ALEKSANDAR DUGIN: Dromokratija – brzina kao moć

Dromokratija nije šala. Zapadu sleduje da se zatetura u svojoj gordosti, ali je za to potrebno delovati munjevito. Rusija više nema prava ni vremena da drema

Važnu ulogu u savremenom svetu igra brzina. U svemu. Tokom SVO smo otkrili da je i u ratu – u savremenom ratu – jedan od ključnih faktora. Od toga koliko brzo možete dobiti obaveštajne podatke, do toga da ih prenesete komandi jedinice za napad, doneti odluku o napadu, kao i operativno promeniti mesto sa kog je napad izveden, zavisi vrlo, vrlo mnogo – gotovo sve. Otuda kolosalna uloga bespilotnih letelica i dronova, satelitske komunikacije, vremena prenosa neprijateljskih koordinata, pokretljivost borbenih jedinica i brzine prenošenja naredbi onima koji ih izvršavaju. Ovo je očigledno bilo nedovoljno iskorišćeno u pripremi za SVO i sada se mora nadoknaditi u kritičnim uslovima.

Takođe smo potcenili i zavisnost od Zapada u oblasti digitalne tehnologije, čipova i precizne proizvodnje. Priprema za frontalni sukob sa NATO paktom i istovremeno oslanjanje na tehn ološke elemente razvijene i proizvedene bilo u zemljama NATO ili na teritoriji država zavisnih od Zapada – nije dokaz velike pameti.

Ali sada ćemo o faktoru brzine, a ne o zapado-zavisnosti. Francuski filozof Pol Virilio je, proučavajući značaj brzine u savremenoj tehničkoj civilizaciji, predložio poseban izraz – dromokratija. Od starogrčkog dromos (brzina) i kratos (moć, vlast). Teorija Virilija se zasniva na tvrdnji da u novim civilizacijskim uslovima ne pobeđuje onaj koji je jači, pametniji i opremljeniji, već onaj koji je brži. Upravo brzina rešava sve. Otuda i želja da se na bilo koji način poveća brzina procesora i, shodno tome, sve digitalne operacije.

Vladanje vremenom

Savremeni svet je borba za ubrzanje. A onaj ko se pokaže bržim dobija najveću nagradu – moć. U svakom njenom smislu i u svim dimenzijama – političkoj, vojnoj, tehnološkoj, ekonomskoj, kulturnoj. Pritom, u strukturi dromokratije najdragocenija je informacija. Tačnije, brzina prenosa informacija je i konkretan izraz moći. Ovo se odnosi i na funkcionisanje svetskih berzi i na sprovođenje vojnih dejstava. Onaj ko je uspeo da bude brži – dobija punu moć nad onim ko je oklevao.

Istovremeno, dromokratija kao svesno izabrana strategija – odnosno pokušaj vladanja samim vremenom – može dovesti i do čudnih efekata. U igru ulazi faktor budućnosti. Otuda fenomen fjučers (futures) transakcija i uvezanih hedžing (hedging) fondova, kao i drugi slični finansijski mehanizmi u kojima se glavne operacije odvijaju sa onim što još uvek nije.

Ideal dromokratije u masovnim medijima bio bi da neko prvi saopšti o nekom događaju, koji se još uvek nije dogodio, ali postoji velika verovatnoća da će se dogoditi. To nije prosto neki fejk – to je delovanje u oblasti mogućeg, verovatnog – probablistička metoda. Ako verovatni budući događaj prihvatimo kao da se već dogodio – dobićemo na vremenu – što znači da ćemo steći moć. Druga je stvar da se to, možda, neće dogoditi. Da, i to je moguće, ali ponekad je neuspeh očekivanja nekritičan i obrnuto, potvrđena prognoza, koja je unapred prihvaćena za svršenu činjenicu, daje ogromne prednosti.

To je suština dromokratije: element vremena je vrlo jednostavan, a onaj ko uspe da ga potčini sebi – dobija potpunu globalnu moć. U razvoju superbrzina, sama stvarnost se krivi i u njoj počinju da deluju zakoni neklasične fizike, predviđeni u Ajnštajnovoj teoriji relativnosti i još više u kvantnoj fizici. Superbrzine menjaju zakone fizike. I upravo se u ovoj sferi danas, po Viriliju, odigrava planetarna borba za moć.

Simulacija budućnosti

Slične teorije susrećemo i u više praktičnoj i manje filozofskoj oblasti – u teoriji mrežno-centričnih ratova. I upravo smo se sa takvim mrežno-centričnim ratom suočili tokom SVO u Ukrajini. Glavna osobenost takvog rata je brzina prenosa informacija između pojedinih jedinica i komandnih centara. Za sprovođenje toga, vojnici i druge borbene jedinice se snabdevaju brojnim višenamenskim kamerama i drugim senzorima, a sve informacije se slivaju u jednu tačku. Tome se dodaju podaci sa koptera, bespilotnih letelica i satelita. Oni su neposredno povezani sa borbenim jedinicama. A takva potpuna mrežna integracija pruža najveću prednost – prednost u brzini. Tako su dizajnirani sistemi rada Himars i taktika mobilnih grupa i DRG. Za to je korišćena i satelitska komunikacija Starlink.

U teoriji mrežno-centričnih ratova se priznaje da brzina donošenja odluka često ide na uštrb njihove opravdanosti. Postoji mnogo pogrešnih proračuna. Ali ako delujete brzo, čak i ako napravite grešku, uvek ima vremena da se ispravi. Ovde se koristi princip hakerskih udara ili DDoS napada – glavna stvar je udarati po svim lokacijama neprijateljskih trupa – tražeći slabosti, back door. Gubici mogu biti prilično veliki, ali rezultati su, u slučaju uspeha, prilično značajni.

Dalje, mrežno-centrični ratovi, kao njihov sastavni deo u vidu otvorenih kanala informisanja uključuju, pre svega, društvene mreže. Oni ne prate samo bojeva dejstva i ne govore samo o onome što jeste ili nije zgodno, što prikrivaju ili iskrivljuju do neprepoznatljivosti, već operišu i sa verovatnom budućnošću. Princip demokratije ponovo. Ono što danas doživljavamo kao nešto fejk, nije ništa drugo do probijanje i veštačka simulacija moguće budućnosti. Mnogi fejkovi se ispostavljaju praznim, kao što su često uzaludni i pokušaji da se probije zaštita prilikom hakovanja, ali, s vremena na vreme, sve to postigne cilj – a onda sistem može biti zarobljen i potčinjen.

Radikalna ideologija

Dromokratija u političkoj sferi omogućava odstupanje od strogih ideoloških pravila. Na samom Zapadu, na primer, rasizam i nacizam su, u najmanju ruku, otvoreno obeshrabreni. Ali, u slučaju Ukrajine i nekih drugih društava, koja su zatočena u zagovaranju geopolitičkih interesa Zapada, pravi se izuzetak. Antiruski nacizam i rusofobija tamo uspevaju, ali na samom Zapadu se to ne primećuje i spretno se zaobilazi.

Činjenica je da za brzo klepanje nacije tamo gde je nikada nije bilo, a ipak postoje dva naroda na istoj teritoriji, jednostavno ne može se bez nacionalizma. A da bi se to učinilo što je brže moguće, potrebni su baš ekstremni oblici, sve do otvorenog nacizma i rasizma. I to je opet pitanje demokratije. Neophodno je stvaranje simulakruma baš brzo. Za to se koristi radikalna ideologija, bilo kakve slike i mitovi o sopstvenoj ekskluzivnosti, čak i najsmešniji, a sve se to brzo ostvaruje (uz potpunu kontrolu informacione sfere, što, na kraju krajeva, zapadna društva jednostavno ne primećuju).

Sledi jednako ubrzana propaganda ovih ideja, koje nemaju nikakve veze sa zapadnom liberalnom demokratijom. Dalje, prirodno sledi rat, u kome se agresori predstavljaju kao žrtve, a spasioci kao dželati. Najvažnije je kontrolisati informacije. I ako sve ide po globalističkim planovima, rasplet dolazi brzo, a neonacističke strukture bi nakon toga ubrzo bile uništene. Skoro istu stvar smo videli u Hrvatskoj, tokom raspada Jugoslavije. Zapad je u početku pomagao hrvatskim nacistima, neoustašama – naoružavao ih protiv Srba – a zatim ih je uništio kako ne bi ostao nikakav trag. Samo je važno sve izvesti baš mnogo, mnogo brzo. Neonacizam se pojavi brzo, brzo ispuni svoj cilj i brzo nestane. Kao da se nikada nije ni dogodilo.

Faktor brzine

Upravo je u tome tajna Zelenskog. Merkurijalni komičar nije slučajno izabran za vođu. Psihički je nestabilan i sklon brzim promenama. Idealan političar za razvodnjeno društvo. Čas govori i radi jedno, trenutak posle, sasvim drugo. A šta je bilo pre jedne sekunde, niko se ne seća, jer se brzina protoka informacija stalno povećava. A kako mi sami izgledamo u svemu tome? Kada smo delovali brzo – odlučno i gotovo spontano (prva faza SVO) – usledili su ogromni uspesi. Skoro polovina Ukrajine je bila pod našom kontrolom.

Kada smo usporili tok operacije, protivnik je počeo da preuzima inicijativu. Tada se ispostavilo da nismo pravilno uzeli u obzir mrežno-centričnu prirodu modernih ratova i zakone dromokratije. Kada smo zauzeli reaktivni stav – prešli na zaštitu i odbranu – propustili smo faktor brzine. Da, ukrajinske pobede jesu pretežno virtuelne, ali u svetu u kojem rep maše psom, gde je gotovo sve virtuelno (uključujući finansije, usluge, informacije itd.), to je sasvim dovoljno. Anegdota o tome kako dva ruska padobranca na ruševinama Vašingtona žale jer smo „informacioni rat izgubili” jeste smešna, ali dvosmislena. To je, takođe, nešto virtuelno, pokušaj probabilističkog kodiranja budućnosti. Kada je u pitanju reality check, ne ide baš sve tako glatko.

Ovde treba ili da oborimo čitavu dromokratiju, virtuelnost, čitavu mrežno-centričnu postmodernu, to jest svu savremenost i vektor razvoja savremenog Zapada (ali kako to učiniti odjednom?), ili prihvatiti – makar i delimično – neprijateljska pravila, što brže. Pitanje da li mi, Rusi, možemo da stupimo u oblast dromokratije i da li ćemo naučiti da pobeđujemo u mrežno-centričnim ratovima (uključujući i informacione!), nije apstrakcija. Naša pobeda zavisi neposredno od toga.

Zato je neophodno da prvo razumemo – na ruski i rodoljubivi način – prirodu vremena. To koliko sporo mi sve razumemo, sa kojim zaostajanjem i koliko još sporije stvari stavljamo u pogon, čini se da opovrgava čak i izreku da „Rusi sporo sedlaju, ali brzo jašu”. Sada je taj trenutak u kome, ako ne jašemo veoma brzo, situacija može postati veoma opasna.

Što brže delujemo, brže ćemo se ispravljati. O naoružavanju naših ratnika mrežnim atributima, ubrzavanju procesa komandovanja i primeni učinkovite zaštite informacija više ne govorim. Ali na kraju krajeva, to je neophodno, kako bismo bili na istoj ravni sa savršeno opremljenim neprijateljem.

I, ponovo: ako nakon spekulacija u „vojnoj trgovini”, sa cenom minimalne opreme za mobilisane, nije odmah usledio brzi talas direktne represije od strane vlasti – to je vrlo loš znak. Nekome na vlasti je izgleda stalo da se i dalje zauzdavamo, iako već trčimo punom parom. Ovo je nešto o čemu treba hitno razmisliti. U suprotnom, mogli bismo se zaglaviti – kako da ovo što prefinjenije kažem – u malo pogrešnom smeru.

Dromokratija nije šala. Nije stvar u tome da preuzimamo Zapad. Njemu sleduje da se zatetura u svojoj gordosti, ali je za to potrebno delovati munjevito. I promišljeno. Rusija više nema pravo, niti vremena da drema i propušta stvari.

SKINI APLIKACIJU