Akademik Danilo Basta o Kosovu i Metohiji: Prokletstvo Jugoslavije i prokletstvo komunizma

Zbog blago rečeno neoprezne (ponovljene) izjave Prof. dr Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije mauka i umetnosti da "Kosovo (a Metohija?!) više nije de fakto niti de jure u našim rukama".

Učmala i umrtvljena srpska javnost se trgnula, a danas (četvrtak 14. januara, prvog dana Pravoslavne Nove godine) kreće potpisivanje inhternet peticije za - smenu predsednika SANU Prof. Dr Vladimira Kostića,a u subotu, 16.januara pred zgradom SANU u Knez Mihajlovoj je protestni skup sa  jedinim zahtevom: da se SANU izjasni "Da li Prof. Dr Vladimir Kostić u ime ove ugledne srpske ustanove ili u - svoje ime?!

            - Nemam protiv da svaki čovek, pa bio i Vladimir Kostić, profesor, lekar, javno kaže šta misli. Ali, ima protiv da PREDSEDNIK SANU govori to što priča, na štetu srpskog naroda u celini, i sa nesagledivim posledicama po državu, kaže Vladan Glišić, narodni poslanik Skupštine Srbije, jedan od govornika na skupu.

            Razgovarao sam s mnogi akademicima, neki od njih, naravno osuđuju izjavu akademika Kostića, ali ne žele da o tome govore - javno, iz svojih razloga ali, kako su mi rekli, ako se u Akademiji pokrene raspravu imaće šta da kažu.

            Na usijanim društvenim mrežama ima mnogo gomkentara, ali naravno i ocena koje ne stoje da, recimo SANU treba rasformirati jer "tamo sede izdajnicici?!" To naravno nije tačno, većina naših akademika su časni ljudi, koji žele dobro svojoj zemlji i da naravno ne misle kao, racimo Vladimir Kostić "de fakto i de jure" Kosovo (i Metohija) nisu deo Srbije!

Da bih to ilustrovao, preneću tekst našeg uglednog akademika dr Danila Baste o - Kosovu i Metohiji:           

                             **********

 Sedamnaesti februar godine 2008. posle Hristovog rođenja ostaće u istoriji srpskog naroda zabeležen kao crni datum, jedan od najcrnjih. To je dan srpske nacionalne katastrofe, budući da su kosovski Albanci, uz pokroviteljstvo i podršku Sjedinjenih Američkih Država i vodećih zemalja Evropske unije, jednostrano proglasili otcepljenje od Srbije, tj. Svoju nezavisnu i samostalnu državu, koju su ubrzo, kroz dva-tri dana, uz očiglednu i usaglašenu koordinisanost, te zemlje i priznale.

Time su Kosovo i Metohija – prapostojbina srpske države, pravoslavne vere, kulture i identiteta – brutalno otrgnuti od Srbije, amputirani od nje. Uz besprimeran zapadni državni inženjering stvorena je, tačnije: pokušava da se na srpskom tlu stvori, druga albanska država, što je samo početak ostvarivanja paklenog plana o Velikoj Albaniji.

Srpski poraz je strašan i neprebolan. Otimanjem Kosova i Metohije sustigla su nas, kao njihov završni udarac, dva prokletstva: prokletstvo Jugoslavije i prokletstvo komunizma. Ravno devedeset godina od stvaranja Jugoslavije (1918), tada još pod drukčijim imenom, srpski narod je najskupljom cenom platio svoj presudan udeo u nastanku te, po sebe, kako se ispostavilo,fatalne državnopravne tvorevine. Isto važi i za komunizam, čijoj su ideologiji, čijim su državnim improvizacijama i proizvoljnostima, srpski komunisti služili revnosno i uporno. (Od bezbroj primera, dovoljno je pomenuti samo dva: avnojevske granice i, sredinom prošlog veka, pripajanje-poklanjanje, u duhu bratstva i jedinstva, potkopaoničkog kraja Kosovu!). Njihova odgovornost za srpsku tragediju jedva da bi se mogla odmeriti i izraziti. (Zanimljivo je da su neki pripadnici srpske komunističke nomenklature, što iz senke što na otvorenoj sceni, i danas, u emokratskom poretku protiv kojeg su se svojevremeno bespoštedno borili, srčano aktivni na liniji evroatlantskih integracija, ljudskih prava, modernizacije, denacifikacije, suzbijanja srpskog nacionalizma i sl. To je mogućno zbog toga što kod nas nije sprovedena lustracija).

Istini treba otvoreno pogledati u oči, stvari se moraju nazvati pravim imenom. Drukčije se ne sme i ne može u ovako teškom, u ovako sudbonosnom času. Vodeća svetska sila, Sjedinjene Američke Države, skoro dvadeset godina vodi rat protiv srpskog naroda. Taj se rat ispoljavao u raznim vidovima – kao psihološki, propagandni, podrivački, ali, kao što je bilo 1999. (pa i koju godinu ranije), i kao oružani, da bi 17. februara 2008. godine dostigao stepen nasilnog oduzimanja Kosova i Metohije. (Bilo bi lakomisleno poverovati da je taj rat time završen). Cilj je bio jasan i planski je sprovođen: raskomadati i oslabiti srpski narod, svesti ga na beznačajan činilac. Na našu nesreću, taj je cilj postignut u celini. Zarad njegovog postizanja, SAD i druge zapadne zemlje (amerikanizovana Evropa), nisu prezale ni od čega: ni od zaobilaženja Saveta bezbednosti (čime su Ujedinjene nacije namerno potkopane i znatno obesmišljene, slično kao Liga naroda pre Drugog svetskog rata), ni od otvorenog i ciničnog gaženja međunarodnog prava (uključujući i Završni akt iz Helsinkija, kojim se, između ostalog, garantuje teritorijalna celovitost država), ni od ucenjivanja (Rambuje!), ni od protivpravne, navodno humanitarne intervencije u obliku dvoipomesečnog bombardovanja uz korišćenje zabranjenih sredstava (osiromašeni uranijum i dr.). Na kraju je, bez ikakvog zazora, prekršena i rezolucija 1244. Saveta bezbednosti, kojom je, inače, naknadno autorizovana bombarderska agresija na našu zemlju 1999. godine i kojom su eksplicitno zagarantovani suverenost i teritorijalni integritet SR Jugoslavije, odnosno Srbije. I tako dalje.

 Srpski narod van zakona

Srpski narod je stavljen van zakona. Nema tog standarda ili principa međunarodnog prava koji nisu prekršeni ili izigrani na njegovu štetu. Kada je počelo razaranje Jugoslavije spolja i iznutra, avnojevske granice (komunističke) između njenih republika proglašene su nedodirljivim, neprikosnovenim. To je važilo za sve republike osim za Srbiju. Jer, kao što možemo videti, Kosovo i Metohija, iako njen sastavni deo po unutrašnjem i međunarodnom pravu, nasilno su otrgnuti od Srbije, njene su državne granice promenjene protiv njene volje...

Oduzimanjem Kosova i priznanjem njegove državne nezavisnosti (u prvi mah ahtisarijevski „nadgledane“) kolektivno je kažnjen srpski narod. Ali ne samo to. Time je srpski narod svesno i duboko ponižen. Kao da ni to nije bilo dovoljno, pa je taj bezočan i protivpravan čin trebalo prikazati ni manje ni više nego kao izrazito prijateljski prema Srbima. Kažu nam: mi smo vaši prijatelji, ali morate zaboraviti na Kosovo i Metohiju. Vele nam: razumemo vaše emocije, vašu povređenost, ali je stvorena (ne kažu čime, tj. natovskim bombardovanjem) nova realnost koju mi priznajemo kao nezavisnu državu, a koju i vi treba da uvažite.

Podilaze nam: Srbija je najznačajnija zemlja regiona, pa je jedva čekamo u Evropskoj uniji.

Laskaju nam: Evropska unija ne može biti potpuna bez Srbije u svojim redovima kao punopravnog člana.

Uveravaju nas, uveravaju sebe, uveravaju i druge: Kosovo je „jedinstven slučaj“, presedan koji se nigde neće ponoviti, izuzetak od opšteg pravila poštovanja teritorijalne celovitosti. Šta je to drugo nego cinizam bez stida i licemerstvo bez granica? Taj cinizam i to licemerstvo teže je u neku ruku podneti i od same amputacije Kosova i Metohije!

Naša kvazi-elita svesno ponižena

 Svesno su poniženi i tzv. demokratski političari u Srbiji. Kosovo i Metohiju nisu oduzeli Miloševiću i njegovom autoritarnom režimu, s kojim su pregovarali, već njima i demokratskoj Srbiji, s kojima su simulirali pregovore. Upravo je njima, našoj demokratskoj (kvazi)eliti, očigledno nedorasloj da se uspešno nosi s krupnim istorijskim izazovima, dodeljeno da budu poniženi i da se baš njima, uprkos njihovom prozapadnom opredeljenju, uprkos njihovoj privrženosti demokratiji, tržišnoj privredi, parlamentarizmu i poštovanju ljudskih prava, otmu Kosovo i Metohija. Ne slučajno nego ciljno, one među njima koji su se protiv Miloševića dosledno borili, koji s njim nisu sarađivali, koji nikada nisu pripadali komunističkoj partiji, koji su uveliko doprineli Miloševićevom porazu i odlasku s vlasti, a danas se uporno bore protiv oduzimanja Kosova i Metohije, zapadna propaganda, opaka i do krajnjih granica zlonamerna, naziva tvrdokornim srpskim nacionalistima.

 A Tači nije albanski nacionalista?!       

 Za tu istu propagandu Tači, na primer, nije albanski nacionalista, već (valjda) demokratski borac za slobodu, iskreni internacionalista i šampion ljudskih prava. (O Ramušu Haradinaju, upravo oslobođenom u Haškom tribunalu od svih trideset sedam tačaka optužnice, da se i ne govori!). A kad je zatrebalo, za tu istu propagandu se svojevremeno Milošević od „balkanskog kasapina“ prekonoć prometnuo u „faktor mira i stabilnosti“ na nemirnom i nestabilnom Balkanu.

Pred našom zemljom i državom, pred svima nama, iskrslo je i u potpunoj oštrini postavilo se staro (i uvek novo!) pitanje koje je Černiševski najsažetije izrazio naslovom svoje poznate knjige: Šta da se radi? O tom se pitanju, prešnom i sudbonosnom, mora temeljito i svestrano razmisliti. Ono se nametnulo svakom čoveku u ovoj zemlji, svakom njenom građaninu, a ne samo vajnoj političkoj eliti, a ne samo strankama i strančicama. Odgovor na njega trebalo bi da proiziđe iz celokupnih umnih snaga kojima raspolažemo, iz najpribranijeg i najodgovornijeg pretresanja našeg sadašnjeg istorijskog položaja, naše ugrožene istorijske egzistencije, naših mogućnosti i alternativa, ciljeva i opredeljenja, vrednosti do kojih nam je stalo i sredstava kojima možemo da ih ostvarimo.

  Srbija nikad ne sme priznati nezavisno Kosovo

 Pre i iznad svega, Srbija nikada i ni po koju cenu ne sme priznati Kosovo kao nezavisnu državu. Na takvom stavu, neposredno zasnovanom na Ustavu naše zemlje, stavu koji za nas treba da bude kategorički imperativ, ona mora istrajavati sve dok se ne pronađe rešenje koje će uvažiti i njene životne interese. Svako priznanje državne nezavisnosti Kosova od Srbije bilo bi, pored veleizdaje, čin samoporicanja, gaženje samopoštovanja, akt poništavanja sopstvenog identiteta. Kosovo i Metohija se ne mogu izgubiti sve do trenutka dok ne budu izbrisani iz duše svakog pripadnika srpskog naroda. Od Kosova i Metohije se nikada ne sme odustati, jer bi to značilo isto što i odustanak od nas samih, od našeg istorijskog bića. Borba za Kosovo i Metohiju, koju u prvom redu treba da vodi država Srbija, mora biti uporna i principijelna, dugotrajna i snažna. Tu borbu može uspešno voditi samo ona Srbija koja je, primenjujući načela socijalne tržišne privrede, postala ekonomski razvijena i moćna, koja je demokratska i zasnovana na vladavini prava, koja ima čvrste institucije, koja ceni sopstvenu slobodu baš kao i slobodu svakog svog građanina, koja poštuje i štiti dostojanstvo i prava svakog pojedinca. Tu borbu može voditi samo ona Srbija za koju se Evropa nije pretvorila u novu utopiju, koja, dakle, nije isključivo evropocentrična, koja nije olako prihvatila banalnu i na brzinu skovanu frazu „Evropa nema alternativu“ (kao da je Srbija izvan Evrope!), koja svoje odnose – ekonomske, naučne, kulturne – ne razvija samo sa evropskim zemljama nego i sa onima iz drugih civilizacijskih krugova. Jer, međunarodnu zajednicu, suprotno Zapadu koji je taj izraz pretenciozno monopolisao jedino za sebe, sačinjavaju i sve ostale zemlje, od najvećih do najmanjih. S obzirom na golem zadatak s kojim smo suočeni i koji moramo da preuzmemo, s obzirom na težinu našeg sadašnjeg položaja, ne sme biti mesta ni za kakvu malodušnost ili klonulost, ni za kakvo očajavanje ili jadikovanje, ni za kakvu potištenost ili beznadežnost. Ma koliko bili opravdani zbog veličine nevolje i razmera nepravde koja nam je naneta, njima nipošto ne smemo podleći, jednako kao ni gnevu, naprasitosti, jarosti, neobuzdanosti ili bilo kojoj drugoj prekomernosti. Moramo biti privrženi pribranosti i trezvenosti, odmerenosti i razboritosti. One nam moraju biti čvrsti oslonci, jedino se njima treba rukovoditi. Samo onaj ko je kadar da sagleda svoju nevolju i svoj poraz, biće kadar i da ih prevaziđe. Samo onaj ko veruje u svoj uspeh, moći će taj uspeh i da postigne. Nijednog trenutka, međutim, ne smemo izgubiti iz vida u kakvom nam je svetu dato da živimo i trajemo, utoliko pre što smo na sopstvenoj koži osetili ono što je u njemu najpogubnije i najdijaboličnije – razorni pohod evropskog nihilizma predvođenog infantilnim varvarstvom (kako je prostranu zemlju, u kojoj je, inače, bio našao spas od nacističkog totalitarizma u sopstvenoj domovini, kratko i tačno nazvao Tomas Man).

 Svetom vlada moć i njena volja

 Moramo neprestano imati na umu da današnjim svetom, kudikamo više nego jučerašnjim, vladaju moć i njena volja, presudno određujući ne samo život i sudbinu, nego i goli opstanak svakog naroda i svakog pojedinca. Baš zbog toga što današnji surov svet uveliko obeležavaju poništeno pravo i pogaženi moral, što se takav vučji svet nalazi na ivici hobzovskog prirodnog stanja, valja ostati veran pravu i pravdi, miru i slobodi, istini i toleranciji. I ne zaboraviti na Kantovu reč koja (ovde parafrazirana) kaže da se zlo u svetu postepeno i neminovno rastače sâmo od sebe, dok se dobro, naprotiv, održava pomoću sebe samog.

Glas javnosti - Vladan Dinić

SKINI APLIKACIJU