DR MILOMIR STEPIĆ O STAVOVIMA PREDSEDNIKA SANU: Mora da nešto drugo motiviše Vladimira Kostića da baš sad iznese 'lično mišljenje na koje svako ima pravo'

Reakcije na reči predsednika SANU, akademika Vladimirka Kostića, koji je izjavio da “Kosovo ne pripada Srbiji", samo se nižu, a sve više akademika kritikuje njegove stavove, te je jedan od njih i naučni savetnik Dr Milomir Stepić.

Milomir Stepić je i član Matice srpske, Srpskog geografskog društva, Odbora za proučavanje stanovništva SANU i Odbora za proučavanje Kosova i Metohije SANU.

Njegov stav prenosimo u celosti:

“Mora da nešto drugo, veoma važno, motiviše presednika SANU Vladimira Kostića da baš u najdelikatnijim trenucima o Kosovu iznese „lično mišljenje na koje svako ima pravo“

Članovi nacionalnih akademija nuka (i umetnosti) mahom su vrhunski obrazovane, talentovane, marljive, odgovorne, moralne i intelektualno hrabre osobe. Njihov patriotizam i posvećenost „nacionalnoj stvari“ ne dovode se u pitanje. Kada svom narodu i državi upute oštre kritičke tonove na dalekosežne posledice nekih negativnih pojava i procesa, to javnost tumači na podrazumevajući način – kao dobronamerne, na znanju utemljene i nikako motivisane materijalnim razlozima, korupcijom, ucenom, nepotizmom, spoljašnjim uticajem, političkim zahtevima i ambicijama.

Bez obzira da li su „besmrtnost“ zaslužili dostignućima u tzv. idenitetskim naukama (kulturi, umetnosti) – arheologiji, antropologiji, istoriografiji, geografiji, etnologiji, jeziku i književnosti – ili pak, u matematici, hemiji, fizici, medicini, prirodnim i tehničkim naukama, oni po pravilu misle, pišu, govore i deluju u skladu sa univerzalno shvaćenim i definisanim nacionalnim interesima. Štaviše, ako su narod i teritorija ugroženi, okupirani i porobljeni, akademici prednjače ne samo u argumentovanom obrazlaganju slobodarskih težnji, već i u javnom delovanju kao istinski narodni tribuni.

Jalova ustanova

Dešavalo se i ranije da neki članovi naše „najviše naučne i umetničke ustanove“ – bilo da se ona zvala Društvo srpske slovesnosti, Srpsko učeno društvo, Srpska kraljevska akademija, Srpska akdemija nauka ili Srpska akademija nauka i umetnosti – podlegnu političkim narudžbinama, pritiscima i zabludama. Podsetimo se samo da su neki od njih svojim autoritetom stali iza stvaranja „prve“ jugoslovenske države u kojoj su se Srbi našli u amorfnom stanju i bez sopstvene nacionalne političko-teritorijalne jedinice, što su platili nenadoknadivim žrtvama. A mnogo godina kasnije su se gotovo svi složili sa prijemom u počasno članstvo Josipa Broza Tita, čelnika „druge“ Jugoslavije u kojoj su zataškavana srpska stradanja, diskordantnim republičkim granicama fragmentirane srpske zemlje, od srpskog korpusa dekret-etnogenezom izdvajane „instant-nacije“ i uspostavljeno obuzdavajuće pravilo „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“.

Za pokušaj nekolicine akademika da Memorandumom 1986. „kažu i spasu dušu svoju“, SANU je demonizovana nametanjem kompleksa krivice za raspirivanje neoprostivog srpskog nacionalizma. Jer titoistička formula da su svi nacionalizmi opasni, ali je srpski najopasniji važila je ranije, a važi i danas. „Memorandumski sindrom“ od tada koči bilo kakav plodotvoran zajednički doprinos članova SANU u rešavanju srpskog pitanja. Sve se svelo uglavnom na napore časnih pojedinaca, sastančenja odbora, pripremu izložbi i otaljavanje naučnih skupova, od kojih, kako vidimo, oni nepodobni budu onemogućeni.

SANU se vremenom pretvorila u nacionalno jalovu, bezuticajnu ustanovu. Disproporcija članstva po odeljenjima odavno je postala alarmantna, a ništa se stvarno ne čini kako bi se to otklonilo. Predstavnika nauka koje bi po definiciji trebalo da se bave nacionalnim problemima je malo ili ih uopšte nema. Izbori za dopisne članove, naročito u desetkovanom Odeljenju društvenih nauka, prožeti su skandalima. Jer, kako drugačije nazvati činjenicu da konkursna dokumentacija nekih kandidata, uključujući njihove knjige i naučne radove, nije ni raspakovana, a kamoli analizirana. To znači da članovi SANU postaju oni koji treba, a ne oni koji to zaslužuju svojim naučnim rezultatima.

Zato ne treba da čudi što ima i onih dopisnih, pa i redovnih članova sa oskudnom bibliografijom od jedne-dve knjige, među kojima su neke u večitoj najavi ili urađene kao stelt-izdanje. S druge strane su, pak, oni koji su se uklopili u „bodomaniju“, „naučno zadrugarstvo“ i „koautorsku rotaciju“, te štancuju na desetine kolektivnih članaka godišnje. I jedni i drugi kubure sa istinskim naučnim doprinosom i nemaju kapitalno delo kojim su učinili pomak bilo u istraživačkom smislu, bilo u pozicioniranju neke nove naučne discipline.

O njihovoj nacionalnoj zabrinutosti i učešću u traženju odgovora na egzistencijalne izazove srpskog naroda bespredmetno je i raspravljati. Učmalost, pasivnost i neodgovornost znatnog dela SANU, a naročito tzv. časništva na čelu sa predsednikom – i to ne samo aktuelnim – nesumnjivo je razlog – mada ne jedini – za srozavanje njenog ugleda. Naročito povodom krucijalnog problema – Kosova i Metohije. Zato ne iznenađuju protesti ispred zgrade SANU, otvoreno protestno pismo grupe intelektualaca, javno saopštena i obrazložena povlačenja potencijalnih kandidata i odustajanje od nadmetanja za članstvo mnogih uglednih naučnika i umetnika čak i pre nego što je konkurs uopšte raspisan.

Pitanje motiva

U nekoliko navrata ponovljena izjava predsednika SANU da bi Srbi trebalo da se pomire sa gubitkom kosovsko-metohijskog dela Srbije samo je kap koja je prelila čašu. Notorna je činjenica da te izjave nisu naučno utemeljene, a on je na čelu naučne ustanove, zar ne? Dakle, nesporno je da Kosovo i Metohija de jure, tj. prema Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SBUN, nedvosmisleno jesu u sastavu Srbije. Ostaje da se razmotre delovi izjave koja se odnosi na de facto. Istina je da srpske državne vlasti i institucije na Kosovu i Metohiji (gotovo) nema, čemu su svojim odlukama, korak-po-korak, doprinosile „garniture“ u Beogradu od 1999. do danas.

Ali takođe je istina da se prinudom dopuštena međunarodna civilna (UN i EU) i vojna misija (KFOR/NATO) pretvorila u okupaciju. Uostalom, stanje je okvalifikovano kao okupacija pokrajine i u poznatoj Poruci Svetog Arhijerejskog Sabora SPC iz maja 2018. godine! Ne poziva li to predsednik SANU, i ne samo on, da priznamo okupaciju i njome iznuđen status Kosova i Metohije, obrazlažući to realnošću? A ta realnost je sledeća: tzv. kosovsku nezavisnost priznao je, grosso modo, veći deo političko-ekonomskog i civilizacijskog Zapada pod američkim vođstvom, te nekoliko desetina njegovih trabanata i zemalja u neokolonijalnom statusu koje i nisu mogle drugačije. Isto je učinila i nekolicina proameričkih islamskih država.

Atlantistički baždareni srpski umovi ono što artikulišu i predvode Vašington i Brisel vide kao „ceo svet“ i tu pomoći nema. Njih ne vredi ubeđivati da je proces priznavanja tzv. kosovske nezavisnosti još 2017. godine gotovo zaustavljen i da se preorijentisao u otpriznavanje. Teško im je objasniti da priznanje nije dao ili ga je povukao veći deo sveta – najveći broj država Azije, Afrike i Latinske Amerike, dve najmnogoljudnije zemlje sveta, mnoge islamske zemlje među kojima i one populaciono i teritorijalno najveće, najprostranija i resursima najbogatija zemlja sveta, dve članice SBUN s pravom veta i istovremeno sile u brzom usponu. Čak i pet članica njima tako drage EU.

Ali, predsednik SANU, iako očigledno privržen „zapadnim vrednostima“, trebalo bi da bude racionalan i da ne prenebregava činjenice. A činjenice su da tzv. kosovsku nezavisnost, zaključno sa 2020. godinom, priznaju zemlje koje ukupno čine samo 29 odsto stanovništva i 35 odsto teritorije svih država sveta. Dakle, u populaciono-prostornom smislu, ni jedna trećina! Trebalo bi da političku kartu sveta na kojoj je ucrtano (i) to de facto stanje predsednik SANU neprekidno drži pred očima.

Ne opravdava predsednika SANU što, kao doktor medicine, ne (želi da) zna ili prenebregava da su Kosovo i Metohija srpski identitetski i državotvorni temelj, da u tom prostoru, prema navodima SPC, ima oko 1.500 srpskih manastira, crkava, manastirišta, crkvišta, utvrđenja, palata i drugih spomenika kulture (prosečno na svakih 7 km2 po jedan), da tamo, uprkos viševekovnom progonu, još uvek živi znatan broj srpskog stanovništva – i to demografski najvitalnijeg – kao i drugih državljana Srbije, da je veći deo zemljišta još uvek u srpskom privatnom, crkvenom i državnom posedu, da samo rezerve lignita mogu da traju narednih 180-200 godina i to kada bi eksploatacija bila kao danas u čitavoj Srbiji, da se radi o nemerljivo važnoj geopolitičkoj „makro-tvrđavi“ iz koje može da se kontroliše čitav Balkan i da bi eventualnom predajom ili podelom tog prostora usledio separatistički „efekat domina“ širom Srbije.

De facto stanje (ne)priznavanja tzv. kosovske nezavisnosti zaključno sa 2020. godinom

U tom kontekstu, nije bespredmetno postaviti pitanje: zašto kolege „iz regiona“ u sličnim prilikama postupaju potpuno suprotno od predsednika SANU? Nije poznato, na primer, da je predsednik HAZU u Zagrebu 1991-1997. akademik Rudi Supek, iako fizičar, izjavio da je jedina politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti Republiku Srpsku Krajinu. Niti se akademik Seid Huković, farmakolog, predsednik ANUBiH u Sarajevu 1990-1999. istupajući u medijima usprotivio da se sprovede nelegalni referendum i da se na osnovu njegovog faličnog rezultata proglasi nezavisnost BiH, niti da je, suočen sa sve manjom teritorijom pod muslimanskom kontrolom, defetistički pozivao „priznaj je Alija nekʼ je kʼo avlija“.

Još manje je akademik Nedžad Daci, hemičar, predsednik ANUK u Prištini 1999-2002. upozoravao da je nasilni, teroristički arbanaški separatizam u suprotnosti sa međunarodnim pravom, a akademik Redžep Ismailji, lingvista, njegov naslednik u periodu 2003-2009, tvrdio da pogrom nad Srbima 2004. i proglašenje nezavisnosti 2008. neće ni de jure ni de facto dovesti do stvarnog priznanja i članstva u UN.

Mora da nešto drugo, veoma važno, motiviše presednika SANU da baš u najdelikatnijim trenucima iznese „lično mišljenje na koje svako ima pravo“. Možda potreba da se predstavi kao objektivan, mudar, dalekovid, usaglašen sa „glavnim tokom“…? Ili da je moderan, aktuelan i „politički korektan“ po svaku cenu? A, što bi rekao Sremac, „kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvata mišljenje svojih neprijatelja“.”

(Glas javnosti/Novi Standard)

SKINI APLIKACIJU