BRIKS i Zapad: bitka za Ujedinjene nacije

Otvoreno je pitanje može li BRIKS sačuvati UN? Ili je paralelizam u međunarodnim odnosima neizbežan? Vreme će pokazati, ali značaj ove inicijative ne sme se ignorisati

O petnaestom samitu BRIKS uglavnom je „sve” rečeno. Ili tačnije – mnogo toga je rečeno. Ovoga puta su čak i oni zapadni mediji i političari, koji su čitavu deceniju unazad vidno orijentisani ka tome da ove skupove ignorišu ili nipodaštavaju, posvetili poprilično prostora i vremena za analize i predviđanja tekućih i budućih poteza BRIKS-a.

BRIKS se više ne može ignorisati, ne može se nipodaštavati. S tim u vezi, ne bi trebalo ignorisati ili nipodaštavati tačku iz završne deklaracije u kojoj se pominju UN. BRIKS se zalaže za reformu UN-a, uključujući i Savet bezbednosti, kako bi najznačajnija međunarodna organizacija postala više demokratska i delotvornija.

BRIKS i reforma UN

Sama po sebi, ova inicijativa je značajna. Istina, UN prolaze kroz krizni period, otvorena su pitanja mesta i uloge u međunarodnim odnosima, ali istovremeno treba istaći i da je nasleđe UN – političko, pravno, organizaciono – ogromno. Organizacija poput UN potrebna je u međunarodnim odnosima.

PREMIJERNO: Ovo je nova svetska valuta, pogledajte kako će izgledati novčanica BRIKS-a

Pored toga, inicijativa je i značajna zato što se tako pravi protivteža američkoj viziji uređenja sveta, prema kojoj organizacija poput UN očigledno nije potrebna. SAD su, shvatajući da im UN više ne mogu poslužiti za održavanje globalne hegemonije, otpočele proces uspostavljanja nove međunarodne organizacije pod radnim (moguće i konačnim) nazivom „Alijansa za demokratiju” i održavanje tzv. Samita za demokratiju. Takav proces za cilj ima dugoročnije i dalekosežnije ciljeve nego što se to na prvi pogled čini, a moguće ga je objasniti jednim svežim ilustrativnim primerom.

Šta predstavnik Srbije, pa još najviši mogući kada je reč o izvršnim organima vlasti, radi na zasedanju Krimske platforme? Ova stvar je krajnje problematična i zbog načelnog, čak i da se u donošenje zaključka o katastrofalnim posledicama takvog poteza ne dodaje ono konkretno koje se tiče bilateralnih odnosa sa Rusijom! Jer, načelno, ničim izazvano priključivanje Krimskoj platformi (bilo ono formalno i trajno, kako to tvrdi šef ukrajinske diplomatije, ili slučajno i jednokratno, kako objašnjava šef srpske diplomatije – sasvim je svejedno) usledilo je nakon isto tako problematičnog Atinskog samita i prateće deklaracije, kao i poruka dva predsednika o neophodnosti čuvanja teritorijalnog integriteta – kako Srbije, tako i Ukrajine.

Učešće u Krimskoj platformi temelji se, dakle, na priči o očuvanju teritorijalnog integriteta. Međutim, tu pozicija Srbije i Ukrajine nije identična. Nije identična zbog načelnog. I upravo zbog toga, budući razvoj događaja povezanih sa očuvanjem teritorijalnog integriteta Srbije i Ukrajine ne može biti isti.

Rezolucije za Srbiju i Ukrajinu

Srbija, naime temelji svoje stavove poslednjih četvrt veka na poštovanju Rezolucije 1244 (1999) SB UN. Nekada je to činjeno glasno i beskompromisno, nekada tiho i stidljivo, ali se od ovog dokumenta nije odustalo. Savet bezbednosti je jednoglasno usvojio i Rezoluciju 2202 (2015) baziranu na Minskim sporazumima i posvećenu pronalaženju prihvatljivog kompromisa i dugoročno održivog rešenja za sve zainteresovane strane uključene u ukrajinsku krizu. Ali, ne samo da zvanični Kijev nije bio zainteresovan da ispunjava definisano (u formalnom smislu, posmatrano sa stanovišta međunarodnog javnog prava definisano je bilo i obavezujuće), već je na neispunjavanje i podstrekivan od strane svojih „zapadnih saveznika”.

BRIKS (nije) protiv Zapada

Angela Merkel i Fransoa Oland već su potvrdili kako su Minski sporazumi bili nužni „radi kupovine vremena” za jačanje vojnih potencijala moći Ukrajine i pripreme za potonji oružani konflikt. Za razliku od Srbije – Kijev se u kontekstu očuvanja teritorijalnog integriteta oslanjao na ideju o reintegraciji preko vojne intervencije, zanemarujući Savet bezbednosti i prethodno dogovoreno (čak i zloupotrebljavajući odluke UN). Uostalom, tome treba da posluži i Krimska platforma, koja je osmišljena da bi se „održavala” teza o reintegraciji Krima.

Uloga samita za demokratiju

Drugi Samit za demokratiju održan je u martu 2023. godine u koorganizaciji SAD, Holandije, Južne Koreje, Kostarike i Zambije. Podrazumeva se, uz veliku angažovanost članica NATO i EU i još nekolicine država koje sebe doživljavaju kao deo kolektivnog Zapada. Ciljevi su popisani ranije, ne razlikuju se od mnogo puta ponovljenih principa: „podržavati demokratiju na domaćem, regionalnom i međunarodnom planu; boriti se protiv autoritativnih režima; unaprediti multilateralni dijalog i saradnju; osigurati i zaštiti puno i efikasno ostvarivanje ljudskih prava.”

SINIŠA LJEPOJEVIĆ: Nerazumevanje projekta BRIKS

Sa druge strane, Srbiji od strane kolektivnog Zapada ne samo da tako nešto ne bi bilo dozvoljeno usled tekućih „geopolitičkih poremećaja”, nego i zbog toga što je NATO izvršio agresiju na SR Jugoslaviju pod izgovorom da se tako vodi borba za očuvanje „ljudskih prava i sloboda” i da je to intervencija protiv jednog nedemokratskog režima. Ono što SAD predvode kao „Samit za demokratiju”, rukovodi se principima prema kojima je Ukrajincima dozvoljeno da se do daljnjeg bore za očuvanje teritorijalnog integriteta svim sredstvima i na sve načine, dok je Srbima isto to zabranjeno!

Selektivnu primenu tumačenja koncepta teritorijalnog integriteta potvrđuje i odluka SAD o Zapadnoj Sahari – koja je u konačnom dijametralno suprotna njihovoj odluci o Kosovu i Metohiji. Ali, sve je to moguće kada se za „univerzalne” principe proglašavaju diskutabilne i „rastegljive kategorije”. Treba li podsećati da se u države sa „nedemokratskim režimima” koji krše „ljudska prava i slobode” sopstvenih građana od strane SAD ubrajaju Kina i Rusija, kao i još čitav niz zemalja važnih za međunarodne odnose? Treba li podsećati kakve to konsekvence može proizvesti?

Jasna pravila igre

Insistiranjem na očuvanju UN, uz unutrašnje reforme koje je ionako još odavno trebalo sprovesti pošto je ova struktura izgrađena prema težnjama sila pobednica u odavno završenom Drugom svetskom ratu (na primer, jedno od često pominjanih pitanja glasi: zašto su dve evropske zemlje stalne članice SB, dok u tom telu nema niti jedne latinoameričke ili afričke države, ili recimo – Indije?), garantuje se kakva-takva globalna stabilnost utemeljena na jasnim pravilima igre za sve aktere međunarodnih odnosa. Rasturanje sistema UN i uvođenje paralelizma u svetsku politiku donosi sa sobom i rizik od dugoročne destabilizacije koja će nastupiti zato što jasnih pravila igre neće biti. Odnosno, pravila igre biće ad hok uspostavljana u skladu sa američkim interesima i procenama. Istovremeno, interesi i procene biće obrazlagani i propagandnom bukom i „kreativnim objašnjenjima” zahvaljujući kojima je moguće eto tvrditi i da su slučajevi Srbije i Ukrajine identični – iako su upravo SAD sve učinile svojim postavljanjem i delovanjem da ti slučajevi budu različiti!

Lavrov objasnio uslove za članstvo u BRIKS-u

Naravno, otvoreno je pitanje može li BRIKS sačuvati UN? Ili je svojevrsni paralelizam u međunarodnim odnosima neizbežan? Svakako, ovo će vreme pokazati, tek značaj ove inicijative ne sme se ignorisati ili nipodaštavati. Između ostalog i zato što se od strane medija i političara čitavu deceniju unazad vidno orijentisanih ka tome da BRIKS ignorišu ili nipodaštavaju, u analizama i predviđanjima tekućih i budućih poteza BRIKS-a uporno ponavlja kako je paralelizam u međunarodnim odnosima neizbežan. Eto, BRIKS nastupa protiv Zapada, šta drugo i očekivati nego paralelizam!

Ne, BRIKS ne protežira paralelizam, nego univerzalnost! Drugi su protiv univerzalnosti i za paralelizam kao poslednje sredstvo odbrane sopstvenih interesa!

AUTOR: Dušan Proroković

SKINI APLIKACIJU