Deklaracija koju su mediji prećutali

Prećutana Deklaracija o granicama srpskoga jezika odudara od ideologizovane stvarnosti eksponenata zapadnih interesa. Suviše je politički nekorektna čak i za srpske političare

U Tršiću su prošlog juna učesnici Treće interkatedarske srbističke konferencije – koju čine predstavnici svih srbističkih katedri na svim filološkim, filozofskim, učiteljskim i pedagoškim fakultetima u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, uključujući i predstavnike Instituta za srpski jezik SANU, Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, Odbora za standardizaciju srpskog jezika, Društva za srpski jezik i književnost Srbije i Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja u Beogradu − jednoglasno usvojili Deklaraciju o granicama srpskoga jezika (ovde).

Sasvim neočekivano (ili je to možda naivnost autora), ovom važnom događaju nije posvećena zaslužena medijska pažnja. Najpozvanije institucije obznanile su odgovor na jednu od ključnih nedoumica javnosti – dokle se prostiru granice srpskog jezika.

Odgovor na ovo pitanje nije nikakva novost unutar nauke. Reč je o tome da ova Deklaracija razrešava nedoumicu koja pasivno ili aktivno postoji unutar naše postjugoslovenske svesti. Otuda njena višestruka subverzivnost – ona, naime, isuviše odudara od ideologizovane stvarnosti domaćih i regionalnih eksponenata zapadnih interesa, dok je sa druge strane suviše politički nekorektna čak i za srpske političare.

Stoga, povodom donošenja ove Deklaracije nije snimljena nijedna televizijska emisija niti su njeni potpisnici bili pozvani da o njoj govore. Osim određenih internet-portala i „Novosti“ (ovde), sadržaj Deklaracije nije preneo nijedan od uticajnijih medija.

U dnevnom listu „Danas“ je, doduše, objavljen tekst jedne doktorke filoloških nauka koja se pravi da ne zna šta je odnos hiponimije i da u njega ne stupaju jezici nego lekseme koje ih označavaju, samo kako bi došla do poente da Deklaracija promoviše superiornost srpskog jezika nad drugim jezicima (ovde), iako u Deklaraciji o drugim jezicima nema govora.

Očekivana reakcija

Tršićku deklaraciju je Matica hrvatska, očekivano, nazvala dokumentom sastavljenim „,u okviru imperijalističke velikosrpske ideologije“ (ovde). Ova austrougarska krilatica, očuvana do današnjeg dana uz pomoć titoizma, i dalje odjekuje glasno kao reč prepoznavanja različitih, ali po dejstvu istovetnih antisrpskih politika.

Ipak, poenta ovog teksta nije da ukaže na reakcije stranaca, već na izostanak reakcije u našoj sredini. Kao indikativan pokazatelj situacije u kojoj smo, valja se prisetiti pažnje koju je dobio jedan drugi dokument – Deklaracija o zajedničkom jeziku (ovde).

Pažnja koju su zapadne medijske strukture u Srbiji posvetile ovom dokumentu bila je opšta, a prelila se i na sve ostale medije. Uprkos tome što nije stručnjak za južnoslovenske jezike, svojim autoritetom Deklaraciju o zajedničkom jeziku podržao je i Noam Čomski (ovde).

Ta Deklaracija je dovoljno naučno poštena da govori o jednom policentričnom jeziku (u čemu je saglasna sa Tršićkom deklaracijom), ali ona ipak prolazi ideološki filter političke korektnosti i na tom mestu staje, ne zalazeći u ime i poreklo jezika.

Dakle, niko ne spori da je reč o jednom jeziku, što se tvrdi u obe deklaracije, već je problem u tome koji je to jezik. Na tom tragu je jedan autor pogodio u srž pitanja, rekavši da je Deklaracija o zajedničkom jeziku zapravo „Deklaracija o pravu da svoj jezik ne zovete srpski“ (ovde).

Zašto mediji ćute?

Zanimljivo je zapitati se zašto su srpski mediji prećutali Tršićku deklaraciju. Ne dešava se često da sve pozvane srpske institucije složno stanu iza jednog dokumenta. Zar već to samo po sebi nije vest?

Kao da naši mediji i dalje gaje onu infantilnu jugoslovensku svest, neku patetičnu čežnju za jugoslovenskim jedinstvom, pa da upravo zbog toga u Srbiji nastaje oduševljenje prema svemu što izgleda kao pružena ruka, kao održivi kompromis, a zapravo je samo reč o umerenijem vidu relativizacije činjenica.

Zar nam odveć nije jasno da Jugoslavije nema i da ne postoji nijedan razlog zašto bi srpska nauka pravila bilo kakve političke kompromise sa drugim istojezičnim narodima u kojima bi naučna istina morala da strada.

Odgovor se krije u sledećem: Deklaracija o zajedničkom jeziku je politički dokument koji je nastao uz finansijsku podršku dve nemačke i jedne španske organizacije, dok je Tršićka deklaracija dokument kojim srpske naučne institucije odgovaraju na političke manipulacije.

Politička pozadina Deklaracije o zajedničkom jeziku i kvazijugoslovenski kontekst iz koga ona potiče su, izgleda, razlog njene favorizacije. Sa druge strane, iako otvoreni za jugonostalgiju i uvek spremni da se povinuju zapadnom diktatu, srpski mediji prećutali su reč srpskih institucija.

Ukoliko se ima u vidu nepostojanje jasne srpske kulturne politike, a sledstveno tome i jezičke politike, pojava je sasvim razumljiva.

Dok državne institucije rade svoj posao, štiteći srpske nacionalne interese, učinak njihovog rada biva anuliran medijskim prećutkivanjem jer se time onemogućava njihovo dejstvo na oblikovanje javne svesti. Reč je o višestrukim simulacijama koje ne dozvoljavaju da se nacionalne teme pojave u javnosti ukoliko nisu u sentimentalnom ili emocionalnom obliku (ovde). Iako naše institucije odgovorno rade, negovanje jugoslovenske javne svesti na medijskom planu idealno je sredstvo anuliranja njihovog dejstva.

Srbijanizacija srpskog

Sa druge strane, zabrinjava veliki broj pokazatelja kulturne dezintegracije. Svojevrsna srbijanizacija srpskog književnog jezika uzima maha. Autor ovog teksta više je puta svedočio situacijama u kojima se ijekavski izgovor doživljavao kao nesrpski izgovor, dok je ekavizacija ijekavskih tekstova postala sasvim rasprostranjena pojava, uprkos tome što je ijekavica ravnopravan izgovor srpskog književnog jezika.

Očigledno se pokušava stvoriti slika sveta u kojoj avnojevske granice bivših republika postaju granice jezika.

Prevazilaženje upravo tih avnojevskih granica, ne kao političkih realija, već kao mentalnih predstava, javlja se kao imperativ srpske kulturne politike ukoliko ona želi da zaustavi procese dezintegracije.

Jedna od velikih tragedija savremenog sveta koja se posebno tiče jezičke politike je hiperpolitizacija svih domena stvarnosti. Zbog toga ni naučna istina ne može da umakne svom političkom značenju, pa se pokušaj bilo koje nauke da interpretira određeni deo stvarnosti, nažalost, posmatra kao politički čin.

Danas je to veliki izazov za opstanak naučnog mišljenja, jer isprepletenost sa politikom podriva osnove na kojima samo to mišljenje počiva. Kao i svaka istina, i naučna istina ima tu ružnu osobinu da nekada uvredi, mada je uvređenost u tom slučaju uvek stvar čoveka, a ne istine.

Selektivna amnezija

U centru jezičkog pitanja o kome govorimo leži problem selektovane amnezije koji prati procese formiranja mladih postjugoslovenskih nacija.

Da bi političke namere bile moralno opravdane, potrebno im je dati i istorijski legitimitet. Zato zagovornici ideje o zasebnim jezicima, kao i zagovornici ideje o jednom, ali četvoroimenom jeziku, najviše zaziru od istorije koja se odigravala od 11. do 19. veka.

Jer, upravo kada se istorijski razvoj južnoslovenskih jezika sagleda u kontinuitetu, postaje jasno da je jedino naučno opravdano ime standardnog jezika koji se danas govori u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj – srpski jezik.

Kako će taj jezik u svakodnevnom govoru nazivati pojedinci – stvar je slobodnog izbora. Ovde je reč o političkoj cenzuri unutar naučnog mišljenja.

Naučna istina iznesena u Tršićkoj deklaraciji nije ni na čijoj strani – ni srpskoj, ni hrvatskoj, ni bošnjačkoj. Samo oni koji izjednačavaju jezik sa državom i nacijom bivaju uvređeni njenim stanovištima.

Granice srpskog jezika odavno nisu granice rasprostranjenosti srpskog naroda, a kamoli srpskih država. Onaj trenutak kada tu naučnu istinu prihvatamo, ne učitavajući u nju ideološke sadržaje, biće trenutak uspostavljanja stvarnog dijaloga i put ka plodotvornoj kulturnoj saradnji jednojezičnih balkanskih nacija.

To se, naravno, neće dogoditi sve dok bivše jugoslovenske republike ostaju kolonije savremenog imperijalnog poretka u kome se podređenost zapadnim interesima zove suverenitet i sloboda, a poštena saradnja i dijalog sa srpskim narodom naziva izdajom, ili podrškom velikosrpskom imperijalizmu, šta god to značilo.

Autor: Miloš Milićević

SKINI APLIKACIJU