ALEKSANDAR PAVIĆ: Zapadna je bila poslednja, samoopredeljenje je dato republikama, a ne narodima

Kada su se početkom 1990-ih raspadale komunističke tvorevine SFRJ i SSSR, njihovim raspadom se na međunarodnom planu upravljalo tako što su se, kao suverene, priznavale njihove savezne republike, u granicama koje su odredili njihovi doskorašnji komunistički režimi.

Pravo na samoopredeljenje naroda, koje je priznato Poveljom UN, zamenjeno je pravom na samoopredeljenje administrativnih jedinica stvorenih unutar jednog nedemokratskog poretka.

Samoopredeljenje dato republikama, a ne narodima
I, dok je Ustav SSSR (član 72) jasno predviđao pravo svake savezne republike na otcepljenje, ustav SFRJ to pravo nije predviđao za republike, već samo za narode. Zato je ”u pomoć” priskočila tzv. Badinterova komisija tadašnje Evropske zajednice, koja je požurila da ”sovjetizuje” raspad Jugoslavije tako što je dala preimućstvo pravu avnojevskih republika,  a ne pravu naroda na samoopredeljenje.

Dakle, do tog novouspostavljenog principa je posebno držao (tada još uvek) demokratski Zapad, apsolutni pobednik Hladnog rata, vođenog najpre u ime – demokratije i s njom povezanih sloboda.

Drugim rečima, uspostavljanje tzv. liberalnog demokratskog poretka utemeljeno je na očuvanju jednog bitnog dela totalitarnog komunističkog nasleđa.

Pridev ”totalitarni” koji se odnosi na bivše komunističke režime je institucionalizovao sam pobednički politički Zapad, Rezolucijom 1481 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 25. 1. 2006, „O potrebi međunarodne osude zločina totalitarnih komunističkih režima“:

„Totalitarni komunistički režimi, koji su bili na vlasti u Centralnoj i Istočnoj Evropi u prošlom veku i koji su još na vlasti u nekoliko država u svetu, bez izuzetka su karakteristični po masovnom kršenju ljudskih prava“ (2. tačka).

Da ne bi bilo nikakvog dvoumljenja o tome na koje se sve zemlje odnosi Rezolucija 1481, pa tako i potonja Rezolucija Evropskog parlamenta o evropskoj savesti i totalitarizmu, od 2. aprila 2009. godine, koja se na nju poziva, treba pogledati Dokument 10765 od 16. 12. 2005, odnosno Izveštaj Komiteta za politička pitanja Parlamentarne skupštine SE, na osnovu kojeg je Rezolucija 1481 i doneta.
Prema Eksplanatornom memorandumu izvestioca Lindblada iz Švedske, a koji čini sastavni deo ovog dokumenta, „više od dvadeset zemalja na četiri različita kontinenta mogu se kvalifikovati kao komunističke ili pod komunističkom vlašću tokom određenog vremenskog perioda. Osim Sovjetskog Saveza i njegovih šest evropskih satelita, spisak uključuje Avganistan, Albaniju, Angolu, Benin, Kambodžu (Kampučiju), Kinu, Kongo, Kubu, Etiopiju, Severnu Koreju, Laos, Mongoliju, Mozambik, Vijetnam, Južni Jemen i Jugoslaviju“ (sekcija 3, tačka 21).

Princip prava na samoopredeljenje ne naroda nego administrativnih jedinica  univerzalnoje  prihvaćen.
U jednopolarnom svetu koji je nastao, u istorijskim razmerama, munjevitom brzinom, zapadna je bila poslednja. Stoga je ovaj princip prava na samoopredeljenje ne naroda nego administrativnih jedinica crtanih od strane totalitarnih režima, univerzalno prihvaćen.

Novonastale države su na globalnom nivou priznate kao suverene i nezavisne, uključujući u Rusiji i u Srbiji, iako su njihovi većinski, državotvorni narodi najviše oštećeni, s obzirom da ih je više miliona ostalo van granica svojih matičnih država.

Bez obzira na tu suštinsku nepravdu, i u Moskvi i u Beogradu su se vlasti, manje (u slučaju Beograda) ili više (u slučaju Moskve) voljno, pomirile sa tim ishodom.

Em su novonastale Ruska Federacija i SR Jugoslavija, tj. Srbija, bile preslabe da ospore takvo rešenje komunističkog nasleđa, em je u prvoj deceniji jednopolarizma pobedničkom Zapadu praktično prepuštena uloga autoritativnog tumača i ”čuvara” međunarodnog prava. I nije bilo naznaka da će se ni Moskva ni Beograd upustiti u bilo kakav pokušaj revizije tog rešenja.

Sve do proleća 1999. godine i NATO agresije na SRJ.
Taj brutalni čin, koji se može uporediti sa Hitlerovom okupacijom demilitarizovane Rajnske oblasti u martu 1936. godine, predstavljao je više od obične teritorijalne agresije. Kao što je nacistička Nemačka svojim činom srušila Versajski sporazum koji je uspostavio mir u Evropi posle Prvog svetskog rata, tako je i NATO svojom agresijom prekršio principe posthladnoratovskog konsenzusa o kontrolisanom raspadu postkomunističkog prostora u Evropi.

Zemlje NATO siledžijski priznale jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Kosova
To kršenje je siledžijski formalizovano manje od devet godina kasnije, kada su sve zapadne sile priznale jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Kosova, čija teritorija je predstavljala samo autonomnu oblast unutar SR Srbije, jedne od šest republika SFRJ, čije su granice, navodno, trebalo da budu neprikosnovene.

To je taj čin koji je, uz neraspuštanje NATO-a – bez kog, opet, ne bi ni bio moguć –sahranio mir u posthladnoratovskoj Evropi.

Nije više bilo validnog osnova – osim omiljenih zapadnih argumenata sile ili dvostrukih standarda –da ijedna od država koje su priznale jednostranu secesiju od jedne od bivših komunističkih republika zahteva poštovanje teritorijalnog integriteta bilo koje druge bivše komunističke republike. Na primer Gruzije. Ili Moldavije. Ili Ukrajine. Ili, u budućnosti, bilo koje druge, uključujući i Bosnu i Hercegovinu.

Zapad je  na Kosovu i Metohiji pogazio i međunarodno pravo i opšteprihvaćeni međunarodni poredak
Ništa nisu vredeli licemerni zapadni, najpre američki, pokušaji da se slučaj Kosova i Metohije proglasi ”jedinstvenim”.

Svakom je bilo jasno da se jedan ”jedinstven” slučaj lako može izroditi i u druge, u skladu sa pragmatičnim i geopolitičkim interesima zapadnih sila.
Rusija i Kina su ubrzano počele da modernizuju vojsku, da se slični ”jedinstveni” slučajevi ne bi ponovili i kod njih. A upravo je to pretilo da se desi Rusiji kada su vodeće zapadne sile, pošto su organizovale puč u Kijevu 2014. godine, počele da do zuba naoružavaju Ukrajinu i polako je pretvaraju u odskočnu dasku za njihov novi-stari pohod na Istok. (Uzgred, organizovanjem raznih obojenih revolucija u drugim državama, zapadne sile su dodatno ismejale koncept suvereniteta.)

Sada vidimo da su, u slučaju ruske specijalne operacije u bivšoj Ukrajinskoj Sovjestskoj Socijalističkoj Republici, čiji je cilj, po rečima ruskog predsednika, i ”delenjinizacija” njenih granica, najglasniji i najagresivniji kritičari ruske akcije ”demokratske” zapadne države.

Voljom i delovanjem zapadnih sila, međunarodno pravo i posthladnoratovski poredak u Evropi su pogaženi
I Hitlerova Nemačka je 1944. mogla da se poziva na kršenje međunarodnog prava kada su se savezničke snage iskrcale na Normandiji i krenule u ”okupaciju” ”suverene” Francuske.

Da zaključimo, voljom i delovanjem zapadnih sila, međunarodno pravo i posthladnoratovski poredak u Evropi su pogaženi. Da li to znači da i Srbija treba da prestane da se poziva na međunarodno pravo, odnosno Rezoluciju 1244, i da, zajedno sa Republikom Srpskom, prestane da se poziva na Dejtonski sporazum?

U ovom trenutku – ne, zato što poštovanje istih još uvek nosi sa sobom neki moralni kapital u međunarodnim odnosima, pogotovo među zemljama – a one čine ogromnu većinu čovečanstva – koje nisu prekršile međunarodno pravo, pa čak i onim koje su nevoljno prihvatile da učestvuju u tom najvećem od svih savremenih udruženih zločinačkih poduhvata – zločinu protiv posthladnoratovskog mira. (U skladu sa pozivanjem na međunarodno pravo, Srbija bi takođe trebalo da uskrati priznanje nelegalno postavljenom ”visokom predstavniku” Šmitu, sve dok ne bude legalno izabran u Savetu bezbednosti UN.)

U međuvremenu, hteli-ne-hteli, na scenu stupa nova borba za novi međunarodni poredak. A u osnovi te nove borbe, odnosno globalnog sukoba, neizbežno će biti borba zasnovana ne toliko na pogaženom pravu, koliko na vrednostima. Koje će, ako planeta ovaj sukob preživi, odrediti novi međunarodnopravni poredak, ili bar opšteprihvaćena pravila međunarodnog ponašanja.
Da li vrednostima jednopolarnog sveta uhvaćenog u Tukididovoj zamci očajničke odbrane hegemonskog položaja, sveta vođenog ideologijom nametanja rešenja zasnovanih na proizvoljnim pravilima koje pišu najmoćniji, vrednostima liberal-fašističkog rata protiv vere, čovekove prirode i slobode, vrednostima finansijsko-medijske oligarhije koja poput džinovskog udava guši sistem slobodnog privređivanja i demokratskog političkog poretka koji je Zapadu i obezbedio pobedu u Hladnom ratu?

Ili vrednostima multipolarnog sveta u kojem, po rečima Sergeja Lavrova, nema drugorazrednih igrača i u kojem su svi ravnopravni.

Izbor je sve samo ne pragmatičan.
Aleksandar Pavić, politikolog i publicista
portal izmedjusnaijave