Glas Javnosti

Da li će prestati poluvekovna skrnavljena srpskih manastira i fresaka

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Makedonska pravoslavna crkva je 7. oktobra proslavila 65-godišnjicu Ilindenskog ustanka, 25-godišnjicu skupštine sveštenika u selu Izdegliji i 10-godišnjicu Crkveno-narodong sabora u Ohridu.

Mitropolit Dositej je govorio o istoriji Makedonske pravoslavne crkve, a izlaganje je završio prigovarajući Srpskoj pravoslavnoj crkvi zbog njenih odluka. U drugom delu proslave, odlučeno je da se prihvati novi (grigorijanski) kalendar, a da episkopi dobiju zvanja mitropolita.

- Na ovim svečanostima, svi govori, diskusije, zdravice i međusobni razgovori odvijali su se u opšte jugoslovenskom duhu. Svuda je jasno došlo do izražaja težnja makedonskih vernika da imaju svoju samostalnu crkvu, koja za njih predstavlja nacionalni interes.

Patrijarh German uputio je 16. oktobra 1968. pismo Sinoda iste sadržine mitropolitu Dositeju i ostalim makedonskim arhijerejima, podsetivši ih na pismo od 19. marta i pokretanje postupka, i izrazivši žaljenje što je usled njihove krivice do svega toga došlo.

U nadi da su makedonski arhijereji svesni odgovornosti, pozvao ih je da još jednom razmisle: - Zrelije i u ljubavi još jednom razmislite o postupku koji ste učinili stvaranjem raskola u svetoj Crkvi Božjoj i odgovornosti koju snosite za to. Pristupite reviziji učinjenog i vratite se na put svetih kanona, koji vekovima regulišu poredak u Crkvi, i povežite se ponovo sa svojom kanonskom Majkom Crkvom, da bismo i dalje u ljubavi i jedinstvu zajedno mogli služiti Bogu našemu i slaviti sveto ime Njegovo.

Mitropolit Dositej je pismo, već prema ustaljenoj praksi tog vremena, predao makedonskoj Komisiji za verska pitanja, a ona prosledila Saveznoj. Prema mišljenju makedonske komisije, velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve i dalje stoje na pozicijama iz 1945, što su, kako tvrde, potvrdili na vanrednom Saboru 14-15. septembar 1967. godine. Mada su spomenuto pismo okvalifikovali kao izvestan patrijarhov gest dobre volje, ipak smatraju da predstavlja akt daljeg zaoštravanja odnosa, uvod u suđenje i raščinjenje makedonskih arhijereja.

- Iz pisma se vidi da SPC ne samo što Arhiepiskopa Dositeja ne priznaje kao takvog, nego mu se i ne priznaje položaj mitropolita makedonskog, kakvim je od strane zvanične SPC bio tretiran svo vreme od juna 1959. godine do oktobra 1967. godine. Ovo je još jedna potvrda notorne činjenice da se radi o političkom a ne crkvenom problemu.“ Na kraju je zaključeno da ono što sledi, a to su suđenje i raščinjenje, "zadire u isključiva prava druge Crkve odnosno drugog naroda, te predstavlja pre svega politički problem“.

Do kraja 1968. godine u srpsku Patrijaršiju su stigli odgovori svih autokefalnih pravoslavnih Crkava. Ruski patrijarh je odgovorio da je primio k znanju odluke Sabora, carigradski Atinagora je savetovao mitropolitu Dositeju u ime cele Pravoslavne crkve da Sinod Makedonske pravoslavne crkve ponovo razmotri svoje odluke i poveže se sa srpskom Patrijaršijom. Arhiepiskop atinski Jeronim je odgovorio da je prekinuo sve veze sa šizmatičkom Makedonskom pravoslavnom crkvom, patrijarh antiohijski Teodosije je telegramom izrazio solidarnost sa drugima kad je reč o prekidu svih veza sa Makedonskom pravoslavnom crkvom, a potom u opširnom pismu objasnio svoje stanovište.

Mitropolit makedonski Dositej je i pored svega od Svetskog saveta crkava zatražio da mu saopšte uslove pod kojima bi Makedonska pravoslavna crkva mogla da pristupi toj zajednici. Po ustaljenoj praksi, generalni sekretar je 23. januara 1969. zatražio od nekoliko pravoslavnih Crkava i patrijarha srpskog Germana njihovo mišljenje. Srpska pravoslavna crkva je očekivano istakla da Makedonska nije autokefalna, da je njeno samoproglašenje osuđeno i ništavno.

Posle nekoliko novih sastanaka državnih rukovodilaca sa patrijarhom Germanom, Sinod je 26. novembra naložio episkopima sremskom Makariju i bačkom Nikanoru da posete mitropolita Dositeja i ostale makedonske episkope, kako bi još jednom razmotrili problem. Sinod je istom prilikom zamolio Saveznu komisiju za verska pitanja da o tome izvesti arhijereje u Makedoniji.

Milo Jovićević, predsednik Savezne komisije za verska pitanja, odgovorio je da ne vidi nikakvu potrebu za tim, niti je uobičajeno da Komisija posreduje u kontaktima i ugovara sastanke predstavnika verskih zajednica, već je Sinod uputio na direktne kontakte, naglasivši da je do tada Srpska pravoslavna crkva stupala u kontakte sa većim brojem Crkava bez posredovanja Savezne komisije za verska pitanja. Izaslanici iz srpske Patrijaršije stigli su u Skoplje onoga dana kada su i planirali.

Domaćini su unapred odlučili da će razgovarati samo o priznavanju autokefalnosti.

- Prvi susret između episkopa dveju crkava bio je srdačan, po uobičajenim susretima ljubljenjem itd. Zapaženo je da su se predstavnici SPC odnosili prema episkopima MPC kao prema mitropolitima (oslovljavali ih sa visokopreosvećeni) iako SPC nije priznala položaj u MPC koji je nastao i proglašenjem autokefalnosti i nakon toga.

Makedonci su odbili molbu gostiju da se vrate u krilo Srpske pravoslavne crkve i ponudili ulove pod kojim će voditi razgovore: odluka o autokefalnosti ne može se promeniti, Sabor Srpske pravoslavne crkve treba da poništi svoju odluku od 14-15. septembra 1967, da Sinod stavi van snage odluku o pokretanju postupka protiv makedonskih arhijereja. Tek po ispunjenju tih uslova, spremni su za razgovore.

Gosti su s druge strane ponudili da Makedonska pravoslavna crkva ostane u jedinstvu sa Srpskom, a ukoliko Makedonska prihvati to, onda mora da suspenduje sve kasnije odluke.

Učesnike razgovora primio je i mitropolit Dositej. Prema svedočenjima iz makedonske Komisije za verska pitanja, Srpska pravoslavna crkva je ostala razočarana, jer Makedonska ne odstupa od autokefalnosti, ali kako je do susreta i razgovora ipak došlo, verovatno postoje načini da oni budu nastavljeni. Na kraju svog viđenja susreta, makedonska Komisija za verska pitanja je zaključila da bi trebalo izvršiti lagani pritisak na srpske arhijereje za dalje razgovore koji bi se mogli iskoristi da se Makedonska pravoslavna crkva afirmiše. „Međutim, ukoliko SPC ima nameru da putem ovakvih i drugih taktičnih poteza ide ka prolongiranju nenormalnog položaja, da bi ga u datom momentu ponovo zaoštrila, onda sledi aktivnost i mere koje bi onemogućila takvu zamisao. Ostaje da se sačeka, da se oceni reakcija u Sinodu SPC posle ovog razgovora, zatim da se odredi dalji kurs delovanja. Napominje se da je ova komisija u stalnoj vezi sa Saveznom i sa Komisijom za verska pitanja SR Srbije“, stajalo je u zapisu iz makedonske Komisije za verska pitanja.

Episkop vikarni Lavrentije dostavio je krajem novembra 1968. Sinodu pismo od izvesnog Spase Šarabe, iz Oklenda u Kaliforniji u kome on tvrdi da je jedna ustaška radio-stanica u okolini San Franciska, 5. januara 1969. pročitala poruku mitropolita Dositeja. Po tvrdnji Šarabinoj, to je čulo više Srba i bili su iznenađeni pa komentarišu da su se ponovo ustaše i Vemerovci (Ante Pavelić i Vančo Mihajlov) udružili. Sinod je o svemu obavestio Saveznu komisiju za verska pitanja, radi primanja k znanju.

Monsinjor Jan Vilebrands, sekretar rimokatoličkog Sekretarijata za hrišćansko jedinstvo, razgovarao je prvih dana marta 1969. sa Vjekoslavom Cvrljom, jugoslovenskim poslanikom u Vatikanu. Na sastanku su bili o. Dipre, P. Jang, prof. Vodopivec i P. Šmit. Vilebrands je govorio o nedavnom susretu sa patrijarhom Germanom u Beogradu (povodom 1100-godišnjice smrti Svetog Kirila) i rekavši da je tada shvatio da će srpski arhijereji pokrenuti postupak i osuditi arhijereje Makedonske pravoslavne crkve. Smatra da će, ukoliko do toga dođe, i Vatikan se naći u veoma delikatnom položaju u odnosu na pravoslavne Crkve s kojima želi da nastavi ekumenističke kontakte. Cvrlje je kazao da je patrijarh German jednostrano i tendenciozno informisao Vilebrandsa o poziciji Makedonske pravoslavne crkve. Potom je Cvrlje govorio o nedoslednostima srpskih arhijereja, koji su stvorili takvu situaciju da ruski i bugarski patrijarh nisu u mogućnosti da priznaju Makedonsku pravoslavnu crkvu. Vilebrands je, navodno, odgovorio kako mu je bugarski patrijarh rekao da je njegov Sinod podeljen oko priznavanja Makedonske pravoslavne crkve.


Makedonska Komisija za verska pitanja sastavila je 21. aprila 1969. veoma opširnu informaciju „Rukovodstvo Srpske pravoslavne crkve ne prestaje sa nacionalističkim i šovinističkim akcijama protivu Makedonske pravoslavne crkve i SR Makedonije“, očigledno u nameri da optuži Srpsku pravoslavnu crkvu da već 25 godina nastoji da spreči razvoj Makedonske pravoslavne crkve.

Informacija je predstavljala neku vrstu pritiska na državne organe kako bi oni posvetili više pažnje srpskim arhijerejima uoči predstojećeg Sabora. U njoj je stajalo da je patrijarh German u razgovorima sa predstavnicima Ambasada Grčke, SSSR i još nekih drugih govorio sa antimakedonskih pozicija. „Patrijarh German je iskoristio boravak u SSSR-u u maju 1968. godine, te je kod predstavnika nekih Crkvi najbezobzirnije napadao MPC, odnosno njen episkopat, pri tome otvoreno je negirao i status državnosti SR Makedonije (kod rumunskog patrijarha, kod bugarskog i t.d.)“. Te patrijarhove priče, kako se dodaje, doprinele su tome da se carigradski patrijarh više puta izjašnjavao protiv Makedonske pravoslavne crkve od oktobra 1967. kada je bio gost srpske Patrijaršije.

"U nastojanju da bi dobili podršku 11. i 15. februara o.g. pred sekretarom Sekretarijata za jedinstvo hrišćana pri Vatikanu, patrijarh German je tvrdio da u SFRJ postoji samo SPC, da niko ne priznaje makedonsku naciju, da SR Makedonija nema status državnosti (što drugim rečima, negirajući makedonsku samobitnost German je Makedonce i SRM pred ovim stranim predstavnicima tretirao na isti način kako to čine Bugari i drugi neprijatelji naše zemlje.“

Potom se podsećalo na o odluku o stavljanju makedonskih arhijereja pod sud, dostavljanju te odluke drugim pomesnim Crkvama i objavljivanju u novinama Herald, zvaničnom glasilu eparhija u Americi i Kanadi, kao i o pozivima patrijarha Germana da se vrate u krilo Crkve, o okolnostima i o toku razgovora u Skoplju.

„Ovom prilikom valja ponovo istaknuti da su akcije protivu MPC i nadalje odvijaju na političkim, hegemonističkim osnovama. Odatle i proizilazi sva ozbiljnost ovih akcija jer su uperene pre svega protivu samobitnosti i ravnopravnosti makedonskog naroda u SR Makedoniji. Jer nema sumnje da će svaka osuda episkopa sa pomenutih pozicija neminovno biti shvaćena kao otvoreno mešanje u stvari drugog naroda i Republike, osuda ne samo episkopata nego i sveštenstva i pravoslavnih Makedonaca, znači naroda.“

U nastavku informacije državnim vlastima se zamera što su dozvolile i finansirale Svepravoslavnu konferenciju u Beogradu septembra 1966, „i ako se unapred znala tendencija rukovodstva SPC da će se dezavuisati MPC“. Sledi zamerka na to što je poseta carigradskom patrijarhu dozvoljena upravo posle Sabora Srpske pravoslavne crkve. „Ovoj poseti je bila ukazana visoka pažnja i ako se moglo pretpostaviti da će ista biti iskorišćena kao podrška politici SPC-a protivu MPC-e. Tom prilikom je patrijarh Atinagora na javnom mestu govorio o srpskom Bitolju itd.“ Potom je državnoj vlasti zamereno što je samo pozvala patrijarha Germana na proslavu 25-godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a (28. novembar 1968), a ne i mitropolita Dositeja.

„Ovo i slične stvari s pravom smatramo da su delovale i objektivno deluju ohrabrujuće na držanje i ponašanje rukovodstva SPC prema MPC, odnosno prema SR Makedoniji.“

Informacija se potom bavila ličnošću episkopa žičkog Vasilija kao, kako se kaže, najekstremnijeg arhijereja i protivnika dobrih odnosa države i Crkve.

Podsećajući da pre svega treba insistirati na ukidanju odluka Sabora iz septembra 1967, autor informacije konstatuje da bi za skidanje spornih pitanja sa dnevnog reda, jedini način bio poništenje svih akata Sinoda i Sabora Srpske pravoslavne crkve, jer su „ovi inače politički dokumenti na snazi, važeći, objavljeni u štampi, zvanično dostavljeni svim pravoslavnim Crkvama, te na njih se u daljim akcijama poziva patrijarh German i Sinod SPC“.

Na kraju je navedeno da u Saveznoj komisiji za verska pitanja treba organizovati raspravu o kampanji Srpske protiv Makedonske pravoslavne crkve, da dosadašnje mere države treba oceniti kao nedovoljne, da je nužno upoznavanje Saveznog izvršnog veća sa delovanjem Srpske pravoslavne crkve, da treba učiniti sve kako bi bile poništena odluke Sabora iz septembra 1967. i maja 1968. godine, da se mora izjednačiti tretman Makedonske i Srpske pravoslavne crkve u federaciji, da treba konstatovati kako su se sva diplomatska predstavništva, osim onog u Vatikanu, pasivno odnosila u objašnjavanju ponašanja države po pitanju sukoba dve Crkve, da se eventualne osude episkopa unapred proglase za opasan politički skandal sa mogućim nesagledivim posledicama i da treba dogovoriti prijem predstavnika Makedonske pravoslavne crkve kod predsednika Saveznog izvršnog veća ili predsednika Republike.

Informacija je prosleđena republičkim komisijama za verska pitanja radi pripreme za sastanak u Saveznoj komisiji za verska pitanja. Na tom sastanku 19. juna 1969. raspravljalo se jedino o pomenutom pismu makedonske Komisije za verska pitanja. U raspravi je osuđena Srpska pravoslavna crkva zbog odnosa prema Makedoncima, apostrofirano je pisanje Pravoslavlja gde se pominje episkop Nikolaj Velimirović, kao i tekst o kapeli mitropolita Petra II Petrovića Njegoša na Lovćenu, negativno je ocenjeno i prenošenje kostiju cara Dušana Nemanjića u hram Svetog Marka u Beogradu, Patrijaršiji je zamereno što je tražila nadoknadu za imovinu koja joj je oduzeta posleratnom agrarnom reformom, a Sinodu što vodi kampanju protiv mauzoleja na Lovćenu i ne uvažava postojanje svešteničkog udruženja.

Svi govornici su mahom podržali makedonsku stranu, osudili izjave carigradskog patrijarha i konstatovali da treba nastaviti sa pritiscima na arhijereje Srpske pravoslavne crkve. „Međutim, iskustvo pokazuje da se sa dosadašnjim merama nije postigao odlučujući uspeh: izložena aktivnost jednog dijela hijerarhije SP Crkve nije zaustavljena“, stajalo je u zapisniku sa sednice.
U zaključcima je zatraženo da bude preispitivano ponašanja diplomatskih predstavništava u plasiranju informacija o Makedonskoj pravoslavnoj crkvi i istaknuta potreba distanciranja Patrijaršije od ponašanja pojedinih sveštenika u svetu.

Posle tog sastanka, Savezna komisija za verska pitanja je sastavila „Informaciju o odnosima između Srpske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve“ i prosledila je svim republičkim komisijama i Državnom sekretarijatu za inostrane poslove. Očigledno, reč je o jednostranom tumačenju odnosa, onakvim kako ga je ocenila makedonska strana. „Između države i SPC, po pitanju autokefalnosti MPC, postoje potpuno različita shvatanja. Stav je države da je pitanje autokefalnosti MPC stvar makedonskih vernika, da MPC ima pravo na autokefalnost, da to nije samo crkveno već nacionalno-političko pitanje. Rukovodstvo SPC uporno insistira na tome da je to isključivo crkveno pitanje i da MPC treba i dalje da ostane kao deo SPC.“ Navedene su već poznate optužbe protiv arhijereja, njihovih izjava, kao i osude pojedinih događaja, istupanja carigradskog patrijarha, saopštenja i tumačenja Srpske pravoslavne crkve razgovora arhijereja u Skoplju, osuđena je i odluka Sabora održanog maja 1969. kojom je Sinodu naloženo da nastavi sudski postupak protiv raskolnika. Na kraju je pomenuta čak i zdravica aleksandrijskog patrijarha Nikolaosa izrečena u Patrijaršiji 9-10. maja, kao i njegov boravak u Atini, gde je javno dao podršku vojnoj hunti.

Vitomir Petković, predsednik srbijanske Komisije za verska pitanja, je 23. februara 1970. posetio patrijarha kako bi razgovarali o desetak tema od obostranog interesa. Patrijarh je pokazao proklamaciju povodom Božića koju je štampala Makedonska pravoslavna crkva, a autor joj je episkop Naum. U toj brošuri je istaknuto da je Ohridska arhiepiskopija starija od Srpske pravoslavne crkve. „Patrijarh kaže da niko u SPC ne tvrdi obratno. U svakom slučaju, on smatra, da ovakav način istupanja rukovodilaca MPC otežava njihov položaj i ne vodi rešavanju sukoba između dve Crkve.“ Petković je patrijarhu govorio o stvaranju uslova za priznavanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, naglasivši da je to od velikog značaja za samu Srpsku pravoslavnu crkvu i njeno mesto među pomesnim Crkvama.“

U traženju za podrškom državnih organa za priznanje Makedonske pravoslavne crkve, mitropolit Dositej je početkom oktobra 1969. zatražio pomoć Savezne komisije za verska pitanja oko ugovaranja prijema kod Mitje Ribičiča, predsednika Saveznog izvršnog veća[117], a 10. marta 1970. i od Ksente Bogoeva, predsednika makedonskog Izvršnog veća, kako bi opet zakazao susret sa Ribičičem.

Naime, ranije zakazani susret je otkazan jer se mitropolit razboleo. Bogoev je pisao Milu Jovićeviću, predsedniku Savezne komisije za verska pitanja, a on 25. marta Kabinetu predsednika Saveznog izvršnog veća. U opširnom pismu, Jovićević je izneo istorijat Makedonske pravoslavne crkve i nekoliko lažnih činjenica, kao što su, na primer, tvrdnje o kontinuitetu sa Ohridskom arhiepiskopijom, ukidanju eparhija Srpske pravoslavne crkve 1941, o vremenu stvaranja Inicijativnog odbora i tako dalje. Potom je sledio deo iz „Informacije o odnosima Srpske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve“, iz juna 1969. godine.

Krajem sedme decenije XX veka Makedonska pravoslavna crkva je imala arhiepiskopiju u Skoplju, tri eparhije u Makedoniji (Prespansko-bitoljsku, Zletovsko-strumičku i Debarsko-kičevsku) i jednu u dijaspori Američko-kanadsko-australijsku. Služilo je oko 250 parohijskih sveštenika, školovalo se oko 90 bogoslova u bogosloviji Sveti Kliment Ohridski u Dračevu. Štampan je list Vesnik…

Srpska pravoslavna crkva je, po ko zna koji put, nudila Makedonskoj pravoslavnoj crkvi mogućnost pokajanja i vraćanja u matično krilo. Kako se to nije desilo posle tri godine, pokrenut je crkveno-pravni postupak. Episkop žički Vasilije. 20. aprila 1970. godine dostavio je Sinodu optužnicu protiv vinovnika stvaranja raskolničke organizacije i predložio da se odredbe kanona primene.

Srbijanske vlasti su reagovale tolikim pritiskom na patrijarha da te godine na Saboru nije bilo rasprave, ni bilo kakvih odluka o Makedonskoj pravoslavnoj crkvi i njenim arhijerejima.

Papa je 22. maja 1970. primio u privatnu audijenciju jednu delegaciju iz Skoplja, koju su sačinjavali mitropolit Dositej, Vako Apostolski, predsednik Skupštine Makedonije, Vjekoslav Cvrlje, izaslanik Jugoslavije u Vatikanu i još neke ličnosti iz javnog i kulturnog života. Prijem je dogovoren zahvaljujući Cvrlji, a direktan povod je bio poseta delegacije grobu Svetog Kirila. Tri dana kasnije, kardinal Jan Viledebrands izvestio je patrijarha Germana o toj poseti naglašavajući da Rimokatolička crkva poštuje Pravoslavnu i ne želi da se meša u odnose pojedinih autokefalnih Crkava. „Stoga, ako autokefalija neke Crkve nije priznata od strane autokefalnih pravoslavnih Crkava, Rimska crkva ne može stupiti u zvanične odnose sa tom Crkvom.“

U sklopu zajedničke akcije makedonske i srbijanske komisije za verska pitanja za rešenje problema priznavanja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve 28. i 29. oktobra 1970. u Skoplju su boravili Vitomir Petković, predsednik srbijanske Komisije za verska pitanja, Vladimir Stanojević sekretar te komisije, Milan Bačkalić, predsednik vojvođanske Komisije, Mustafa Osmanagić, predsednik kosovskometohijske Komisije i Nemanja Madžarević, predsednik beogradske Komisije za verska pitanja.

Gosti su sa domaćinima posetili mitropolita Dositeja i Ksentea Bogoeva, predsednika makedonskog Izvršnog veća. Petković je Bogoevu ukazao da je autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve istorijska činjenica i stvarnost i da su na tome počivala sva nastojanja kod Srpske pravoslavne crkve da to prizna. To je rađeno, kako kaže, i da bi se sprečilo narušavanje bratstva i jedinstva srpskog i makedonskog naroda. Bogoev je u stilu političara tog vremena pominjao neprijatelje, pričao o teškoćama i tako dalje, zaključivši da ne bi bilo dobro da priznanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve dođe najpre od Rumunske, Ruske ili Bugarske pravoslavne crkve.
Jugoslovenski politički rukovodioci u to vreme pokreću novu diplomatsku aktivnost ne bi li bilo obezbeđeno priznanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve bar od nekih pomesnih Crkava. Tako je Miša Pavićević, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, predložio Milu Jovićeviću, predsedniku Savezne komisije za verska pitanja, da u vezi s tim pozove rumunskog ambasadora 28. septembra 1970. a Jovićević je o tome izvestio Vitomira Petkovića, predsednika srbijanske Komisije za verska pitanja. Prema tvrdnji Petkovića, planirano je da Jovićević ambasadoru Rumunije prenese informacije o poseti predstavnika Makedonske pravoslavne crkve Bukureštu i razgovoru sa patrijarhom Justinijanom.

„Naime, patrijarh Justinijan je tom prilikom izjavio da je Rumunska pravoslavna crkva spremna da prizna autokefalnost Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, bez obzira na stav Srpske pravoslavne crkve, ukoliko to neće smetati jugoslovenskoj Vladi. Sa ovim stavom Rumunske pravoslavne crkve upoznao je predsednika SIV-a druga Mitju Ribičiča 9. aprila t.g. arhiepiskop Makedonske pravoslavne crkve.“ Potom je Ribičič razgovarao sa predstavnicima najviših vlasti Srbije i Makedonije i tom prilikom je dogovoreno da se rumunskom ambasadoru „zvanično saopšti da jugoslovenska Vlada nema ništa protiv, ukoliko Rumunska pravoslavna crkva želi da prizna autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve“.

Petković je u nastavku napisao: „Mišljenje i našu procenu u vezi sa ovim iznećemo u opširnoj informaciji koju pripremamo. Ono što se odmah može reći to je da je pitanje priznanja autokefalnosti nekoj pravoslavnoj crkvi u isključivoj nadležnosti sabora svih pravoslavnih crkava pojedinačno, odnosno pravo sabora one crkve od koje se traži priznanje.“

Prilikom susreta Mila Jovićevića i ambasadora Rumunije Vasilija Sandrua, 28. septembra 1970, domaćin je predložio razgovor o problemima verskih zajednica. Jovićević je najpre pričao o verskim slobodama u Jugoslaviji, pa pomenuo Srpsku i Makedonsku crkvu, naglasivši da obe imaju dobre odnose sa Rumunskom pravoslavnom crkvom. Potom je govorio o sukobu oko priznanja autokefalnosti ustvrdivši da se Makedonska pravoslavna crkva, koja se već, kako je rekao Jovićević, afirmisala kao samostalna Crkva, i koja želi da održava sa ostalim hrišćanskim zajednicama prijateljske veze, naročito sa pravoslavnim. U tom kontekstu naveo je da su nekoliko delegacija sastavljenih od episkopa iz Makedonije odlazile u posetu Rumunskoj pravoslavnoj crkvi i da su vođeni razgovori sa njenim predstavnicima i patrijarhom Justinijanom.



Tom prilikom su, po tvrdnji Jovićevića, domaćini iskazali spremnost da priznaju autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve ukoliko se tome ne bi protivile jugoslovenske vlasti.
Jovićević je potom prešao na cilj susreta. Naglasio je da jugoslovenske vlasti pozdravljaju reči arhijereja Rumunske pravoslavne crkve. Na kraju je zamolio ambasadora da taj stav prenese patrijarhu Justinijanu, odnosno velikodostojnicima Rumunske pravoslavne crkve.[122]

Jovićević i Sandru sastali su se i 8. januara 1971. na zahtev rumunskog ambasadora. Sandru je potvrdio da je upoznao vlast u Bukureštu o sadržaju njihovog prvog razgovora, i preneo stav svoje zemlje da bi to pitanje trebalo podrobnije razmotriti kada Dumitru Dogaru, sekretar Ureda za verska pitanja, dođe u Beograd, u Saveznu komisiju za verska pitanja.


Vitomir Petković došao je 6. novembra 1970. kod patrijarha posle sastanka srbijanske i makedonske komisije za verska pitanja, kako bi pokušao da ubedi patrijarha Germana u potrebi popuštanja u odnosima sa Makedonskom pravoslavnom crkvom. Patrijarh je obećao da će o tome raspravljati na sednici Sinoda i zapitao: „Nas u Sinodu muče dve stvari. Prvo, da li će se ovakav proces kod nas u zemlji završiti sa Makedonskom pravoslavnom crkvom? Drugo, to je pitanje pritiska koji se vrši na nas iz inostranstva, a pre svega od strane Dionisijevaca. To nam je najveći problem, jer, nesuglasice u našim odnosima u zemlji lakše ćemo rešiti!“

Petković je upozorio domaćina da će kampanja iz inostranstva potrajati, pa bi zbog trebalo odnose sa Makedoncima što pre razrešiti. Primetio je da bi bila velika šteta ako bi neka druga pravoslavna Crkva priznala Makedonsku pre Srpske pravoslavne crkve, pomenuvši Rusku, Rumunsku, Poljsku i Bugarsku. Patrijarh je dodao da do toga može doći ako Vlade tih država Crkvama tako narede

Na susretu patrijarha Germana i Dragoslava Draže Markovića, predsednika Skupštine Srbije, 30. septembra 1971, bilo je reči o desetak tema, ali je neizbežno bila i ona o Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Posle dužeg uvoda, Marković je prigovorio patrijarhu da bi Srpska pravoslavna crkva morala da ima više obzira o međunacionalnim odnosima, jer su njena shvatanja proizvela politički problem u vezi sa Makedonskom pravoslavnom crkvom. Na kraju je upozorio patrijarha da treba dalje ići ka unapređenju odnosa države i Srpske pravoslavne crkve.

U narednih pet-šest godina odnosi Srpske i Makedonske pravoslavne crkve, izuzimajući tek neke dodire, kao da su bili potpuno prekinuti. Država se bavila drugim problemima (masovni pokret u Hrvatskoj, liberali u Srbiji, Ustav iz 1974. godine i tako dalje), pa je priznavanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve sticajem tih okolnosti odloženo za neka druga vremena.
*****
Mitropolit makedonski Dositej obratio se 22. aprila 1977. Sinodu Srpske pravoslavne crkve predlažući da nastave razgovore na osnovu odluka njenog Sabora iz 1959. godine. Sabor je taj zahtev razmatrao i naložio Sinodu da odredi komisiju za razgovore. Sinod je to i učinio 30. septembra imenovavši episkope šabačko-valjevskog Jovana i banjalučkog Andreja, dr Dušana Kašića i dr Blagotu Gardaševića za članove. Dve komisije su se sastale 9. maja 1978. u manastiru Prohor Pčinjski, ali razgovori nisu dali nikakvih rezultata, jer je makedonska strana sve vreme insistirala na priznavanju autokefalnosti.


Krajem godine Sinod Makedonske pravoslavne crkve je ponovo predložio nastavak razgovora. Sabor Srpske pravoslavne crkve prihvatio je predlog zaključivši da će polazna osnova razgovora biti odluka Sabora od 15. septembra 1967. godine. Komisije su razgovarale 17. i 18. decembra u manastiru Svete Bogorodice u Kalištu na Ohridskom jezeru. Kako je svaka strana ostala na svom, susret je završen bez rezultata.

U razgovoru 9. aprila 1979. Dobrivoja Vidića, predsednika Predsedništva Srbije, i Dušana Čkrebića, predsednika srbijanske Skupštine, sa patrijarhom Germanom, mitropolitom crnogorsko-primorskim Danilom i episkopom braničevskim Hrizostomom razmotreni su problemi navedeni u pismu Sinoda. Kada je sve to raspravljeno, Vidić je započeo razgovor o odnosima Srpske i Makedonske pravoslavne crkve. Dok su domaćini govorili o političkoj potrebi priznavanja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve radi unutrašnjeg državnog jedinstva, patrijarh je potsetio na istorijat problema i naglasivši da su kontakti nastavljeni 1978. godine razgovorima u manastiru Prohor Pčinjski kod Vranja.

„Od strane MPC je postavljen zahtev za autokefalnošću o čemu je komisija SPC podnela izveštaj Saboru. Bilo je dogovoreno da se sledeći susret komisija dveju Crkava održi u Makedoniji. Do susreta nije došlo jer Sinod nije imao ovlašćenje Sabora da donese takvu odluku. Patrijarh je istakao da je njihova želja da uspostave humane međuljudske odnose sa MPC i da će učiniti sve da Sabor u tom pogledu donese pozitivne odluke. Što se tiče konačnog priznavanja autokefalnosti, rekao je da je to veoma složeno pitanje i da se u ovom trenutku teško može doneti takva odluka jer stav o tome ko može dati autokefalnost treba da zauzme Vaseljenski sabor.


Ako bi SPC samovlasno donela odluku o autokefalnosti MPC, dovela bi sebe u izolaciju od drugih pravoslavnih Crkava (Grčka, Aleksandrijska, Antiohijska, Carigradska, itd) koje bi je bojkotovale i prekinule saradnju i odnose sa njom. Srpska pravoslavna crkva ima dobru poziciju među drugim pravoslavnim Crkvama u svetu, a donošenjem takve odluke ugrozila bi sebe i dovela bi svoj ugled u pitanje“, ostalo je zabeleženo sa sastanka.

Vidić je naveo da je Ruska pravoslavna crkva dala autokefalnost jednoj od svojih emigrantskih Crkava u Americi, i zapitao patrijarha što ne bi Srpska pravoslavna crkva ne bi to isto učinila Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. „Patrijarh je na ovo pitanje odgovorio da je baš zbog ovog presedana pitanje nadležnosti za davanje autokefalnosti zaoštreno tako da je otežana pozicija SPC u pogledu priznavanja autokefalnosti MPC.“

Na ponovljeno isticanje političke potrebe i interesa državne zajednice, patrijarh je odgovorio da u tom trenutku nema uslova za donošenje tražene odluke.


Makedonci su pred zasedanja Sabora Srpske pravoslavne crkve maja 1981. ponovo uputili zahtev da im se prizna autokefalnost. Sabor je to razmatrao 19. maja i odlučio da u tom zahtevu Makedonske pravoslavne crkve nema ničeg novog i da se ostaje na odluci Sabora iz 1967. godine.

Sutradan je umro mitropolit Dositej. Makedonci su 19. avgusta 1981. izabrali novog poglavara – mitropolita Angelarija.

On se 1. februara 1982. obratio Srpskoj pravoslavnoj crkvi radi priznavanja autokefalnosti Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Sinod je pismo prosledio Saboru, koji je zaključio da ostaje pri ranijoj odluci.

Mitropolit Angelarije se obratio još nekim pravoslavnim Crkvama. Grčki mitropolit Jakov u zvanju arhiepiskopa Severne i Južne Amerike odgovorio je da je pitanje autokefalije u domenu Carigradske patrijaršije, podsetivši da je problem rešen još 1920. godine. Arhiepiskop je povodom zahteva iz Skoplja pisao i patrijarhu Germanu naglasivši da je Ohridska arhiepiskopija uvek bila grčka, s arhiepiskopima, mitropolitima i episkopima Grcima, da je u njoj službeni jezik bio grčki. Nikada nije imala čisto slovensko „makedonsko“ obeležje, niti je bila autokefalna Crkva, ni za vreme vizantijskog perioda, ni pod Bugarima, Srbima i Turcima, a ni Vaseljenska patrijaršija joj nikada nije priznala autokefalnost. Ponovio je da je pitanje autokefalije međupravoslavno pitanje i da je davanje autokefalnosti u nadležnosti carigradske Vaseljenske patrijaršije. Zaključio je da je samoproglašenje autokefalije, i to uz podršku države, pučističkog i antikanonskog karaktera jer autokefaliju ne dodeljuje kliričko-laička skupština ili pak politička vlast, nego carigradska Patrijaršija, dok pitanje „autokefalnosti“ ne bude konačno rešeno na novom velikom Vaseljenskom saboru.


I narednih godina sastajale su se komisije Srpske i Makedonske pravoslavna crkve ali bez vidljivijih rezultata. Primera radi, srpsku stranu 1987. su predstavljali episkopi šabačko-valjevski Jovan, niški Irinej i banatski Amfilohije. U međuvremenu je umro mitropolit Angelarije i izabran je novi poglavar. Bio je to mitropolit Gavril.

Kako je srpska strana želela razrešenje problema, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan predložio je Sinodu da mitropolita Gavrila pozove na razgovore u Beograd.[132] Istim povodom mitropolit Jovan obratio se i Saboru. Sabor je 21. juna 1989. odredio novu komisiju u kojoj će umesto episkopa šabačko-valjevskog Jovana, koji se u međuvremenu upokojio, biti mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan.

Razgovori su nastavljeni, ali rezultata i dalje nije bilo jer je svaka strana ostajala na svom stanovištu sve do danas.

Dadajemo na kraju: A od istorijskog pomirenja dve crkve u maju 2022. ostaju veliki zadaci dve crkve na uređenju zapuštenih odnosa, poništavanju štetnih odluka, ispravljanju mnogih nepravdi i pre svega na zaštiti pravoslavnih srpskih bogomolja i fresaka, umetničkog blaga koje je teško oskrnavljeno, a neko i opljačkano o vandala i nevernika.

Nastaviće se...

Autor: dr Veljko Đurić Mišina, istoričar

BONUS VIDEO


SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP