DA LI SMO RAZUMNI

Već decenijama, iz godine u godinu, televizijske emisije u kojima se takmiče i proglašavaju nove estradne zvezde u nekim beogradskim TV programima beleže visoke indekse učesnika i gledanosti iz svih delova bivše zajedničke države.

Na žalost svojevremeno ni približno nismo bili  motivisani da  na srpski poziv sačuvamo zajedničku državu koliko smo danas motivisani da nam deca budu zvezde na prostorima te iste bivše države. Tako danas pred milionskim auditorijumom u više navrata tokom svake sedmice nastupaju stotine, možda i hiljade, mladih ljudi sa svih prostora bivše Jugoslavije u želji da gledaocima i žiriju poklone lepotu svog pevanja.  To su spektakli ponekad ravni istorodnim emisijama najpoznatijih evropskih emitera. Ocenjujući  stručnu - ili je bolje reći tehničku i umetničku - stranu organizatorima ovih emisija treba odati svako, možda i najveće. priznanje. Pored toga oni su uspeli da ostvare ponovno objedinjavanje ljudi sa bivšeg jugoslovenskog prostora, što ni  decenijama posle rata nije pošlo za rukom  profesionalcima iz ostalih delatnosti, pa ni dovitljivim i prevrtljivim političarima. koji su sada veoma često roditelji tih mladih, slave željnih,  umetnika. To je prouzrokovalo ne prevaziđenu popularnost priznanja koja nude organizatori. Ne želimo da zanemarimo ni neposredan, iskren i nepristrasan međusobni odnos koji vlada među samim učesnicima, bez obzira na uzrast i pol ili nacionalnost. 

Svakako da ni vizuelni spektakli ni iskrena srdačnost među učesnicima ne bi bili mogući bez isto toliko povoljnog ambijenta, ili neposrednog okruženja, u kome kandidati mogu da se ponašaju komotno i slobodno kao u vlastitoj kući. Beograd i Srbija su ponovo pokazali svoje tradicionalne vrline. Ne prvi put. Kao da nisu - i ovaj grad i ovaj narod – u ne tako davnoj prošlosti stradali u nemilosrdnim NATO bombardovanjima koje su tada sa oduševljenjem i zlurado prizivali i priželjkivali podjednako iskreno i bučno nacionalne vođe i građani okolnih „država“ i njihovih najvećih gradova; Zagreba, Prištine, Ljubljane ili, zašto ne, i Sarajeva. Odavno  ni jedan od pomenutih gradova, kao ni te njihove novostvorene države, ne pokušavaju, a verovatno da nisu ni voljni, da pruže iskreno gostoprimstvo i bezbednost svojim srpskim susedima i njihovoj deci. Čak i gore od toga. Proteranim meštanima srpske nacionalnosti ne dozvoljavaju da se vrate u svoja sela, u svoje kuće i stanove, na svoje posede, ustanove i preduzeća u kojima su zajedno decenijama radili. Naš trpeljiv čovek, već od rođenja navikao na hrišćansko opraštanje, ponovo, i posle ovog rata – kao i njegovi roditelji, žrtve prošlih pogroma u Prvom ili Drugom svetskom ratu - sve odlaže u zaborav, ne sveti se i ponovo pokazuju svoje drugačije, bez sumnje plemenite, manire. Naši sunarodnici, takođe hrišćani: Srbi iz Hrvatske, iz Kosova i Metohije, Slovenije  ili Srbi iz Bosne i Hercegovine, proterani od svojih bivših suseda, kolega sa posla i dojučerašnjih sugrađana, u stravičnom etničkom progonu, ponovo su, kao nekada njihovi preci, bili naterani na potucanje i tumaranje Srbijom i belim svetom tražeći za sebe i svoju decu hranu i krov nad glavom.

Njihovu imovinu su uzurpirale, a njih proterale i opljačkale, ko  će drugi već njihovi, danas bivši, sugrađani kojima je od tada preteklo para i za estradne zvezde. To pominjem zato što se tu u najvećoj meri krije poreklo kapitala kojim su finansirani nastupi estradnih zvezda, izumitelji i organizatori ovog „projekta.“ Istina, oni s pravom uvek, već godinama, mogu da se pozovu na „narod“ koji iz svog džepa daje pare, a od para u najvećoj meri i zavisi ko će biti pobednik. Površno gledano to jeste tako. Ali, da nije iz tzv. M-H federacije samo 1992. godine proterano i opljačkano 500.000 naših sunarodnika iz etnički očišćenih preko 2000 naselja, među kojima i velikih gradova u kojima su već, po kopiji iz prethodnog rata, i verovatno radi kontinuiteta u zlostavljanju našeg naroda, formirana i 523 koncetraciona logora. Na žalost, nije usamljen slučaj da u  gradovima u kojima su svi Srbi poubijani i proterani, a osim njih živih nalazimo na masovne grobnice, neka beogradska TV organizuje umesto parastosa, vesele muzičke spektakle koje smo i mi u Beogradu mogli, uvek s ogorčenjem, da vidimo

 Ovim, pored ostalog, želim da osporim da su naše devojke i mladići toliko lošiji umetnici koliko bi   svaki statističar mogao da zaključi poredeći etničko poreklo pobednika. Pljačkašima i ubicama nije bilo teško da imovinom proteranih i pobijenih Srba finansiraju svoje „zvezde“. Normalno, ni organizatorima to nije moglo da smeta. Mnogo toga, ako ne i sve, najupečatljivije se ispoljilo u pesmi o zlikovcu koji je oko Srebrenice popalio i razorio sva srpska sela, a u gradu i u tim selima poubijao sve meštane srpske nacionalnosti, a srpske ratne zarobljenike je ubijao odmah čim nesrećni srpski vojnik bude zarobljen. Već u prvoj godini rata - od Đurđevdana 1992. do Đurđevdana 1993. – ubio je ili komandovao ubistvom hiljadu meštana srpske nacionalnosti čija imena je jugoslovenska vlada, s potpisom  predsednika države, velikog pisca i velikog čoveka Dobrice Ćosića, dostavila  20. juna 1993. OUN i nekim američkim ministarstvima, čak i rukovodstvu CIA… To je „Memorandum o ratnim zločinima i zločinima genocida  u Istočnoj Bosni u opštinama Bratunac, Skelani i Srebrenica. Izvršenim nad srpskim narodom od aprila 1992. do aprila 1993.“ Zahvaljujući pomenutoj, žiri ocenjuje i treba verovati, lepoj pesmi i dovoljno velikom broju glasova koje je N. Orić sa  svojom bratijom mogao da obezbedi u ratu opljačkanom srpskom imovinom, taj pevač je postao jedna od velikih „Zvezda Granda.“ A, pored njega koliko još takvih slučajeva ima ostaće tajna. Ali, tajna nisu ogromni novci od kojih dobar deo potiče iz, već pominjanih, takvih izvora. To je u dobrom delu ono što „narod voli i plaća“, odnosno ono od čega su organizatori, članovi žirija i brojni sateliti stigli do bogatstva da mogu sa visine gledati na obične smrtnike. Na parama koje su dobili nisu se videli ni tragova srpske krvi. Ali je, ne retko, na tribinama u pratnji svoje lepo obučene, ali svakako i nedužne, dece bilo čak i odlikovanih ratnika i raznovrsnih funkcionera u logorima, armiji  i policiji  države u kojoj za podanike našeg naroda i naše vere nije bilo mesta, osim u izgnanstvu, logoru ili pod zemljom.

 Da li ćemo doživeti da se iz neke lokane zajednice iz koje nam stižu takmičari za Zvezdu ili Zvezdicu oglasi neki lokalni funkcioner, umetnik, političar ili intelektualac s molbom za oproštaj za zločine počinjene  u njihovoj sredini nad meštanima srpske nacionalnosti? Da smo i mi u svojim redovima imali takve kakav je bio N. Orić i veliki broj onih koji su i gori od njega, bilo bi nas sramota i tako nešto sebi nikad ne bismo dozvolili.  Makar ostali izvesno vreme i bez neke estradne „zvezde“.    

Piše
Milivoje IVANIŠEVIĆ  

SKINI APLIKACIJU