DARKO TANASKOVIĆ: Erdogan - ozbiljan državnik i umešan dribler koji vodi svoju neoosmanističku igru prilagođavajući je međunarodnim okolnostima

Erdoganovo rutinsko, ali i namenski funkcionalno pominjanje „Kosova”, i to baš u Albaniji, neposredno pred posetu predsednika Srbije Ankari, po ko zna koji put je kod nekih ovdašnjih komentatora izazvalo čuđenje i negodovanje.

Samo dan pre nego što će u Ankari 18. januara lično svečano dočekati predsednika Srbije Aleksandra Vučića, Redžep Tajip Erdogan obratio se u Tirani, kao gost, poslanicima albanskog Parlamenta.

Znajući gde govori i kakav je „horizont očekivanja” auditorijuma, u obraćanju koje je trajalo dvanaestak minuta dve rečenice posvetio je „Kosovu”. U kontekstu naglašavanja da su mir, stabilnost i prosperitet Balkana jedan od trajnih spoljnopolitičkih prioriteta Turske, Erdogan je kao ilustraciju naveo primer odnosa prema „Kosovu”, naglasivši da je Turska odmah posle SAD, kao druga država u svetu, priznala samoproglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine i da dosledno radi na njenom međunarodnom afirmisanju.

Mnogo više prostora dao je nečemu što baš nije bilo muzika za uši njegovih domaćina, očekivanju da se Albanija, kao prijateljska, rođačka zemlja i strategijski partner Turske, što pre na svojoj teritoriji ratosilja prisustva gulenističkih institucija i pojedinaca, za koje Ankara drži da su pripadnici i podržavaoci terorističke organizacije FETÖ, optužene za pokušaj vojnog puča 2016. godine.

Ponovio je, inače, i omiljenu floskulu turskih zvaničnika, od Sulejmana Demirela, Hikmeta Četina i Abdulaha Gula do Mevluta Čavušoglua, da Albanija, doduše, nema zajedničku granicu sa Turskom, ali da joj je ona „sused u srcu”. Govorili su to, svojevremeno, i za Jugoslaviju, kao lirsko obrazloženje mešanja u njene unutrašnje stvari, a danas im je sused bez zajedničke granice Srbija, kao i svaka druga balkanska država. Nihil sub sole novum!

Bez ikakvog opravdanja

Erdoganovo rutinsko, ali i namenski funkcionalno pominjanje „Kosova”, i to baš u Albaniji, neposredno pred posetu predsednika Srbije Ankari, po ko zna koji put je kod nekih ovdašnjih komentatora izazvalo čuđenje i negodovanje, pa čak i izvesno razočaranje. Bez ikakvog opravdanja. Uvek je tako bilo i uvek će tako biti.

Primećeno je da nije korektno, a ni uljudno, pominjati „Kosovo“ neposredno pred susret sa prijateljem Aleksandrom Vučićem, u vreme kad su odnosi između Srbije i Turske, po oceni obeju strana, „najbolji u istoriji”, bolji valjda i od onih u vreme Kralja Aleksandra i Kemala Ataturka.

Pominjati moralnu nekorektnost i građansku neuljudnost u stvarima političkog diskursa, pogotovo Erdoganovog, potpuno je neumesno. Štaviše, može se oceniti da je on na svoj način zapravo korektan, jer se dosledno drži kretanja paralelnim dvosmernim kolosekom u bilateralnim odnosima sa Srbijom, regionalnim partnerom do kojeg je Turskoj istinski stalo, na šta pragmatično pristaje i zvanični Beograd, a što nije slučaj samo u odnosima sa ovom državom iz reda onih koje su priznale „Kosovo” i podržavaju ga na međunarodnom planu.

Drugačije se verovatno i ne može, jer „vladu” u Prištini priznaje stotinak država u svetu, s tim što neki srpski „prijatelji” baš bahato preteruju u ovakvom (ne)sportskom dvokolosečnom ferpleju.

Višesmerna taktika

Da se odnosima sa Turskom ne bismo naizmenično oduševljavali i razočaravali, valja konačno shvatiti da se spoljna politika ove važne i snažne države, pogotovo pod Erdoganovom ambicioznom palicom, kreće uvek istim neoimperijalnim strategijskim pravcem, obnavljanjem moći na regionalnom i na globalnom planu („Ponovo velika Turska!”), dok joj je taktika, u zavisnosti od konjunkturne procene, promenljiva i višesmerna.

To nije tako samo u odnosima sa Srbijom i državama, uslovno rečeno, manjeg gabarita, već i sa svetskim silama, SAD, Rusijom, Kinom…, pa je ono što se nama može učiniti kao nedoslednost, ako ne i verolomstvo, iz turske perspektive posmatrano, jedino logično ponašanje u duhu „državnog razloga”.

Mnogo je takvih primera, naročito u novije vreme, kad turski predsednik upadljivo nastoji da pojačanim aktivizmom na spoljnopolitičkom planu i simboličkim gestovima kompenzuje ozbiljne unutrašnje ekonomske i društvene teškoće koje prete da poljuljaju njegovo neprikosnoveno političko, „novosultansko” liderstvo.

Erdogan je sveprisutan, o svemu izriče sudove, u sve se meša, nudi posredništvo Turske u raznim sporovima, od Afrike, preko Bliskog istoka, do Ukrajine i Rusije, a naravno i na Balkanu, pri čemu se tursko delovanje kreće paralelnim, vidljivim i manje vidljivim kolosecima. Uspesi su, za sada, reklo bi se, polovični, ali nikako zanemarljivi.

Očigledno je da čak i najuticajniji akteri na međunarodnoj sceni smatraju da je Turska dovoljno značajan partner da, zarad sopstvene koristi višeg reda, imaju dobrih razloga da tolerišu i one aspekte njenog ponašanja koji im ne odgovaraju, a katkad su i upereni direktno ili indirektno protiv njihovih interesa. Ili, bar, da javno zatvaraju oči i preko njih ćutke ili uz manje gunđanje prelaze, a tajno vraćaju ravnom merom.

„Perfidni” Erdogan, kako ga je okarakterisao poznavalac turskih prilika Vilijam Engdal, a svakako ozbiljan državnik i umešan dribler (u mladosti je bio darovit fudbaler), ne prestaje da vodi svoju istovremeno neoosmanističku i panislamističku igru, prilagođavajući je promenljivim međunarodnim okolnostima. Povremeno se i preigra, ne odoli „potezu više”, ali ne gubi ravnotežu, jer zna kakvim adutima raspolaže ili je druge uspeo da ubedi da raspolaže. A da ima jake karte, realno ima, od geostrategijskih, preko vojnih, do demografskih, privrednih i kulturnih.

Osim toga, s obzirom na izraziti deficit operativnog demokratskog odlučivanja (sem na izborima, koji se u Turskoj poštuju) i svoju ustavno ojačanu predsedničku poziciju, kao i neka mentalitetna svojstva turske nacije, „Sultan” ima luksuz da praktično samostalno može donositi i najvažnije spoljnopolitičke odluke, što nije mala prednost u odnosu na većinu svetskih lidera i znatno mu povećava manevarski prostor i taktičku pokretljivost.

Evidentna kriza sistem au dejtonskoj BiH

Nije, dakle, u odnosu na Tursku i sa Turskom, Srbija u nekoj posebno nepovoljnoj poziciji, niti se samo ona izložena taktičkoj raznosmernosti njenog spoljnopolitičkog nastupa na nepromenljivom strategijskom pravcu. Naprotiv, u ovoj fazi razvoja bilateralnih odnosa moglo bi se reći da prevladavaju pozitivne vibracije, i to ne samo u sferi ekonomske saradnje, gde nesumnjivo postoji obostrani interes, već i na osetljivijem političkom planu.

Erdogan je od pre izvesnog vremena očigledno odlučio da se u vezi sa evidentnom krizom sistema u „dejtonskoj” BiH, ne menjajući istorijski i religijski uslovljene predilekcije, opredeli za uravnotežen pristup svim lokalnim i zainteresovanim regionalnim akterima, jer je to jedini način da bude prihvaćen kao posrednik, u čemu za sada nije uspeo, prividno paradoksalno, samo kod Bošnjaka i svog kuma Izetbegovića! Oni bi pre bili za konjicu sa zapadnih strana.

A svojevremeno je Ahmet Davutoglu u svom čuvenom sarajevskom neoosmanističkom uzletu (2009) podsetio na to da se Turci u Bosnu nisu spustili padobranom, već dojahali na konjima. A sad bi njihovim štićenicima, kako izgleda, ponajviše odgovarali dronovi.

Razgovor između Erdogana i Vučića o situaciji i zbivanjima u BiH sigurno je bio veoma konkretan i nimalo lak, ali se u obazrivim i principijelnim izjavama obojice predsednika, datim medijima, sa tek nekim razlikama u nimalo beznačajnim nijansama formulacija, verno odražava sadašnji obostrano konstruktivan pristup trenutno najneuralgičnijoj balkanskoj temi.

I to je svakako dobro i ohrabrujuće, jer je realistično. Da ne idemo dalje od te konstatacije…

Za neke ovdašnje uši bile su uznemiravajuće dve Erdoganove rečenice o „Kosovu” u Tirani, a kako bi tek trebalo da se osećaju, recimo, Rusi i predsednik Putin, čiji zvanično strategijski partner Erdogan bar na nekolikim frontovima učestvuje u antiruskim aktivnostima?

Već pominjani Engdal u jednom skorašnjem tekstu ukazuje na to da turski predsednik konstantno vodi „klizavu” i dvosmislenu politiku prema svojim formalnim saveznicima u NATO-u i prema EU, ali da je najprotivrečnije njegovo držanje u obostrano nepoverljivo i oprezno odmeravanim koracima interesnog „pas de deux” sa Rusijom.

Potresi u Kazahstanu
Iako Tursku sa Rusijom povezuju čvrste spone u energetskom sektoru, zatim u domenu namenske industrije i nabavke sofistikovanog oružja i vojne opreme, kao i u trgovinskoj razmeni, a i kao poluga uspostavljanja izvesne autonomnosti u odnosu na položaj u okviru NATO-a, Erdogan ne preza od toga da preduzima spoljnopolitičke korake koji su jasno suprotstavljeni ruskim planovima i dejstvima.

Očitovalo se to u više konfliktnih situacija, u Siriji, Libiji, u vezi sa produženom ukrajinskom krizom, a naročito oštro u kratkom azerbejdžansko-jermenskom ratu oko Nagornog Karabaha, kad je otvorena turska logistička i ina podrška bila presudna za pobedu Bakua.

Engdal se u svojoj analizi „perfidne” Erdoganove politike prema Rusiji posebno bavi nedavnim potresima u Kazahstanu,gde je, započet kao socijalni protest protiv povećanja cena benzina, organizovani pokušaj nekog vida „narandžastog” prevrata na teroristički način efikasno sprečen hitnom i robusnom intervencijom snaga ODKB, a na poziv predsednika Kasima Žomarta Tokajeva. Dok se turski predsednik, kao lider koji se i sam bio suočio sa pokušajem državnog udara, u medijima oglašavao podrškom svom kazahstanskom kolegi, turske službe, kako izgleda, nisu sedele skrštenih ruku.

Na osnovu pouzdanih izvora, došlo se do podataka da je u samom Almatiju bio ustanovljen američko-tursko-izraelski vojnoobaveštajni centar za koordinisanje „spontanih protesta” dvadesetak hiljada stranih, pretežno džihadističkih plaćenika koji su, pored ostalog, napali prestonički aerodrom. Problema sa cenama goriva očigledno nisu imali.

Tvrdi se da su operacijom rukovodili, svako na svoj način, jedan od vođa kazaškog organizovanog kriminala Arman Džumageldijev, poznat kao Arman Divljak, svojevremeno uspešan bokser, koji je u Almati, kao „revolucionar”, došao iz Turske, kao i Samat Abiš(ev) nećak bivšeg predsednika Nazarbajeva, visoko pozicioniran u službi bezbednosti i poznat po svojim jakim vezama sa Muslimanskom braćom, čiji je Erdoganova Turska danas objektivno najznačajniji sponzor.

Uopšte, Istanbul je odavno pribežište i organizaciono uporište gotovo svih islamističko-nacionalističkih pokreta koji se bore protiv sekularnih režima ili dominantnih rivalskih muslimanskih grupacijama u srednjeazijskim i nekim arapskim državama.

Od Jadrana do Kineskog zida

Pod različitim mimikrijskim nazivima, a neki i sasvim otvoreno, ovi pokreti imaju svoje ispostave i kacelarije u nekadašnjoj prestonici Osmanskog carstva, iako Turska sa državama koje ovi ugrožavaju ima zvanično dobre odnose i nastoji da ih, logikom paralelnih koloseka, razvija i unapređuje.

Bivšem predsedniku Abdulahu Gulu bilo je, recimo, veoma teško da rukovodstvu u Pekingu objasni istovremeno zalaganje za uspostavljanje što sadržajnijih odnosa sa Pekingom i davanje prostora za delovanje ćelija ujgurskih separatista na svojoj teritoriji.

Moćna obaveštajna služba MIT, na čelu sa Hakanom Fidanom, možda najuticajnijim turskim zvaničnikom posle Erdogana, naročito od 2003. godine razvija subverzivnu aktivnost na celom turkofonskom i okolnom muslimanskom prostoru Srednje Azije, koji turski islamonacionalisti doživljavaju kao „veliki Turan”, a čiju je idealnu mapu pre izvesnog vremena Erdoganu pred kamerama svečano predao veteran panturkističkog ultranacionalizma iz brazde „sivih vukova”, lider Partije nacionalističkog pokreta i Erdoganov koalicioni partner Dževdet Bahčeli.

I sam „Sultan” je nedavno sa govornice jednog skupa upotrebio formulaciju dragu Turgutu Ozalu, a potom i Sulejmanu Demirelu, rekavši da je „danas na ogromnom prostoru koji se proteže od Jadrana do Kineskog zida najkorišćeniji jezik turski”.

Dok oni pritiskaju i stešnjavaju Rusiju sa zapada, Americi i njenim saveznicima naravno veoma odgovara da je nestabilnost u srednjeazijskim državama zapljuskuje sa juga i jugoistoka, tako da im koktel Erdoganovih neoosmanističkih, panturkističkih i panislamističkih ambicioznih vizija, a i konkretno tursko nadzemno i podzemno mešetarenje na geografskom prostoru imaginarnog „Velikog Turana”, uopšte ne smetaju.

Oni sa turskim predsednikom, doduše, imaju svoje glavobolje, ali svako uznemiravanje Rusije, ma odakle dolazilo, sa njihove tačke gledišta je dobrodošlo. Erdoganu je poznato i jedno i drugo. Jesu li u Moskvi svesni nepouzdanosti, dvoličnosti i verolomnosti turskog partnerstva?

Da smo Rusi, ne bismo se tako ponašali

Naravno da jesu, i to ne od juče. Još od carskih vremena, pa kroz ceo sovjetski period, Rusi su izgradili ogromno i veoma specifično iskustvo saživota sa muslimanskim narodima koji su trajnije ili privremeno bivali u sastavu njihove imperije. To iskustvo čini da se prema islamu i muslimanima promišljeno ponašaju na način koji nas neretko čudi, pa pomalo i razočarava. Voleli bismo nekako da se Rusi prema Turcima ponašaju onako kako bismo se ponašali mi, da smo Rusi. Ali, da smo Rusi, ne bismo se tako ponašali…

Od dolaska na vlast (2000), Vladimir Putin se posvetio sistematskom izvlačenju maksimuma ruske koristi u odnosima sa geopolitičkim rivalom Turskom, sa kojom se istorijska vertikala ruskog državno-nacionalnog interesa nikada ne može poklopiti.

U vreme prvog Putinovog predsedničkog mandata, tadašnji premijer Mihail Kasjanov posetio je po njegovim preciznim instrukcijama Ankaru i, zajednički se sa domaćinom opredelivši za princip „gledanja u punu polovinu čaše”, vodio važne razgovore sa turskim premijerom Bulentom Edževitom, posle čega je izjavio da „Rusija i Turska nisu rivali, već partneri” i da će se ubuduće njihovi bilateralni odnosi zasnivati na tom polazištu. I tako se, uprkos svim izazovima i povremenim ozbiljnim razmimoilaženjima i kriznim lomovima, nastavilo sve do danas.

Svako gleda u svoju polovinu čaše i trudi se da ona bude što punija, pri čemu se ponešto i prospe, ali čaša nikada ne ostane prazna. Ako se sa Turskom želi racionalno sarađivati, onda je to i jedini održiv način, jer ona, uz sva vrludanja i taktička menevrisanja, ne skreće sa svog strategijskog pravca kretanja ka obnovi nekadašnje veličine i značaja u novim uslovima sveta koji se neprestano menja. A dovoljno je jaka da joj se diktirati ne može.

U politici se ne treba zavaravati, oduševljavati i razočaravati tuđim izjavama

Pročitasmo ovih dana da je izraelski predsednik Isak Hercog (tobože) nenajavljen svratio na „sajam kafe” koji su u Jerusalimu organizovali turski diplomati i da je tom prilikom izjavio:
„Kad se okupimo za istim stolom, onda, uz kafu, možemo zajedno, sarađujući na mnogim poljima, da čitav region uvedemo u bolju budućnost”. Ovde nije na stolu čaša, već šolja ili findžan kafe, koji u izraelsko-turskim odnosima već odavno nije ni do pola pun, pa će se, izgleda, pod pritiskom nekih novih realnosti i planova, ipak zajedno pogledati u zamalo polomljenu šolju.

A šta je sve branilac Kudsa, zaštitnik Palestinaca i advokat „Hamasa” Erdogan tokom poslednjih godina izrekao o Izraelu i njegovom sprovođenju „državnog terorizma”, to pas s maslom ne bi pojeo! Još jedno menjanje smera na nepromenljivom istom matičnom pravcu turske, ali i izraelske strategije. Turci danas mnogo više piju čaj nego kafu, ali će rado svoj findžan puniti i kafom, ako se oceni da je to korisno u ovoj fazi kretanja ka dalekoj nacionalnoj meti.

U politici se ne treba zavaravati, oduševljavati i razočaravati tuđim izjavama, već znati šta je kome strategija, a još je važnije imati svoju. Erdogan svoju sa promenljivim uspehom sledi, i u Tirani, i u Ankari, i u Beogradu, i u Sarajevu, Novom Pazaru, ali i u Moskvi, Kijevu, Vašingtonu… To valja uvek imati na umu.

filolog Darko Tanasković, portal Novi standard

BONUS VIDEO: SLUČAJ MATEJ PERIŠ - EVO ZAŠTO POLICIJA TAPKA U MRAKU

SKINI APLIKACIJU