BELI DIM SA KAPITOL HILA
Autor: Glas javnosti
I desilo se! Republikanci, u ovoj generaciji do sada neviđenoj predizbornoj euforiji i predsedničkoj kampanji, na kraju odneli su sve!
Nakon četiri suđenja, dve osućujuće presude, više pokušaja zabrane kandidovanja, medijskog linča, jednog atentata i još jednog u pokušaju, Donald Tramp je trijumfovao nad čak dva kandidata demokrata, (u finalu nad Kamalom Haris), mejnstrim medijima i instaliranim neoliberalnim sistemom kao malo ko u američkoj istoriji do sada. Sve, ali baš sve su demokrate
pokušale da spreče politički cunami koji ih je prosto oduvao u izbornim danima, što je završeno i konačnim proglašenjem republikanske većine u zastupničkom konresu.
Republikanci su slavili, a i Srbi su likovali; I zaista, po istraživanjima, jedina zemlja u Evropi koja je favorizovala Trampa i republikance na izborima u SAD bila je upravo Srbija, za čitaoce ovog teksta mislim da nije potrebno navoditi zašto. Šta sad?
Za početak valja sagledati srazmere promene koja je na pomolu i njenih implikacija na svetskoj geopolitičkoj sceni i ono što nama u Srbiji time sledi. Jer, to što je devetog novembra 1989. za Evropu i svet, pre svega van kolektivnog Zapada bio pad berlinskog zida, to bi šesti novembar 2024. mogao da bude upravo to isto, ali - za kolektivni Zapad.
Osvrnimo se za početak malo iza sebe: Preko tri decenije besomučnih juriša neoliberalne ideologije vladavine korporativnog kapitala na svetska tržišta pod zastavom na kojoj je pisalo „Kraj istorije“, bio je propraćen bestijalnim gaženjem međunarodnog prava, batinanjem i bombardovanjem manjih i slabih, stezanjem obruča oko Rusije i u drugoj fazi pokušajem otimanja prirodnih resursa za sebe i one koji su stajali iza agende Novog svetskog poretka (Setimo se samo pokušaja da se u međunarodnoj javnosti nametne stav da su amazonske šume, Arktik i Sibir javno dobro celog sveta kojim ne bi smela da upravlja samo jedna država). E, taj sistem upravo je doživeo svoj konačni fijasko.
Njemu su, doduše, prethodile skoro dve decenije saplitanja; Prvi put pucanjem dot.kom balona, (što je relativno lako zalečeno); Drugo „pucanje“, ovoga puta bankarsko- nekretninskog sektora, sredinom prve decenije dvehiljaditih (čuvena SEKA), sanirano je kreditima (nepostojeći novac, pozajmnjen iz budućnosti), da bi tokom kontraverzne pandemije Kovida taj novac za „smirenje tenzija“ bio nekontrolisano štampan bez pokrića (urušavanjem sopstvenih monetarnih sistema). I dok je „svetska valuta“, dolar, jačanjem veza između zemalja koje su i bile krajnji cilj ovog
konkvistadorskog poduhvata gubila svoj primat i oslonac, nervoza je postajala sve jača.
Bio je potreban rat. Pravi, veliki rat u Evropi da se „prokrve finansije“ stvarnim novcem od prodaje oružja, kao u stara dobra vremena velikih ratova u kojima su SAD upravo na taj način i izgradile sebe kao svetku silu. I bi rat. U Ukrajini, Rusiji pred vratima, sloveni na slovene, a zarad interesa posrnulog kolektivnog Zapada. Filozofska nauka kaže da kada jedno društvo izgubi svoju ideju oko koje je stvoreno i zađe u svoju dekadenciju da je takvo društvo osuđeno na propast.
Zapadnjacima nije prvi put u istoriji da bi im se to desilo; Dominantna pokretačka ideja kolektivnog Zapada već dugo, ako ne i uvek bila je – pohlepa. Ranije, izlaz iz kriza bila su kolonijalna osvajanja, ratovi i naposletku povećanje unutrašnje potrošnje. U kvalitativnom delu za
ovo poslednje, kao posledica tehnološe revolucije, (koja ovog puta izostaje), jer poslednja, informatička, desila se još u prošlom veku, iscrpljena je, a očekivana nova, na polju medicine (eliksir večne mladosti) nije se desila, odnosno bar ne na način koji bi ponovo pokrenuo svet. Era brendova je završena; korupcija i birokratija su ubile sistem, a nekada tehnološki nedostižan zapad (znanje) postao je tek tržište za one koji su ga u tehnologiji sustigli i prestigli. Na „domaćoj sceni“ kolektivnog Zapada, hladnoratovska era demokratije (prava i sloboda), završila je terorom manjina (svake vrste), zelenoj agendi bez ekonomskog osnova, rodnim i ostalim voke torturama i time učinila od cele zapadne hemisvere bezidejno, gotovo obolelo društvo, ogrezlo u konzumerizmu, prejedeno zadovoljstvima od kojih mu je svakim narednim zalogajem otrova koja ih hrane samo sve gore. I zato je onda rat bio jedno sigurno rešenje vladajućih struktura zapada za izlaz iz sopstvene krize.
Samo, ovoga puta, (uostalom, kao i svaki put kada se na Rusiju krene) namerili su se na pogrešnog. Poučeni iskustvom devedesetih kroz koje je prošao Balkan, dakle Srbija ili još bolje, srpski narod, imali su Rusi dovoljno vremena da se u svakom smislu spreme za ono što im dolazi. Istorija uči da rat uglavnom ne možeš da izbegneš, ali znati kada ga započeti pravi razliku
između pobednika i onih drugih. I bi taj rat, a i završiće se uskoro. Potpisom Putina i Trampa.
Niko drugi ni u EU ni u Ukrajini više nema ništa sa tim.
Amerika iz hladnoratovskog doba, za one koji su odrasli s očima ka zapadu pogotovo, mogla bi da se vrati na svetsku scenu upravo sa novom administracijom Donalda Trampa. Jer, to više nije čovek „sa misijom“, koji je gotovo samostalno, osvojio mandat pobedivši bednu kreaturu Hilari Klinton; To je sada ceo pokret, okupljen oko ideje Amerike kakva je nekada, u svojim najboljim godinama dvadesetog veka bila, podržan nekim od najbogatijih i najmoćnijih ljudi sveta i široko prihvaćen od svih koji su sa nevericom proteklih dve decenije gledali u šta im se društvo, ali i država pretvara.
Jer, Amerika nije demokratija - Amerika je republika! To Amerikanci nisu zaboravili. Republikanci su došli da ostanu. Neoliberalni post demokratski, totalitarni sistem podmetnutih vrednosti biće u narednom periodu sistematski demontiran, a Evropi (EU) biće pružena prilika da, umesto dosadašnjeg vazalnog, kojim su bili zadovoljni odricanjem od odgovornosti za sopstvenu bezbednost, izabere partnerski odnos koji joj Tramp nudi, ili da imlodira na način na koji je to danas gotovo nemoguće predvideti.
Srbija i srpski narod, kao zemlja koja je mnogo pretrpala od odlazeće globalističke klike, morala bi, a sudeći po reakcijama naše javnosti i jednog dela političara to i jeste, da prepozna važnost „pada zapadnog berlinskog zida“ i da se prema tom događaju u svojoj politici mudro odredi šta nam je činiti u godinama i deceniji koja je pred nama, po svemu sudeći presudnim za ceo vek u kome smo se u svojim životima zatekli. Srbiji i srpskom narodu je pre svega potrebna sabornost i jasan, (ne neophodno i javno proklamovan) nacionalni cilj za vek u kome smo. U njegovoj izradi i razradi trebalo bi da se uključe svi relevantni politički i drugi činioci na strani patriotskih snaga,
bili oni u vlasti ili u opoziciji.
Na unutrašnjem planu, u najkraćem periodu svaki diskontinuitet, pogotovo iznet nedemokratskim putem, a kako to zagovaraju građanističke političke stranke, udubno sedeći u skupštinskim foteljama, bio bi poguban za naš narod i državu na isti način na koji je bilo i neprepoznavanje
istorijskog trenutka padom „istočnog berlinskog zida“ 1989. godine i uvelo nas u decenije stagnacacije i sukoba, u jednom trenutku i vojnog sa celokupnom silom naridućeg unipolarnog sveta.
Da li Srbija može da očekuje od Amerike da će da nam sutra vrati Kosovo, ili da zeleno svetlo za pripajanje Republike Srpske Srbiji? Svakako da ne, ali ono što možemo da očekujemo je da će pritisak da ih se odreknemo biti manji i samim tim otvoriti nam prostor za dalje jačanje naših pozicija u međunarodnoj sferi i u povoljnom trenutku ono što nam se danas čini kao utopijski san biće nam itekako dostižno.
Na svom unutrašnjem planu, Srbija će biti u prilici da se očisti od malignih uticaja i rovarenja različitih (i brojnih) NVO agendi onog umirućeg Zapada čije vreme ističe kako se inaoguracija nove američke administracije primiče, ali i da poradi na konsolidaciji društva prema onim vrednostima na kojima je kao država i nastala, ako za to bude volje kod onih koji trenutno državu Srbiju vode. To bi moralo da uključi širi koncenzus, pre svega političkih, ali i drugih činilaca patriotskog određenja (ne neophodno i predznaka) i široku reformu institucija, pre svega njihovog vladanja i delovanja zarad opšteg društvenog boljitka. Ovde je pre svega reč o ozdravljenju nacije i usmerenju ka sebi, negovanjem identitetski važnih grana obrazovanja, kulture, (ali i kulture života), kao i preduzetničkog duha i ekonomskog patriotizma u sferi ekonomije, jačanjem institucija države i poverenja u njih pravilnim kadriranjem i transparentnim izveštavanjem o učinjenom.
Uostalom, to je ono što čeka i Ameriku, ali i celokupni kolektivni Zapad. Korupcija i netransparentnost, neetičko poslovanje i stavljanje države i društva u drugi plan, elitizacija i favorizovanje podobnih – sve su to tekovine toksičnog neoliberalnog kapitalizma, koji je na kraju krajeva i ubio demokratiju zarad profita u sopstvenoj kući.
Dugo se mučio dvadeset i prvi vek da otpočne, i svetu i Srbiji, ali sada kada je konačno odlučio da se rodi mi moramo odlučno da uđemo u njega i kao društvo, država i narod da prepoznamo svoje šanse i učinimo taj vek za nas - srpskim.
AUTOR: Dušan M. Žugić, manadžer, književnik i ugostitelj.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
