ALEKSANDAR PAVIĆ: Da li je i Srbija konačno našla svoju crvenu liniju za KiM

Sada se ne može odustati od ZSO bez gubitka pozicija u narodu

Republika Srpska skoro se ”istopila” posle silnih ustupaka koje je pravila, pod sličnim (isključivo zapadnim) pritiscima

Napuštanje institucija lažne države Kosovo deluje kao prekretnica

Oštre reči zapadnih diplomata i političara su rezervisane isključivo za srpsku stranu, još od početka 1990-ih


Da li je, posle neprekidnih dvodecenijskih ustupaka i jednostranih napuštanja svojih pozicija na Kosovu i Metohiji, konačno u Beogradu ustanovljena ta famozna crvena linija ispod koje se dalje ne može?

Da li napuštanje institucija u teroru i osiromašenom uranijumu rođene lažne države Kosovo od strane političkih i institucionalnih predstavnika Srba sa severa KiM – predstavlja i formalno povlačenje te konačne (bilo ih je i prethodnih koje su se ”istopile”, poput one ”pahuljice” što je navodno uvek trebalo da ide uz ime ”Kosova”) crvene linije?

Znamo da se Republika Srpska i sama skoro ”istopila” posle silnih ustupaka koje je pravila, pod sličnim (isključivo zapadnim) pritiscima, do kraja prve decenije ovog veka. I da bi njen nestanak bio osiguran da nije konačno smogla snage da povuče sopstvenu crvenu liniju.

Prvo povodom policijske ”reforme” – čiji je pravi cilj bio ne samo ukidanje MUP-a Republike Srpske, već i pravljenje presedana za buduće izmene dejtonskog ustava BiH u pravcu i formalnog ukidanja entiteta i principa konstitutivnih naroda. A zatim i oko drugih stvari – od otpora ozakonjivanju laži o srebreničkom ”genocidu” i uspostavljanju verbalnog delikta, pa do otpora ukidanju 9. januara, NATO-integracijama BiH, priznavanju nelegalnog visokog predstavnika i formalnom uvođenju sankcija Rusiji.

U Republici Srpskoj je u nekom trenutku shvaćeno da je povlačenje crvenih linija pitanje opstanka – ne samo države nego i naroda. I kada se stvorio potrebni politički konsenzus, zasnovan na (ubedljivo) većinskoj narodnoj volji, tada je svako sledeće povlačenje crvenih linija bivalo lakše, ubedljivije i homogenije.

Srpski narod je po svojoj prirodi uvek spreman da se bori do kraja za ono što smatra da je sveto, pravedno i pravično. Samo oni predstavnici naroda koji to znaju, ili to na vreme shvate, ostaviće nešto vredno i trajno iza sebe. A i imati uspeha.

Zato Milorad Dodik neprestano pobeđuje tokom poslednje skoro dve decenije. A zato, iz suprotnih razloga, opozicija u Srpskoj neprestano gubi.

Napuštanje institucija lažne države Kosovo deluje kao prekretnica. Uslovi koje su predstavnici Srpske liste postavili za povratak – povlačenje odluke o preregistraciji i konačno formiranje ZSO – neprihvatljivi su za naslednika velikoalbanskih nacista Aljbina Kurtija.

Kurti već duže vreme najavno govori da nema nameru da sprovede Briselski sporazum, odnosno da dozvoli formiranje ZSO. To je pre nekoliko dana i ponovio posle sastanka ”Berlinskog procesa”, rečima da ”takav dokument možda postoji u Beogradu, ali ne i u Prištini”. Međutim, Kurti za to ne snosi apsolutno nikakve posledice od strane EU ili SAD.

Oštre reči zapadnih diplomata i političara su rezervisane isključivo za srpsku stranu, još od početka 1990-ih. I nikakvo uzmicanje koje srpska politička klasa sprovodi od tada ne pomaže. Naprotiv – tumači se isključivo kao znak slabosti i signal da je moguće iznuditi neke nove ustupke.

Dakle, imamo s jedne strane predstavnike Srba sa severa KiM koji ne mogu da se vrate u institucije ako se ne ispune uslovi koje su postavili – inače gube i ono malo kredibiliteta što imaju u sopstvenom narodu. S druge strane su predstavnici kosovskih Arbanasa, koji nemaju ni najmanju nameru da ispune ono što su njihovi prethodnici potpisali u Briselu pre skoro deset godina. I imamo u sredini ”dobre usluge” političkog Zapada, koji ne namerava da prstom mrdne kako bi naterao onu stranu koju otvoreno i dosledno podržava u kršenju međunarodnog prava da ispuni ono na šta se obavezala pod zapadnim pokroviteljstvom i garancijama.

Imali smo sličnu situaciju sa Minskim sporazumima u Ukrajini, i znamo kako se to završilo… Ali bi se za tamošnje rusko stanovništvo završilo još gore da nije pružilo otpor i da u pomoć nije pritekla Rusija.

Treba podvući i to da je postdejtonska Republika Srpska počela da povlači svoje crvene linije u vremenu dok je svet još uvek bio jednopolaran. (Pri tome, naravno, ne treba nikad zaboraviti da je najdeblja crvena linija podvučena odbacivanjem Vens-Ovenovog plana u maju 1993. – kada je svet bio ne samo još ”jednopolarniji”, nego su i zvanična Rusija i Srbija bile na suprotnoj strani. Tada je milion i nešto Srba povuklo crvenu liniju celom svetu – i pobedilo.)

I, Srpska je svoje pozicije nastavila da jača u tom svetu, a danas je u stanju da se odupire zapadnim pritiscima uprkos činjenici da nema ni puni suverenitet ni vojsku.

Po toj analogiji, kapacitet Srbije da povuče crvenu liniju na Kosovu i Metohiji je neuporedivo veći. Em,Srbija ima vojsku, em svet više nije jednopolaran, em Srbija uživa čvrstu podršku dve od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN kada je reč o njenom teritorijalnom integritetu i poštovanju Rezolucije 1244.

Rusija je odavno tu jasna, a na dan napuštanja ”kosovskih” institucija, i kineska ambasadorka u Srbiji je iznela nedvosmislen stav da Priština mora ”što pre” da formira ZSO, i da 1244 mora da se poštuje.

Srbija ima sve preduslove da vrati stvari na terenu – najpre, ali ne isključivo, na severu KiM – na stanje koje je postojalo pre Briselskog sporazuma, odnosno da rekonstituiše sve institucije države Srbije koje je sadašnja vladajuća većina sama pristala da raspusti u aprilu 2013. godine.

Da li će to vlast i da uradi – drugo je pitanje.

Šta god da uradi, odustajanje od Kosova i Metohije nije opcija.

Republika Srpska je pokazala da se otpor i odlučnost na kraju isplate.

SKINI APLIKACIJU