ANDREJ KORTUNOV: Koliko je Amerika stvarno moćna?

Sjedinjene Države su po mnogo čemu još uvek dominantna svetska sila. Ali bez obzira na sve, povratak na nekadašnju američku hegemoniju u međunarodnim odnosima je nemoguć

Možete pomisliti da se šira međunarodna zajednica neće posebno zanimati izborima u jednoj državi, čak iako je ta država velika i složena kao Sjedinjene Države. Posebno ako su u pitanju samo izbori (za predstavnička tela) na polovini predsedničkog mandata, a ne oni koji će odrediti vođstvo zemlje. Da ne spominjeno da u središtu pažnje samih američkih birača nisu fundamentalna pitanje svetske politike ili ekonomije, već pre čisto domaća pitanja kao što su inflacija, abortus, imigracija i ulični kriminal.

Bez obzira na to, pažnja sveta je prošle nedelje bila usredsređena na mene i obrte u večitom demokratsko-republikanskom sučeljavanju. Evropa i Azija, Latinska Amerika i Afrika potanko su pratili izbore, beležeći svaku promenu u raspoloženju izvesnih grupa američkog biračkog tela, beležeći pojavu novih potencijalnih lidera i predviđajući kako se ubuduće može razvijati američki politički sistem. Oni ovo nisu posmatrali iz puke znatiželje – budućnost ostatka sveta u izvesnoj meri zavisi od političke dinamike u samim Sjedinjenim Državama.

Ne samo u Sjedinjenim Državama, već i širom sveta, vodi se beskrajna debata o sudbini američkog vođstva i ograničenjima njihovog međunarodnog predvodništva. Da li se može reći, da na početku treće decenije 21. veka, svedočimo početak obnove nekadašnje američke hegemonije u međunarodnim odnosima, ili je reč o percepciji obnove unipolarnog sveta koja nije ništa više no deluzija stvorena naporima veštih iluzionista iz Bele kuće i Stejt departmenta?

Obnova unipolarnog sveta

Dobar deo sadašnjeg govora o obnovi i učvršćivanju Paks Amerikana je na ovaj ili onaj način povezan sa tekućim sukobom između Moskve i kolektivnog Zapada. Postoji širok konsenzus među ekspertima da su se Sjedinjene Države najviše okoristile o ovaj sukob, posebno u vezi sa njegovom rusko-ukrajinskom dimenzijom.

Trenutna kriza je nesumnjivo zgodno došla administraciji američkog predsednika Džoa Bajdena. Ruska specijalna vojna operacija namah je zasenila ne tako uspešno zaključenje dvadesetogodišnje američke ofanzive u Avganistanu. Ona je takođe omogućila kolektivnom Zapadu da se ujedini pod američkim vođstvom, tako što su disciplinovani evropski saveznici koji ranije nisu uvek bili u saglasju.

NATO  je neočekivano pojačan dvema istaknutim članicama, a američki vojno-industrijski kompleks je prodro na vrlo atraktivna nova tržišta ne samo u Evropi, već i u drugim delovima sveta. Izvozne mogućnosti bez presedana su se takođe otvorile za američke energetske kompanije, koje su povećale isporuke svog skupog prirodnog gasa u tečnom obliku kao alternative jeftinom ruskom gasu transportovanom gasovodima.

Među drugim stvarima, trenutna kriza je pokazala da još uvek nije okončana intelektualna i psihološka inercija starog unipolarnog sveta i da ona i dalje aktivno utiče na svetsku politiku i ekonomiju. Zbog iznenađujućeg jednoglasja koji je pokazao da su zemlje Evropske unije voljne da odbace bilo kakav oblik „strateške autonomije” u odnosu na SAD, može se upitati koliko su uopšte ozbiljna bila nastojanja u vezi sa ovom autonomijom.

No, obnova sistemske unipolarnosti nije jedinstvena za Zapad. Na primer, pretnja sekundarnim sankcijama SAD se u mnogim slučajevima pokazala kao odlučujući faktor koji je odredio mogućnosti i ograničenja ne-zapadnih zemalja da razvijaju ekonomske i druge odnose sa Moskvom. Pod američkim pritiskom, Turska je odlučila da odbije servisiranje ruskih platnih kartica Mir, a kineska kompanija Huavej je prinućena da otpočne sužavanje svojih aktivnosti u Rusiji.

Skorašnja Strategija nacionalne bezbednosti SAD (US National Security Strategy), koju je nedavno potpisao Džo Bajden, formulisana je u otvoreno restoracionističkom duhu (restorationist pathos). Dokument govori o nezamenljivosti američkog vođstva, o nepromenljivom zadatku „obuzdavanja” Kine i Rusije, promociji liberalnih vrednosti širom sveta i tako dalje. Dok američki zvaničnici koriste „političko korektni” rečnik multipolarnosti i multipolarizma, Bajdenova administracija je odlučna da povrati unipolarni poredak, baš onakav kakav je postojao devedesetih godina 20. veka. Rečima dobro poznatog aforizma iz vremena Burbonske restauracije na francuski presto posle Napoleonovih ratova, moglo bi se reći da vašingtonski stratezi „ništa nisu naučili i ništa nisu zaboravili”. Što ne bi trebalo da začudi ukoliko se u obzir uzme starosna grupa kojoj pripadaju Bajden, Nensi Pelosi i Donald Tramp.

Nedostatak poverenja

Možda se glavna slabost spoljnopolitičke strategije Bajdenove administracije sastoji u neprikrivenoj želji da se istorija vrati u zlatno doba američke hegemonije poslednje decenije prošlog veka. Akutna političko-vojna kriza može, naravno, da u potpunosti izmeni sliku međunarodnih odnosa, barem na neko vreme, ali ne može da poništi objektivne dugoročne trendove u razvoju svetskih prilika. Za Sjedinjene Države, ukrajinska kriza je postala neka vrsta anestetika, no ako pacijent, na primer, pati od teškog oblika peritonitisa [2], nijedan medikament ne može da zameni hiruršku intervenciju. (Peritonitis je upala trbušne maramice, uglavnom izazvana bakterijskom infekcijom; prim. prev).

Zloupotreba analgetika ili lekova za smirenje ne donosi nikakvo dobro. Trenutna kriza u Evropi, bez obzira na sve taktične dividende koje zbog nje ostvaruje Bajdenova administracija, neizbežno remeti sistem američkih spoljnopolitičkih prioriteta, prisiljavajući Vašington da se najvećim delom usredsredi na evropske probleme i da tako odlaže u neodređenu budućnost važniji strateški zadatak – obuzdavanje rastuće kineske vojne i ekonomske moći. Tokom dve godine tekuće administracije, Bela kuća nije bila kadra ni da otpočne rešavanje ovog problema, što se sagledava barem kod jednog dela američkog establišmenta, i posebno kod njegovog republikanskog dela, kao očigledna manjkavost demokratske administracije.

Štaviše, ukrajinska kriza već je očigledno pokazala suštinsku nemogućnost obnove unipolarnog sveta u starom obliku. Bela kuća nije bila u stanju da obnovi poverenje čak ni među tradicionalnim partnerima ili saveznicima. Jasan pokazatelj ovog neuspeha može se videti u tenzijama koje se pojavljuju u američkih odnosima sa Saudijskom Arabijom, gde Rijad odbija vašingtonske zahteve da poveća saudijsku ponudu nafte na svetskom tržištu prekoračenjem kvota koje su dogovorene u okviru grupe OPEK+.

Američki pritisak na indijskog premijera Narendru Modija da napusti privilegovano strateško partnerstvo svoje zemlje sa Moskvom takođe nije bilo posebno uspešno. Strategija obnove unipolarnog sveta zasnovanog na liberalnim vrednostima ne može se lako pomiriti sa sadašnjih nastojanjima Bajdenove administracije da obnovi odnose sa venecuelanskim liderom Nikolasom Madurom, koji je ne tako davno u samom Vašingtonu bio sagledavan kao međunarodni kriminalac. A što se tiče američko-kineske pat pozicije, nije u potpunosti jasno šta je Vašington pripremio kako bi se suprotstavio rastućoj ekonomskoj aktivnosti Pekinga u, na primer, Latinskog Americi ili Africi.

Naravno, glavna potencijalna pretnja međunarodnom vođstvu leži u samim Sjedinjenim Državama. Stoga, tekući politički prioriteti koji su bili u središtu pažnje tokom izbora na polovini predsedničkog mandata (inflacija, kriminal, imigracija i tome slično) govore više o zdravom razumu i pragmatizmu Amerikanaca nego o sve većem izolacionističkom raspoloženju u društvu. Fundamentalni problem u SAD nije čak ni neka određena manifestacija trenutnih ekonomskih ili društvenih problema, već što američko društvo ostaje duboko podeljeno: desne struje postaju sve jače unutar republikanske stranke, a leve unutar demokratske. Politički centar gubi svoju nekadašnju stabilnost, a levi i desni radikalizmi stiču sve veću snagu. Čak ukoliko se odbace potpuno neuverljiva, kobna proročanstva o neizbežnosti građanskog rata i posledičnog kolapsa SAD, može se zaključiti da zemlja sa dubokim unutrašnjim podelama ne može da tvrdi da je pouzdani i dugoročni lider međunarodnih odnosa.

Prvi među jednakima

Mora se priznati da, bez obzira na sve očigledne slabosti i ograničenja, SAD ostaju nezamenljiva sila bez čijeg je učešća (a posebno ukoliko je u pitanju aktivno suprotstavljanje) nemoguće razrešenje mnogih regionalnih i globalnih problema. Američki jedinstveni položaj u modernom svetu nije toliko određen snagom samih Sjedinjenih Država koliko slabošću ili, bolje rečeno, nedozrelosti mnogih drugih delatnika u svetskoj politici, koji još uvek nisu potpuno spremni da preuzmu tešku ulogu zaštitnika globalnog javnog dobra, a još manje da budu glavni arhitekti novog svetskog poretka.

Rusko-ukrajinski sukob ne može biti okončan bez aktivnog američkog učešća. Bez obzira na nesumnjive uspehe u dedolarizaciji globalnih finansija, zelene novčanice su i dalje – a to će i zadugo ostati – glavna svetska rezervna valuta. Većina transnacionalnih tehnoloških lanaca na ovaj ili onaj način prolazi kroz Ameriku. Potencijal i upotreba američke „meke moći” dugo će izazivati zavist kako kod saveznika tako i kod protivnika Sjedinjenih Država, bez obzira da li se to odnosi na holivudsku produkciju ili na naučne programe američkih univerziteta. Položaj SAD u međunarodnim institucijama (posebno kada se sagleda njihova birokratija, koja predstavlja svojevrsnu globalnu „duboku državu”) je u ovom trenutku daleko snažniji nego bilo koje druge države na svetu.

SKINI APLIKACIJU