Deža vi: Građanski protest

Protest je mobilisao protivnike režima, generisao razloge i stvorio podlogu za aktivizam, ali je malo neodlučnih preveo u redove opozicije, a još manje pristalica vlasti razočarao i naterao na dezerterstvo

- Nerešiv problem za anglosaksonsku hegemoniju je rađanje suverenističkih politikâ i pokretâ širom sveta, a eventualni procvat takvih orijentacija u Evropi bio bi za njih smrtonosan


Kontinuirani građanski protesti u Srbiji održavaju se jednom nedeljno od maja meseca nakon tragičnih masovnih ubistava u Srbiji što jeste bio neposredni povod, ali uzrok aktivnog protesta su katastrofalni učinci vlasti na svim društvenim i državnim poljima. Razlog je prava kataklizma u kojoj smo.

Međutim, osim neupitne energije koju su doneli, uobličili i kondenzovali, protesti su se sveli na celokupno opoziciono delovanje i to ne samo zbog toga što je opoziciji poklonjen konkretan (ničim zaslužen) moćan resurs, pa su oni svesni njegove delotvornosti ograničili ostale aktivnosti, već i zbog svoje poslovične jalovosti, lenjosti i nesposobnosti. Čak ni to što se vlast našla u nokdaunu i što se činilo da je Vučićev režim granično zaljuljan, opozicija nije prepoznala i iskoristila kao šansu. Kao što je to činila i u sličnim pređašnjim situacijama, okasnila je s kapitalizovanjem političke dobiti potvrđujući tezu da joj i nije tako loše u poziciji u kojoj je, dok se, na drugoj strani, vlast koliko-toliko konsolidovala. Vidi se da je čak prešla u ofanzivu i kampanju najavljujući kapitalne infrastrukturne projekte, investicije, veštačku inteligenciju i bespilotne automobile.

Valjda nekako usklađeno s tim, i protest je zapao u ćorsokak. Niti je jasno ko protestima komanduje niti je izvesno šta je plan i kako do cilja. A najneizvesniji su rezultati koje bi trebalo da donese, odnosno ko će prihvatiti odgovornost za (ne)uspeh. Protest je izgleda poput društvene svojine — i svačiji i ničiji, prema potrebi. Ali, on je besumnje isključivo politički. Građani su besparicu, nemaštinu, i slom životnog standarda ostavili postrani naglašavajući političke anomalije smrtonosnog Vučićevog režima. Nevolja je, pak, što će pre protest kolabirati nego što će Vučić odstupiti s vlasti.

Budućnost i ovih demonstracija je sasvim ograničenih dometa, kao uostalom petencijal svakog protesta kojim se vladajuća struktura destabilizuje, ali za njen poraz potrebna je suštinska stvar — pobeda na izborima. Protesti, a ovi osobito, sasvim sigurno, neće poroditi valjanu alternativu Vučiću i njegovom režimu. Naprotiv, vidimo simptome istih dečijih bolesti i svu tragiku nesavladanih, ionako preskupo plaćenih lekcija iz prošlosti.

Protesti nisu dramatično promenili odnos političkih snaga

Ovoga puta narodni bunt eksplodirao je kao reakcija na rastuće, katastrofalne učinke ove štetočinske vlasti a osobito na majski užas u kojem su masovno pobijena deca i mladi ljudi i za šta odgovornost u punom kapacitetu snosi vlast (vidi tekst). Taj događaj, međutim, ma koliko upečatljiv bio, dugoročno nije mnogo promenio raspoloženje biračkog tela u Srbiji. Mobilisao je protivnike režima, generisao razloge i stvorio podlogu za aktivizam, ali je malo neodlučnih preveo u redove opozicije, a još manje pristalica vlasti razočarao i naterao na dezerterstvo. S protestima smo videli htenje i želju da se nešto preduzme i to od strane onih koji ionako ne glasaju za vlast, ali su dosad svoj pasivni otpor pokazivali s pametnim telefonima u rukama, iz hladovine bašta kafića ili klimatizovanog sobička. Sada su izašli na ulice, trgove i auto-puteve. Time odnos političkih snaga u Srbiji nije presudno promenjen.


Ako protesti ne mogu da sruše vlast, čemu mogu da posluže? Mnogočemu, a kako im nedostaje osnovni pozitivni momenat — formiranje kredibilne autentične i respektabilne alternative režimu, poslužiće i nekim negativnim momentima — uglavnom interesima anglosaksonske spoljnopolitičke agende; naravno, obračunima unutar opozicije; i pokušaju da se reanimiraju one političke organizacije koje su više puta dosad izborno obrisane. Protesti su šansa za razne zelenoviće, čedejovanoviće, goranesvilanoviće, i druge koji nemaju nikakve šanse na izborima da se nametnu i premetnu u novu ulogu derivata neke jednokratne „ujedinjene opozicije Srbije“, s kojom planiraju da uđu u parlament i presudno utiču na politički kurs, razume se, bez legitimiteta i protivno stavovima većine građana, a u skladu sa „dobrom“ nedemokratskom praksom svih dosadašnjih srpskih režima u kojima su o politici zemlje odlučivali oni koji imaju daleko manje od većinske podrške, a neretko im je falio koji procenat do dvocifrene podrške birača. Stepen odlučivanja u državnim organima takvih političkih i interesnih grupa bio bi obrnuto proporcionalan njihovom uporištu u biračkom telu, ali to ni ranije nije bilo upitno, pa se to ni koliko sutra ne bi značajno osporavalo.

Kalupovanje opozicije

Kolektivni zapad efikasno i presudno nadgleda srpski geopolitiki elemenat i aktivno vrši trijažu Vučićeve alternative, tj. priprema alternativu tako da na spoljnom političkom planu, nakon promene vlasti, u Srbiji niko ne dovede u pitanje srpski spoljnopolitički kurs. Rečju, Zapad čini, radi i planira da taj kurs bude i dalje čvrsto, stabilno veleizdajnički i nema nikakve sumnje da će ovde biti velike konkurencije da im se u tome asistira.


Na primer, iako se ne može pohvaliti harizmom, Vuk Jeremić bi na čelu svoje stranke bio za kolektivni zapad sasvim prihvatljiv sve dok poštuje evroatlansku agendu. Onog trenutka kad je rekao da EU nije opcija ako to pretpostavlja odricanje od Kosova i Metohije, i kad je to na kolektivnom zapadu shvaćeno kao izraz iskrenog stava, Jeremića su prestrojili u grupu za politički odstrel. Njegova konkurencija, simpatična, ali sa ukupnopolitičkog stanovišta beznačajna struja ograničenog formata “ohrabrena” je sa zapada jer se glede evroatlanskih integracija suštinski razlikuju od ostatka partije. Koja god struja u ovom trenutku dobije bitku (stranku i podršku birača) i lično pobedi, u suštini će izgubiti, jer će srpska suverenistička politika, zbog ovog trvenja, na prvim narednim izborima dobiti manju podršku. U interesu kolektivnog zapada je da u povoju zatuče rađanje respektabilne, potencijalno uspešne moderne, demokratske i nacionalne političke partije. Za njih su oba ishoda tog sukoba tzv. vin-vin situacija — ako Jeremić izgubi dobiće evroatlantisti, ako zadrži stranku biće znatno oslabljen pred izbore i sa ozbiljnim političkim hendikepom ulazi u kampanju.

I na ostalu patriotsku opoziciju, na uslovno rečeno suverenistički blok odnose se isti izazovi. Ono što ne potkupi i razori Vučić svojom sitnosopstveničkom i štetočinskom politikom doći će na udar NATO jurišnika i okupatora. Manji deo (nepotkupljivih) će oterati iz politike ili ih marginalizovati, a onaj pretežni deo (potkupljivih) potplatiće. I neće pri tome ništa novo činiti, jer sve to u Srbiji čine još od kraja prošlog veka naovamo, a po celom svetu to čine još od Drugog svetskog rata sa promenljivim ali respektabilnim uspehom. Do danas su, primera radi, potpuno okupirali jednu od najvećih zemalja Evrope, Nemačku, i jednu od najmoćnijih zemalja Azije, Japan. Političari obe zemlje sužnji su Amerike i od suvereniteta tih država nema ni tragova. I još gore, Amerikanci ih danas, pokazujući svoju moć i goneći ih da dokazuju lojalnost gospodarima, dodatno ponižavaju otvorenim hvalisanjem i dokazivanjem svoje okupatorske uloge. Amerikanci zapravo žele da svi ostali jasno vide o čemu je ovde reč. Naime, pre nekoliko dana, na obeleževanju godišnjice tragedije u Hirošimi “u toku komemoracije, SAD, glavnog i jedinog krivca za katastrofu, nije pomenuo gradonačelnik Hirošime Kazumi Macui, ni guverner Hirošime Hidehiko Juzaki, kao ni premijer Japana Fumio Kišida. Umesto toga, premijer Japana je našao za shodno da, iz nekog razloga, pomene Rusiju i njene navodne nuklearne pretnje: ‘Sada, zbog produbljivanja podela u međunarodnoj zajednici po pitanju smanjenja nuklearnog naoružanja i zbog činjenice da Rusija preti nuklearnim oružjem, put ka tome postaje sve teži”…

Današnji Japanci ne vide odgovornost Amerike za nesreću koja im je nanesena, ne traže odgovorne za bar pola miliona ubijenih Japanaca od ove jedne bombe, a bačene su dve, ali su veoma zabrinuti zato što Rusija navodno preti nuklearnim oružjem. Ovi potomci slavnih samuraja navodne ruske pretnje smatraju opasnijim od stvarne američke prakse. Izgleda da radijacija ne deformiše samo genetiku nego i moral, etiku i čast. (A povrh svega to što su te ruske pretnje izmislili).


Zato neka ova nova istinita epizoda o Japancima zameni onu staru priču o japanskom otpravniku vozova koji vrši sepuku zbog kašnjenja voza od nekoliko sekundi, što Srbi često prepričavaju. Tu epizodu iz prošlosti, čak i da je istinita, treba sahraniti sa samurajima i ostalim časnim ljudima jer danas u Japanu cveta drugačije bilje. Tamo se drugačije pesme pevaju od 1945. godine kad im je car Hirohito potpisao kapitulaciju, a zaboravio da izvrši sepuku. Bilo mu je isplativije da sačuva debelo crevo, a izgubi obraz… Naravno, Šolc i Analena Berbok nisu čak ni vredni pomena. Kakva država, takvi političari, a takav i narod. I tako ukrug, i ne važi samo za njih, univerzalno je.
Zato je nerešiv problem za anglosaksonsku hegemoniju rađanje suverenističkih politikâ i pokretâ širom sveta, a eventualni procvat takvih orijentacija u Evropi bio bi za njih smrtonosan. U svakoj od mnogobrojnih država u kojoj imaju uticaja učiniće sve da takve nukleuse zatru u nastajanju kako im se ne bi ponovo i još negde dogodio Orban. Put od Jeremića do nekog srpskog Orbana je sasvim neizvestan i teško je takva paralela realno održiva, ali ovde i nije reč o tome. Ovde tvrdimo da je kolektivni zapad od takvog materijala sazdan da će kasetnim bombama uništavati sve što liči ili može da liči na njihove neprijatelje, a suverenisti su im Neprijatelji Broj Jedan. Moderni, demokratski, realni, civilizovani, humani, a naročito hrišćansko religiozni suverenisti stoje na putu američkoj smrtonosnoj hegemoniji koja neće štedeti rušilačke resurse protivu njih u zavisnosti od potreba (Srbe su bombardovali i ubijali, a Nemcima samo digli u vazduh Severni tok). Zato je pred Srbijom i težak izbor i još teži izazov. Srbija bi trebalo da iznedri, a zatim prepozna i izabere suverenističku vlast koja bi trebalo da bude i demokratska. Da odbaci evropske danajske darove i prestane da zahvaljuje Americi što nas i dalje ubija. Dakle, gotovo nesavladiv izazov za Srbiju.