ČUJTE SRBI: DA LI SAM JA NIKO?

Običan sam fizikohemičar i sad me NEKO postavi da budem hirurg ili ginekolog i ja  pristanem. Onda sam stvarno NIKO. Možda moram da pristanem – da li mi ima spasa? 

Postoji prirodni odbrambeni mehanizam: kad budem ušla bilo u operacionu ili porođajnu salu  i vidim krv, pašću u nesvest. Biće haosa u sali, ali manja je šteta nego da hirurzi ili ginekolozi  odlučuju o posledicama po zdravlje i životnu sredinu rudarenja u poljoprivrednoj naseljenoj  oblasti. Vrlo cenim medicinsku struku i tu bi bilo ozbiljnog posla za toksikologe. 

Da uozbiljim priču, podsetila bih da je zaštita životne sredine multidisciplinarna oblast.  Fizička hemija je interdisciplinarna i fizikohemičarima je po obrazovanju lakše da sarađuju sa drugim specijalnostima, naravno bez  preuzimanja njihovih profesionalnih zaduženja. U multidisciplinarnom timu se stvara jezik saradnje i stiču nova saznanja od drugih profesija i sa tim znanjem stečnim u razmeni mišljenja ne pretenduje na primat u donošenju odluka. I sad se postavlja pitanje ko može biti rukovodilac multidisciplnarnog tima? 

Retki su takvi eksperti koji bi prihvatili takvu odgovornu dužnost da samostalno rukovode jakim multidisciplinarnim timom prepričavajući zaključke saradnika. To mora biti tim rukovodilaca izabranih da predstavljaju šire oblasti u koje su uključene relevante specijalnosti za predmetne studije ili istraživanja.  

Sada su u fokusu studije uticaja na životnu sredinu projekta JADAR. Tu je od početka sve krenulo naopako. Zainteresovana kompanija bira i plaća stručnjake. Stručnjaci prema stepenu svoje stručne i naučne čestitosti daju svoja mišljenja. Eksperti Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu argumentovano ukazuju na štetnost iskopavanja i prerade minerala jadarita iz koga treba dobiti litijum i bor. Kompanija se oslanja na mišljenje angažovanih inženjera i postavlja za rukovodioca mašinskog inženjera jer joj ta mišljenja odgovaraju. 

Dakle, tu nema pravog multidisciplinarnog pristupa kako principi zaštite životne sredine zahtevaju. Interakcije u prirodi su još uvek velika tajna i za njihovo otkrivanje se moraju obavljati opsežna multidisciplinarna istraživanja za svaku posmatranu oblast zbog inherntnih specifičnosti. Odlučujići zaključak treba da donesu prirodne nauke. 

Onda se izbaci teza da zaštita životne stedine koči razvoj društva. Kakav apsurd! Pa taj litijum se koristi da zaštiti opstanak života na planeti! Ono što se usuđujem da javno kažem je da polutane treba isključiti iz svake faze donošenja strateških odluka o privrednom razvoju Srbije. Ako se oni dalje budu pitali, onda nam spasa nema.

Nažalost neće biti više šanse ni za ono čuveno Pašićevo: SPASA NAM NEMA, PROPASTI NEĆEMO! 

AUTOR: Dr Zorka Vukmirović, fizikohemičarka