BEZ ĆIRILICE I KOSOVA I METOHIJE NI NAŠ NAROD NI DRŽAVA NEMAJU NIKAKVU BUDUĆNOST!

I simbolično, i stvarno, i pravnički i demokratski, i dubinski i površno. i na moralu i u smislu pravne države, srpstvo je palo najviše na pitanju ćirilice, a odmah zatim na pitanju Kosova i Metohije i Kosovsko-rodoljubivog zaveta.

Dakle, najpre ćirilica (vremenski), a zatim i pitanje Kosova i Metohije presudiće srpskom narodu u smislu trajanja i u smislu identiteta i objedinjenosti.

Bez ćirilice kao opštesrpskog pisma u jeziku Srba i bez Kosova i  Metohije u okviru srpske države, ni srpski narod ni srpska država ni u kojem smislu nemaju nikakvu trajniju budućnost.

Zanimljivo ja da su neki inženjeri (koji se često  smatraju “tehnicistima”) to bolje shvatili od mnogih vodećih današnjih srpskih intelektualaca tzv. društvene. filozofske, književne pa čak i lingvističke orijentacije i pravničke struke.

Ono što je pravnički najteže shvatljivo jeste činjenica da se u Skupštini Srbije 15. septembra 2021. godine nije našao baš ni jedan jedini pravnik ili makar jedan logički normalan čovek među poslanicima da ukaže da je tada usvojen zakon o tobožnjoj  zaštiti srpskog jezika i ćirilice donet bez ikakvog spominjanja ispravne ustavne (to znači i narodne s referenduma) obaveze da se srpski jezik uvek, dakle redovno, piše ćiriličkim pismom (stav prvi Člana 10. Ustava Srbije), pa je on u startu, u predlogu, bio apsolutno neustavan.




A za još veće čudo je i ta činjenica da se nije našao tada (15. septembra 2021) u celoj Skupštini Srbije niko ko bi ukazao da nije moguće doneti bilo koji zakon pred kojim nisu svi građani isti i ravnopravni, što je danas svetski apsurd nad apsurdima jer je usvojen taj zakon po kome ne moraju (ili ne treba) svi Srbi i svi koji pišu srpski jezik da pišu ovaj jezik istim pismom,  nego neki moraju da pišu ćirilicom, a drugi Srbi (na primer, ako vode svoje privatne forme) ne moraju da pišu svoj jezik pismom kojim pišu oni koji nemaju privatne firme. 


To se, naravno, dogodilo pre svega zato što su srpski poslanici sledili srpske lingviste u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske koji su dva puta, 1993. i 2010. godine, drugi put su čak napisali da “ćirilica nije egzitstencijalno u Srbiji ugrožena”, pa ni sa onih ovde spomenutih Stanićevim brojanjem i potvrdom da je u glavnoj ulici u Novom Sadu samo 1,5 odsto ispisa na ćiriličkom pismu, gde je bilo neuporedivo više srpske ćirilice i kada je Novi Sad, nekada se često zvao i Srpska Atina, bio pod vlašću Austrougarske.

Moja malenkost ne zna nijednu drugu državu u kojoj danas, kao u Srbiji u vezi s ćirilicom, nisu svi građani jednaki (makar formalno, u zakonskim paragrafima) pred zaklonom.

Velika mudrovanja bez predloga pravih rešenja

Srpski “veliki intelektualci” mnogo raspravljaju o najvažnijim temama, a nikako da se kolektivno ozbiljno zauzmu da se makar jedno veliko pitanje (kao što je pismo srpskog naroda u srpskom jeziku) reši na normalan način, kao što je pitanje pisma rešeno u svakom drugom narodu i njegovom jeziku, jer se samo srpski narod i danas deli po pismu, a da srpska “inetelektualna elita” nikako da vidi da se po pismu deli samo srpski narod i da bez tog jedinstva nije moguće nikakvo drugo jedinstvo, ne uviđajući da virus dvoazbučja i deobe srpskog naroda u tome nije nikako slučajan i spontan proces ili bukvalno virusna bolest, nego je samo među Srbima planski izvođen stotinama godina program, a naročito u vreme vladavine komunista u Jugoslaviji i Srbiji.


Prosto je neverovatno da samo srpski  intelektualci (pa međi njima i većina lingvista) misle da mi nećemo moći da naučimo i znamo da koristimo i latinička pisma, ako nema u srpskom jeziku i hrvatske abecede kao alternativnog (zamenjivačkog) pisma na štetu srpske ćirilice.

Omalovažavanje (ili nerazumevanje) pitanja pisma u srpskom  jeziku i objedinjujućeg i identitetskog značaja hiljadugodišnje ćirilice u srpskom  narodu jedna je od prvih i najteže poražavajućih postupaka i odnosa srpske “intelektualne elite” što se među tzv. drugosrbijancima pojavljuje ne kao neznanje i neupućenost nego bukvalno kao dobro osmišljeno izdajstvo. a kod većine “intelektualaca” kao glupost i teška “lenjost” u shvatanju i duboka neupućenost.


Prihvatanje tuđeg (u srpskom slučaju hrvatskog nacionalnog abecednog pisma) srpska “intelektualna elita” ne shvata da na taj način srpski  narod uvlače i formalno i stvarno u hrvatsku potkulturu, a to znači, praktično, u poništavanje sebe u hiljadu godina svoga ćiriličkog kulturnog i civilizacijskog trajanja.

Dakle, neoboriv je zaključak da su u pravu svi oni retki koji uviđaju da je celokupna srpska “intelektualna elita” tragično pala i još pada na narodnom i nacionalnom pitanju time što potcenjuju ili ne razume značaj rešenja pitanja pisma u srpskom narodu.

Dragoljub Zbiljić

(Autor je jezikoslovac, osnivač prve “Ćirilice” (2001))