo bi moglo poboljšati usklađivanje interesa dve države i naglasiti centralnu ulogu Turske kako na Zapadu, tako i u drugim regionima.

Dalje, Turska bi mogla da pokrene mehanizme stišavanja sukoba sa Rusijom u Crnom moru, nastavljajući tako njihovo zajedničko iskustvo u Siriji. Ekonomske i vojne opcije Turske u odnosu na Rusiju bi se smanjile, imajući u vidu implikacije ravnoteže snaga nakon ruskog zauzimanja teritorija u južnoj Ukrajini. Istovremeno, zapadna izolacija Rusije mogla bi da dostigne svoj vrhunac, što bi takođe moglo da pruži mogućnosti Ankari i uključi je kao posrednika za trgovinu iz ukrajinskih luka.

U slučaju „rata iscrpljivanja” i ruskog povlačenja postoji nekoliko mogućnosti za Iran: Teheran će verovatno insistirati na unapređenju vojno-odbrambene saradnje sa Rusijom, i imaće veću ulogu u tome, imajući u vidu odbrambene potrebe Rusije i svoje ograničene mogućnosti za izvoz oružja. Usred izveštaja da Iran obezbeđuje Rusiji borbene bespilotne letelice, na primer, Teheran bi zauzvrat mogao da zahteva borbene avione, napredne sisteme protivvazdušne odbrane i drugo.

Iran i njegovi saveznici, uključujući regionalne šiitske milicije, verovatno će dobiti veći manevarski prostor u Siriji i Centralnoj Aziji, gde bi Moskva čak mogla eksplicitno da pozdravi njihovo prisustvo kao protivtežu Turskoj.

Ipak, biće izazova i za Iran: snažnija turska spoljna politika mogla bi da ugrozi iranske interese u Siriji i posebno na Južnom Kavkazu, gde Teheran preferira status kvo u odnosu na osnaženi Azerbejdžan.

Dalji prodor Rusije Teheranu bi možda dao manje operativnih koristi, posebno ako proizvede samouvereniju ili opušteniju Rusiju, što bi Iranu moglo da umanji slobodu manevara u Siriji. Neki analitičari upozoravaju da bi Rusija, sa mogućnostima da sprovede svoju novu pomorsku doktrinu, takođe mogla da teži bližoj pomorskoj saradnji sa Iranom, uključujući i Persijski zaliv.

Zemljotresi su, dakle, dali nove okvire rusko-ukrajinskom sukobu. Ali, postoje i novi, oni koji se nisu dogodili, ali mogu da se dogode i to sa nepredvidivim posledicama.

Rescue alert:

An entire family was just pulled out alive and safe after 40 hours underneath the rubble of the earthquake in Syria.pic.twitter.com/AVPWYDEscu

— Goodable (@Goodable) February 7, 2023

Zemljotres uporediv po razmerama sa vanrednim stanjem u Turskoj mogao bi se jednog dana desiti na Krimu, pošto je region uključen u isti seizmički pojas. Na takav rizik upozorio je glavni istraživač Instituta za teoriju predviđanja zemljotresa i matematičku geofiziku Ruske akademije nauka Aleksandar Gorškov. Akademik Gorškov je objasnio da je to poluostrvo deo alpsko-himalajskog pojasa i ponavljanje turskog scenarija na Krimu je suštinski moguće. Gorškov je naglasio da se zemljotresi jačine oko 8 stepeni Rihterove skale u takvim oblastima dešavaju otprilike jednom u 30 godina. Od IV veka nove ere do danas na Krimu je bilo 77 zemljotresa od kojih se poslednji veći zemljotres dogodio 26. juna 1927. godine.

SKINI APLIKACIJU