Najlakša “stručna analiza” bi otprilike glasila – pa, znate, ima tu i jednog i drugog, ali će vreme pokazati… No, izgleda da je neizbežan zaključak da tu stvarno ima pomalo od svega.
S jedne strane, istina je da je krajnje sumnjivo to što su svi procurili papiri sada u posedu korporativnih medija poput “Vašington posta”, “Foksa” i Si-En-Ena, odnosno “čuvara kapije” američkog establišmenta. Mejnstrim mediji, predvođeni “Vašington postom” i “Njujork tajmsom”, su se, suprotno časnoj novinarskoj tradiciji zaštite takvih izvora, angažovali u identifikovanju i pronalaženju osumnjičenog Džeka Tešeire, uz logističku pomoć osvedočenog angloameričkog obaveštajnog medijskog punkta “Belingket”.
I ti cinkaroški mediji će sad da kontrolišu njihovo dalje puštanje u javnost, procenjujući šta može da šteti “nacionalnoj bezbednosti”, a šta ne. Odnosno, koza je zadužena da čuva kupus.
S druge strane, ova reakcija isto može da govori u prilog autentičnosti dokumenata, s obzirom da deluje da se establišment polomio da ih stavi pod kontrolu. Što bi, opet, išlo u prilog tezi da se ovde nije radilo, bar ne izvorno, o namernom, fingiranom “curenju” poverljivih dokumenata, i da se sada radi na kontroli štete.
Pristup miliona ljudi
Tezu o mogućoj izvornoj spontanosti unutar jednog degradiranog, dekadentnog sistema potkrepio je i bivši obaveštajac američkih marinaca, Skot Riter u nedavnom gostovanju na Jutjub kanalu “Džadžing fridom”. Riter je objasnio kako je sasvim moguće da 21-godišnji rezervista vazduhoplovne nacionalne garde u Masačusetsu dobije pristup dokumentima sa oznakom vrhovne tajnosti.
Naime, u periodu posle pada Berlinskog zida i kraja Hladnog rata, američke obaveštajne službe su skresane u finansijskom i ljudskom smislu. Izračunato je da je jeftinije i efikasnije uključiti rezerviste u lanac obrade i prezentacije poverljivog materijala. Tešeira je pripadao jednoj takvoj jedinici. Potvrđeno je da je imao ovlašćen pristup poverljivim dokumentima i da je mogao da učestvuje u sklapanju izveštaja za brifovanje vojnog vrha koji bi sadržali delove poverljivih dokumenata. (Uzgred rečeno, prema izveštaju američkog Kongresa iz 2019, više od milion ljudi u SAD ima pristup dokumentima sa oznakom stroge tajnosti, što govori ne samo o masovnosti pristupa takvim dokumentima, već i o dosta sniženim kriterijumima za korišćenje oznake stroge poverljivosti.)
Naravno, istraga će pokazati da li su baš ovi dokumenti koji se, za sada, najvećim delom odnose na rat u Ukrajini, došli do Tešeire rutinski, ili ih mu je neko mnogo višeg ranga ciljano servirao, koristeći mladića kao instrument preko kog je mogao da se objavi poverljivi materijal. Ako je to slučaj, onda i dalje ostaje dilema šta je bio motiv – dezinformacija javnosti ili neprijatelja, ili delimično prikazivanje prave prirode rata u Ukrajini zarad kompromitacije Bele kuće i njene ukrajinske politike.
S obzirom na obim štete koja je naneta ne samo zvanično projektovanom imidžu rata, po kojem Ukrajina efikasno melje slabu i dezorganizovanu Rusiju i samo što je nije porazila, već i američkim odnosima sa saveznicima koje je – zamislite – špijunirala i prisluškivala, pre deluje da je ipak reč o nekoj vrsti akcije uzbunjivanja javnosti, na tragu Asanža, Meninga i Snoudena, ili informacija koje su date Simoru Heršu, na osnovu kojih je mogao da objavi (odnosno potvrdi) da je sam Džo Bajden autorizovao sabotažu Severnog toka 1 i 2, koju je sprovela američka mornarica.
No, gde vladaju dekadencija i rastuća dezorganizacija i anarhija, tu se povećavaju i mogućnosti za “lov u mutnom”. Dakle, vrlo je moguće da su se na prvobitno curenje u cilju uzbunjivanja javnosti i kompromitacije zvanične politike nakačili i delovi sistema, koji ne samo da pokušavaju da kontrolišu štetu već i da, po čuvenim rečima nekadašnjeg Obaminog šefa kabineta Rama Emanuela, ne propuste priliku da iskoriste krizu u sopstvene svrhe.
Afera “Bad lajt”
Postoji naravno i opcija da su i sam haos, dezorganizacija i dekadencija projektovani (ah da – još jedna “teorija zavere”). Indikativan je nedavni primer marketinške katastrofe sa transdženderom koji je reklamirao popularno američko pivo “Bad lajt” i time izazvao revolt njegovih tradicionalnih, konzervativnih konzumenata i značajan pad akcija kompanije koja ga proizvodi. Da li je posredi samo pogrešna procena liberalno orijentisanih marketing menadžera koji su izgubili svaki dodir sa realnošću, a uz to preziru “pećinske” svetonazore onih koji zrače “toksičnom muškošću”? Ili se možda ipak radi o svesnom činu društvene subverzije?