ALEKSANDAR DENIĆ: Sve što sam napravio s Kusturicom, Dragojevićem i Karanovićem nestalo je, moj posao je proklet

Prvo čega se u svom životu sećam jeste klizalište na Tašmajdanu, koje sam posećivao s roditeljima. I dan-danas ne mogu bez leda. Ni sam nisam siguran da li sam prvo prohodao, pa naučio da kližem i plivam.

U porodici Denić svi su umetnici, ali i sportisti. Sportu mogu da zahvalim što sam i u ovim godinama vitalan. Otac Miroslav je bio arhitekta, kao i deda Jezdimir, deda-stric je bio scenograf, a i majka Mira imala je strašan dar za crtanje. Potičem iz, da tako kažem, veoma zanimljive porodice. Moj čukundeda - stric mog dede - Pavle Denić je bio prvi gradonačelnik Beograda, a po zanimanju i zvanju građevinski inženjer. Cela porodica se bavila umetnošću, ali na moju odluku da budem scenograf nisu reagovali blagonaklono. Zapravo, plašili su se da neću imati posla. Kao da su, na neki način, osetili kakva vremena dolaze i da će biti teško zaraditi i za hleb. Ipak, uspeo sam da se izborim s težinom koju nosi neizvesnost umetničkog života.

Imati pa nemati

Pre rata porodica Denić je bila jedna od imućnijih u Beogradu. Ipak, nakon Drugog svetskog rata sve su nam uzeli. U procesu nacionalizacije izgubili smo sve, ali nismo bili ni prvi ni poslednji koji su prošli kroz to. Nikad zbog toga moji nisu kukali. Tražili smo da nam vrate makar deo, ali ništa nismo dobili. Deo dedovine sam nedavno otkupio, ali faktički zakonski ništa nisam uspeo da vratim.

Ćira i Mira

Živeo sam u skladnoj porodici punoj ljubavi. Bio sam blizak s roditeljima. U kući nismo nikad roditelje zvali tata-mama, već smo imali nadimke za njih. Oca smo zvali Ćira, a majku Mira. Imali smo otvoren odnos s roditeljima, a oni su insistirali na dosta zabave i umetnosti tokom detinjstva. Brat i ja smo od malih nogu na ledu. Ćira nam je preneo tu ljubav prema hokeju i sportu. Ja i dan-danas igram hokej, iako imam 59 godina.

Hokej

Iako sam odrastao uz hokej, nisam postao profesionalac. Jednostavno, nisam imao konstituciju za profesionalnog hokejaša, a Srbiji u to vreme sportisti tog kalibra nisu bili potrebni. Znam ljude koji su trenirali hokej, ali to nije bilo na nivou nekog ozbiljnijeg sporta, poput fudbala ili košarke.

Školovanje

Još kao dete voleo sam da crtam. Uvek sam imao lep osećaj za slikarstvo. Sećam se da sam u osnovoj školi bio prezadovoljan kad nacrtam nešto, pa onda kažem sebi: "Jao, kako je lepo ispalo!" Trudim se da se posle toliko godina vratim slikanju, jer mi ono najviše prija. Nemam specijalne teme kojima se bavim, dok držim olovku, funkcionišem na nivou intuicije. U osnovnoj sam uvek bio odličan đak, a već u srednjoj, kao i sve kad nas uhvate kilave bube, to je bilo nezgodno. To su bili počeci usmerenog obrazovanja, gde se nije znalo ko pije a ko plaća. Išao sam osam razreda, pa onda dva puta dva razreda i taj period mi nije bio sjajan, ali je bila dobra zabava.

Vojnički dani

Posle srednje smo imali obavezu da idemo u vojsku, koju sam ja služio tokom 1982. u Sarajevu i Bijeljini. To je bio period Jugoslavije, nije bilo animoziteta prema vojsci, možda je i postojao neki, ali se nije osećao. Vojska je bila jedno veliko gubljenje vremena, jer je bila izuzetno klimava. U JNA sam bio čovek za vezu, što bi se reklo.

E, za vreme službe u Sarajevu sam čak imao prilike da se bavim slikarstvom i arhitekturom. U Jugoslaviji se u to doba prvi put uvodila vojska za žene. Međutim, tu je nastao problem. Nije tada bilo prostorija u kojima bi one boravile. E, tu ja stupam na scenu. Trebalo je da se napravi neka kantina za žene. Nije bilo arhitekata, a ja sam bio arhitektonski tehničar, jer sam završio srednju školu, pa sam u nekom birou čak i crtao kantinu, koja je izgrađena u okviru kasarne u Sarajevu. Posle tih godina gubljenja vremena je došla akademija i scenografija i slikarstvo, kad su stvari krenule svojim tokom.

Prvi susret s filmom

Na studijama već sam počeo da radim. Reditelju Srđanu Điđi Karanoviću dugujem zahvalnost za svoju karijeru, jer je imao hrabrosti da me pozove da radim s njim igrani film kao scenograf. Prethodno sam bio asistent dva puta mom velikom prijatelju i kolegi Miljenu Kljakoviću Kreki - na filmovima "Tajvanska kanasta" i "Jagode u grlu". Tu sam se ja inficirao filmom i onda je Điđa imao hrabrosti da me pozove, a ja sam sa druge strane imao hrabrosti da bez ikakvog straha prihvatim ponudu. Znaš, tu je krenula moja filmska karijera.

Srđan Dragojević

Nisu nas mlade baš razumeli. Međutim, sve se promenilo nakon filma "Mi nismo anđeli" sa Srđanom Dragojevićem. Sećam se kad smo radili "Anđele", cela ekipa je bila mlada, a produkcioni i izvršni deo bio je malo stariji od nas i oni su uvek govorili "Šta rade ovi?! Šta će im u kadru ove drečave farbe?!", misleći da mi ne znamo šta hoćemo. Na sreću, tu je bio Miša Đorđević, direktor filma, stari prekaljeni lav, koji je stalno govorio: "Ajde, ajde, pustite decu neka rade šta znaju." On je osetio i razumeo novi talas koji dolazi u srpsku kinematografiju.

Za potrebe snimanja obilazili smo razne lokacije, jer nismo imali budžet da napravimo ili iznajmimo veliki studio. To je bio projekat skromnih mogućnosti, te sam im rekao: "Hajde da pronađemo neka čudna mesta koja ćemo da opremimo." Evo, na primer, stan u kojem je živeo Nikola Kojo je zapravo bio stari mlin pored Bigza, u koji smo mi ušli i preuredili ga u stanove. Ta zgrada je danas srušena i na tom mestu je danas neki hotel.

"Rane"

Srđan je moja generacija, pa smo nastavili da radimo dalje. Imali smo mnogo bolje uslove za film "Rane". Dobili smo tada studio i celu scenografiju uradili tamo, osim scena s bazenom, koje smo snimali na drugom mestu. Ne sećam se više gde smo to snimili. Kompletan film je pravljen u studiju, što je meni olakšalo posao. Volim taj film, mislim da smo uradili dobru scenografiju, koja verno prati to vreme i radnju.

Kusturica i "Podzemlje"

Saradnja s Kusturicom je film za sebe. Danas se uglavnom scenografija radi kompjuterski. Na filmu "Podzemlje" bio sam scenograf opreme. Kreka je tu vodio glavnu reč tokom tri godine snimanja. A Kusturica? Što je veći izazov postavljao pred nas, bilo nam je bolje i zabavnije. Gurali smo priču da scenografija bude što kompleksnija, da se naprave svetovi gde bi Emir mogao da razvije svoju kreaciju. Posao kao i svaki drugi, trajao je tri godine, ali i danas me vežu divne uspomene jer smo napravili super stvar na kraju.

Četnik i komunista

Nisam odustao od filma, ali sad uglavnom radim u pozorištu, poslednjih deset godina s Frankom Kastorfom. Uradili smo četrdeset predstava koje su prodrmale nemačko govorno područje. Frank je prvi reditelj koji je uveo video-kameru u pozorište. Na neki način s njim i dalje radim ono što sam radio i na filmu, samo je to drugačije upakovano. U šali Kastorf ume da mi kaže da sam "četnik". On sebe smatra komunistom i Istočnim Nemcem, a u njegovom timu je i žena iz Brazila.

Sa njim sam svašta doživeo, i ovacije i zvižduke. Sećam se, kad smo radili jednu od prvih predstava, pola prisutnih je zviždalo, da su imali pištolje, pucali bi u nas! Smatrali su nas za levičare, možda zbog toga i nisu razumeli našu predstavu. A sve je to bila naša fora, namerno smo ubacili neke stvari u radnju. Da su skočili na nas, to bi bio najveći atentat u istoriji pozorišta! Sve je to šala i ja to razumem, ali na nas dvojicu su tada stvarno gledali kao na otpadnike koje je proizveo komunizam.

Prsten Nibelunga

Niko ne radi tako predano kao što radi Kastorf. Frank i ja smo se jednostavno prepoznali. Od samog početka je od mene tražio impuls. Nas dvojica se nađemo i on meni kaže da radimo te i te svetove i tu je početak i kraj priče. Moje je da napravim svet u kome će on pokušati da opstane i preživi sa svojom fantazijom. Zahvaljujući njemu, postigao sam neverovatne stvari i uspeo da pomerim svoje granice. Zajedno smo uradili neverovatnu stvar - "Prsten Nibelunga", povodom stote godišnjice od Vagnerovog rođenja. Cela ideja je na svetskom nivou napravila neverovatne turbulencije, pogotovu zbog poruke, veličine i kompleksnosti.

Povratak u Srbiju

Volim svoj posao jer mi omogućava da pokažem kreativnost i izrazim se na najbolji mogući način. Evo, na primer, sad sam uradio scenografiju za predstavu "Božanstvena komedija" u BDP, koja će se igrati u celom pozorištu, od podruma, preko scene, pa sve do krova, ulice i kioska. Imam priliku da prvi put na našim prostorima koristim sve ono što sam naučio od Kastorfa u poslednjih deset godina, a to je da uvežem u rad i video i ton. Nije još vreme za penziju. Iako sam dugo radio u Nemačkoj, nikad se nisam zvanično preselio tamo. I dalje živim u Srbiji, gde radim kao profesor na fakultetu. Neverovatna stvar je da posle toliko godina i predstava rađenih tamo nisam naučio nemački, ali ga razumem. Nije mi bilo potrebno drugo znanje jezika osim engleskog.

Supruga i kum

Oženjen sam Bojanom Denić, koju sam upoznao pre tridesetak godina. Imamo istu sferu interesovanja, bar geografski. Po zanimanju je urednik u izdavačkoj kući. Njen rad je izuzetno blizak onome što ja radim, jer se njena izdavačka kuća bavi istočnonemačkom književnošću. Nažalost, nas dvoje nemamo dece. Ali smo kumovi malom Lavu Radivojeviću. Kad me je reditelj Jug Radivojević pozvao da mu krstim dete, odmah sam prihvatio, jer se nas dvojica znamo dugi niz godina i dobri smo prijatelji.

Brat Ivan

Celog života sam stariji brat. Moj Ivan je - pogađate! - reditelj po profesiji, ali se bavi i scenografijom. Oduvek je bio tu s nama i gledao nas je kako radimo i igramo hokej. I danas imamo isti odnos kao i u detinjstvu. Podržavamo se međusobno. Svako radi ono što je njegov posao i ne mešamo se jedan drugom. Imamo prećutni dogovor da nema nikakvog pametovanja o bilo čemu u životu.

Prokletstvo poziva

Hiljadu puta smo Kreka i ja pričali da je prokletstvo baviti se scenografijom. Napravimo šta hoćeš, ono što neki profesionalni arhitekta ne bi mogao nikad, ali ništa od toga ne ostane. Sve nestane odmah posle predstave ili kraja snimanja. U Nemačkoj u poslednjih nekoliko godina ljudi su počeli da traže da otkupe delove mojih scenografija. Čudna stvar, oni to zovu "strukturama", koje, kako kažu, mogu da funkcionišu same za sebe kao umetničko delo. Sada sam i u bioskopu "Balkan" otvorio svoju izložbu "Dekada", na kojoj je rekvizita iz scenografija koje sam radio s Kastorfom.

Smrt roditelja

Najveća tuga je uvek odlazak najbližih članova porodice. Kad su roditelji otišli, bio sam tu i pogodilo me je sve to, ali prosto, život je takav. Sve je to neizbežno, svako ko se rodio morao je i da ode, a u tom momentu neminovna je i tuga, jer ipak smo mi ljudi. Nisam nikad bio nešto prereligiozan, a ni ateista. Poštujem tradiciju i sve što ona donosi, ali ipak biram građanski pristup.

I još hokeja

Voleo bih da za deset godina i dalje igram hokej na ledu. Ukoliko to budem uspeo, znači da sam dobro. Volim hokej, jer na ledu nema protekcije i u igri se pokaže ko je ko. Nema prljavih stvari, ali mi smo ipak veterani pa nema ni potrebe za takvim trikovima. Na led dolazimo da pokažemo vitalnost i ostavimo srce na terenu. Imao sam sreću i čast da se upoznam s Vjačeslavom Fetisovom, koji je bio bek reprezentacije Sovjetskog Saveza na Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu, gde su pobedili. Igrali smo protiv njegovog tima 2016. godine. Bio je to meč beogradskih veterana protiv ruskog tima pobednika OI. Izgubili smo sa 8-3, što nije toliko dramatično. Voleo bih da upoznam Milana Dučića, mladog hokejaša koji je neverovatan.

Prijatelji

Dosta mojih prijatelja više nije živo. Sve su to bili veliki ljudi koji su prerano otišli. Ostavili su neverovatan trag i stvorili novi talas. Krasila nas je solidarnost. Tako smo vaspitani, a i bila su neka druga vremena, koja su od nas zahtevala socijalne veštine i bliskost. Kao mladi smo imali kontakt sa svim i svačim, kao i svi u tim godinama. Možda bih i ja poklekao pred iskušenjima da nije bilo sporta, kome sam se uvek vraćao.

SKINI APLIKACIJU