Vest koja je 25. novembra preneta na sajtu Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas” ima prizvuk distopijske fikcije, budući da prosečnom Srbinu mora zvučati gotovo neverovatno.
Ispod ćemo preneti ključne rečenice:
U srpskom parlamentu nije bilo volje skupštinske većine da se na dnevni red stavi Deklaracija o genocidu Nezavisne Države Hrvatske (NDH) nad Srbima, Jevrejima i Romima tokom Drugog svetskog rata.
Na današnjem zasedanju Skupštine Srbije, na predlog da se o ovoj deklaraciji raspravlja, “zeleni” taster stislo je samo 13 poslanika (“Mi – snaga naroda”, “Mi – glas iz naroda, Pokret socijalista…), nije glasalo 166 poslanika, dok niko nije bio protiv, pa je deklaracija odbačena.
(…)
Osuda genocida u NDH pred srpskim parlamentom zahtevana je i prošle godine. Neslavno je prošla i 2022. godine kada je 41 poslanik glasao “za” da se rezolucija uvrsti na dnevni red, dok je u prvom pokušaju, za nju glasalo svega 11 poslanika.
(…)
Rezolucije kojima se osuđuju zločini počinjeni nad Srbima prelazile su poslednjih godina put od skupštinske procedure do dnevnog reda srpskog parlamenta, ali kada bi došao red na glasanje – većina neophodna za stavljanje u raspravu, ne bi stisnula taster za glasanje.
Dakle, da rezimiramo pročitano: u skupštini koju nazivamo narodnom, ljudi koje nazivamo narodnim poslanicima su tri puta odbili da usvoje rezoluciju koja potvrđuje da je nad narodom kojeg predstavljaju izvršen genocid. Kako je to uopšte moguće?
Da stvar bude gora, oni ne nude nikakvo objašnjenje zbog čega se rezolucija ne usvaja, niti predlažu nekakvu svoju, izmenjenu rezoluciju o genocidu u NDH. Ne, oni prosto i jednostavno ignorišu celu stvar, nadajući se da će sama od sebe nestati u slivnicima informacionog meteža koji proizvode domaći mediji.
No ćutanje poslanika i političara vlasti ima i određenu logiku, jer šta bi uopšte mogli da kažu na ovu temu? Koji potencijalni razlog bi, čak i u teoriji, mogli da navedu kao dovoljno dobro opravdanje da ne usvoje rezoluciju o genocidu nad sopstvenim narodom?
Priča o pritiscima sa Zapada, omiljeni izgovor svakog „priznavača realnosti“, pada u vodu pred činjenicom da je sličnu rezoluciju usvojila Skupština Crne Gore, države koja je članica NATO-a i koja samim tim ima neuporedivo manji stepen suvereniteta od Srbije. Ulazak u nekakav opasan klinč sa Hrvatima takođe otpada kao razlog, jer je Skupština Republike Srpske pre 10 godina usvojila rezoluciju o genocidu u NDH, a Banjaluka je u protekloj deceniji imala daleko bolju komunikaciju sa zvaničnim Zagrebom nego Beograd.
Nažalost, jedino potencijalno objašnjenje ovoga što se dešava jeste da je režim sa nekim postigao dogovor da ovakva rezolucija neće biti usvojena, i to je ono što celom ovom skandalu daje notu zaprepašćujućeg duhovnog nihilizma. Jer duhovno zdrav pojedinac o nekim stvarima ne pregovara ni po koju cenu. Ukoliko vas neko upita da mu prodate kuću u zamenu za novac ili neku protivuslugu, o tome može da se razgovara, ali ukoliko vas pita da mu prodate porodičnu grobnicu, to pitanje predstavlja uvredu za vašu čast.
Slično bi trebalo da bude i kad su u pitanju ključne nacionalne vrednosti, poput sećanja na genocid. O tome se jednostavno ne razgovara ni sa kim. Činjenica da je sasvim očigledno nekome obećano da nećemo usvajati rezoluciju o genocidu nad našim narodom; činjenica da je neko o tome uopšte pristao da razgovara – e to je nešto što duhovno zdrav čovek ne može uraditi, kakva god protivusluga bila ponuđena njemu lično ili njegovoj državi.
U tom svetlu je još sumnjivije što je Muzej žrtava genocida godinama vodio Dejan Ristić, istoričar poznat po kritici „mitova srpske istorije”. Da li ga kvalifikuje to što je, kako piše u njegovoj biografiji, „pohađao specijalizovane edukacije u Jerusalimu i Londonu iz oblasti državne uprave i istraživanja Holokausta”? Da li je u pitanju logika prema kojoj se Holokaust desio (i) u Srbiji, dok se genocid nad srpskim narodom odvijao u drugoj državi (NDH), pa prema tome na čelu Muzeja žrtava genocida treba da bude stručnjak za Holokaust? Ova logika je direktno protivna Članu 1 Ustava Republike Srbije, u kojem piše da je Srbija „država srpskog naroda”, pa bi samim time trebalo da je se tiče i tema genocida izvršenog nad srpskim narodom bilo gde u svetu, a kamoli s druge strane Drine i Save.
Sagledavajući Ristićevo postavljenje na čelo Muzeja žrtava geocida u svetlu trostrukog odbijanja poslanika vlasti da podrže pomenutu rezoluciju, ne možemo da ne postavimo pitanje da li je i to bio deo bogohulne „jasenovačke nagodbe”? Ko to u naše ime trguje genocidom i zbog čega? Predstavnici vlasti i svi njihovi branioci duguju jasna objašnjenja u vezi sa ovim pitanjima. U suprotnom će i ćutanje biti nekakav odgovor.
Ko to u naše ime trguje genocidom i zbog čega?
Ono što u celoj priči istinski boli je odsustvo reakcije javnosti na ovaj skandal, što je iznova potvrdilo da srpski nacionalizam danas jednostavno nije živ, ili je u toliko dubokom snu da bi se na njega mogle primeniti Njegoševe reči da „snom mrtvijem spava”. Stiče se utisak da ne bi imao ko da se pobuni ni kad bi poslanici jednoglasno usvojili rezoluciju o tome da u NDH nije bilo genocida, te da bi se i to završilo na par ljutitih komentara na društvenim mrežama.
A nije oduvek bilo tako. Pre dolaska SNS-a na vlast postojale su organizacije poput Obraza, Naših, 1389, Zavetnika i ostalih koje su, u saglasju sa navijačima i opozicionim strankama, mogli da izvedu respektabilan broj ljudi na ulice. To se naročito videlo kad su hapšeni Radovan Karadžić i Ratko Mladić, prilikom „Parade ponosa” u oktobru 2010. godine, kao i tokom krize na Jarinju i Brnjaku 2011. godine. U svim tim slučajevima, režim predvođen DS-om je imao ozbiljnu društveno-političku krizu zbog poteza koji su u većinskom delu naroda doživljeni kao štetni po nacionalne interese.
Međutim nakon uspostavljanja vlasti SNS-a sve te grupe i pokreti su marginalizovani, ukinuti ili kooptirani u samu vlast, pa danas imamo situaciju u kojoj se deo njih nalazi u parku ispred Skupštine, defakto čuvajući poslanike koji podrivaju usvajanje rezolucije o genocidu nad njihovim narodom.
Profesor Brdar je jednom rekao da je nacionalizam imuni sistem svake države. Ako je tako, naš državni organizam je ostao bez ikakve prirodne zaštite. Ne računajući studentski pokret koji je po mnogo čemu specifičan, danas ne postoji nacionalno poniženje koje bi moglo izvesti hiljade ljudi na ulice. Jedine teme koje imaju potencijal da to urade su korupcija i klupski sport (što je pokazao slučaj sa Željkom Obradovićem).
Ne smemo i ne možemo ovaj tekst završiti a da ne pomenemo poslanike vladajuće koalicije koji sebe vide kao patriote i vernike. Šta je tačno vaše objašnjenje o neusvajanju rezolucije o genocidu u NDH? Kako objašnjavate dijabolični karakter instrukcije – koju ste sasvim izvesno dobili čak tri puta – da ne glasate za tu rezoluciju? Ne sviđa vam se ko predlaže rezoluciju o genocidu? Zašto onda vi ili vaša poslanička grupa ne predložite bolju rezoluciju na istu temu?
Ako ponavljate da prosečan Srbin ne vidi dobro sve rizike sa kojima se naša državna politika suočava na temama kao što su Kosovo, NIS, ukrajinski rat ili Republika Srpska, kako objašnjavate ovo sa rezolucijom o NDH? Jesu li vam sa vrha prodali priču da će nam Zapad uvesti sankcije ako glasate za rezoluciju o genocidu? Da li stvarno u to verujete? Ili više ništa i ne pitate, već poput Pavlovljevih pasa na komandu reagujete instinktivno, bez razmišljanja?
Teško je suočiti se sa činjenicom da i dalje živimo u jugoslovenskoj matrici koja je relativizovala temu genocida nad Srbima. Ispostavilo se da odgovornost za takvu kulturno-identitetsku politiku ne može da se pripiše samo komunistima, već da deo krivice snose i oni koji podržavaju političku koteriju koja nastavlja sa sličnim praksama. U našem narodu postoji izreka „Čuvaj se, pa će te i Bog čuvati”. Ukoliko sami ne budemo umeli da institucionalno sačuvamo sećanje na stotine hiljada naših predaka stradalih u genocidu, nisam siguran da će Bog imati koga da čuva i kome da pomogne.
Aleksandar Vujović je glavni urednik Novog Standarda
Glas javnosti/Novi standard
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
18 min