ADVOKAT IVAN SIMIĆ EKSKLUZIVNO ZA GLAS: O Zakonu o izmenama i dopunama ZPP-a više se pita američka privredna komora nego advokatura Srbije!

Pojedinci željni vlasti žele da posvađaju advokaturu sa nosiocima suvereniteta građana. S druge strane sudska vlast kao treća grana vlasti pokušava da opere ruke od svega iako su, prema stavovima mnogih, pojedinci iz sudske vlasti najkrivlji za raskol advokata i građana i izvršne vlasti

O problemima sa kojim se advokatura danas susreće za Glas javnosti ekskluzivno piše advokat Ivan Simić u autorskom tekstu koji su pojedini mediji odbili da objave.

"Pre svega, osvrnuću se na sastav radne grupe za izradu radnog teksta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku koja je obrazovana rešenjem Ministra Pravde od dana 23.02.2021 godine. Ono što je po mom shvatanju apsolutno nedopustivo jeste učešće dva člana američke privredne komore u Srbiji u radu ove grupe, odnosno u izradi radnog teksta Zakona o izmenama i dopunama zakona o parničnom postupku. Lično protiv tzv “Amchama” nemam nista, prisustvovao sam njihovim prijemima, koju su vrlo interesantni i zanimljivi. Međutim nedopustivo je da je asocijacija privrednih subjekata, pa bilo ona i američka, ima svoja čak dva predstavnika u radnoj grupi. Postavlja se pitanje u čemu je izuzetnost američke privredne komore, koja kao asocijacija isključivo zastupa interese svojih članova, u odnosu na druge privredne komore koje su takođe osnovane u Srbiji, recimo: nemačku, austrijsku, italijansku, pa zašto ne i kinesku  a naročito rusku koja po plaćenom porezu najznačajnije puni budžet Republike Srbije. 

Dakle, nedopustivo je da američka privredna komora ima dva predstavnika u ovoj radnoj grupi isto onoliko koliko ima i advokatura Srbije, što upućuje na zaključak da se o ovom zakonu više pita američka privredna komora nego advokatura Srbije,  a da pri tome Privredna komora Srbije nema svog niti jednog predstavnika. Kriterijum za sastav radne grupe je sporan i nedovoljno transparentan. Zamislite činjenicu da u Americi na izradi ovakvog jednog sistemaskog zakona rade zastupnici stranih privrednih komora, a ne učestvuju predstavnici domaće privredne komore. Svoja dva predstavnika ima i NALED (nacionalna alijansa za lokalni I ekonomski razvoj). Dakle još jedna organizacija koja ne predstavlja organ javne vlasti već asocijaciju preduzeća kao i veći broj lokalnih samouprava, a koji svi zajedno imaju svoja dva predstavnika u ovoj radnoj grupi, dvostruko vise nego koliko ih ima i advokatura Srbije. Dakle na izradi ovog zakona rade i predstavnici potencijalnih stranaka u parničnom postupku, posebno ako znamo da se veliki broj postupaka vodi kako između preduzeća i građana, tako i izmedju lokalnih samouprava i preduzeća. Posebno zabrinjava da su ona mala i srednja preduzeća koja nisu članovi američke privredne komore i NALED-a praktično diskrminisana,  a mene kao ucesnika u pravno a isto tako I u javnom životu posebno zabrinjava uticaj ove dve nedrzavne organizacije na pravosudni sistem Republike Srbije. Njihov uticaj je sada ogoljen i vidljiv.

Posrnuli autoritet pravosuđa

Takođe, mora se jasno konstatovati da je pravosuđe Srbije u velikom problemu zbog toga što je usled primene i zauzimanja jednog nakardnog pravnog stava, da su ništave odredbe ugovora o kreditu kojim  naplaćuje naknada za obradu kredita, a što je u pravnom saobracaju  Republike Srbije stvorilo  jednu pravnu nesigurnost neviđenih razmera. Upravo su posledice tako stvorene pravne nesigurnosti i počele da deluju usled čega se u jednom velikom delu i sprovodi ova izmena ZPP. Treba podsetiti da je VKS (Vrhovni Kasacioni sud) zauzeo stav suprotan NBS( Narodne Banke Srbije) koja je stala na stanovište da dozvoljeno naplaćivati naknade za troškove obrade  kredita. Posebno treba napomenuti da ovim sporovima VKS meritorno NE DONOSI ODLUKU  o reviziji već istu odbacuje kao NEDOZVOLJENU, pri čemu VKS odbija da se u svojoj odluci izjasni de fakto i de jure o ovom pravnom pitanju, već kao što sam rekao istu odbacuje, a u obrazloženju  te iste odluke kojom je odbio da odlučuje o podnetoj reviziji daje određene razloge koji kasnije prvostepeni sudovi koriste u svojim obrazloženjima. Dakle da pojednostavimo, VKS je na svojoj sednici građanskog odeljenja održanoj dana 22.05.2018. godine zauzeo pravni stav da banka ima pravo na naplatu troškova i naknadu bankarskih usluga pod uslovom da je ponuda banka sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Dakle, ovde je napravljen presedan parekselans, a nije jasno ni iz kog tačno razloga, da li zato da bi pravosudna elita Srbije zauzimanjem jednog populističkog stava kojim bi trebalo da se podiđe građanstvu, pokušala da povrati poverenje u posrnuli autoritet pravosuđa.

Umesto toga dobili su pre svega pravnu nesigurnost u smislu drugačijeg tumačenja propisa NBS i VKS, jer NBS nikada nije reagovala korektivno što je njeno isključivo ovlašćenje i npr. zabranila naplatu ove bankarske naknade koju su korisnici kredita svojim potpisom prihvatili. Znači, ovim stavom banke su stavljene u diskriminatorski položaj u odnosu na sudske takse koje takođe ne sadrže specifikaciju troškova koje sudska taksa naplaćuje, pri čemu kao i krediti imaju komponentu proporcionalnosti koja se određuje na osnovu vrednosti, samo se kod suda uzima vrednost spora, a kod banke vrednost kredita. Ista je situacija i sa naknadama za izvršitelje i notare, ni njihove naknade ne sadrže specifikaciju u čemu se sastoji stvarni trošak takse koja se plaća notarima i izvršiteljima, pri čemu su ove takse deo naknade javne vlasti i svako mora da ih plati dok kod kredita ipak postoji sloboda ugovaranja pre svega u izboru banke pa do samog uzimanja kredita. Zašto je ovo vazno? Upravo je ovaj pravni stav VKS od dana 22.05.2018. godine otvorio pandorinu kutiju i proizveo nekoliko stotina hiljada predmeta protiv banaka, što je realno akcesorni problem u odnosu na pravnu nesigurnost i stavljanje banaka u podređen položaj u odnosu na druge naplatioce naknada kao što su kako smo već rekli sudovi prilikom naplate sudskih taksi, javni izvsitelji i beležnici prilikom naplate svojih taksi, katastar ili recimo MUP prilikom naplate taksi za izdavanje svojih odobrenja. Svima koji su nezadovoljni recimo cenom prozvoda ili usluge koju su samostalno ugovorili, ova Pandorina kutija stvara podsticaj da sudskim putem traže smanjenje rashoda koji su imali. Sada, jedan bukvalno “maskr”  nad nečim sto je trebalo da bude pravna sigurnost i izvesnost, pojedinci iz pravosudne elite žele da zamene jednim slobodno se može reći “genocidom” nad aksiomom pravne struke i nauke u pogledu jednog sistemskog i možda najvažnijeg procesnog zakona. Dakle, toliko toga je u ovom predlogu van svake zdrave pameti i logike da prosto ne znamo odakle da krenemo sa analizom. Počevši od izmena opšte mesne nadležnosti tužioca suda čime se sada favorizuje tužilac u odnosu na tradicionalni i vekovni princip koji je tuženom, koji je možda i bez svoje želje uključen u postupak, omogućavao da mu se sudi prema njegovom mestu prebivališta. Navodno rasterećenje Prvog osnovnog suda koji sudi u postupcima protiv države i grada Beograda dovešće do drugih vrsta opterećenja državnih organa i lokalnih samouprava. Dakle jednim inkvizitorskim pristupom pokusava se veštacki rasteretiti rad sudova (postavlja se pitanje  da li kvantitet ide na ustrb kvaliteta) i smanjti broj predmeta koji su posledica upravo jednog ishitrenog stava VKS.

Inkvizitorski pristup

Taj inkvizitorski pristup posebno se izražava u tome da o predlogu za izuzeće postupajućeg sudije odlučuje taj isti sudija čije se izuzeće traži, a posebno što taj sudija po svom nahodjenju može i da kazni novčano onoga ko je njegovo izuzeće tražio. Ne radi se ovde ni okakvoj procesnoj dicplini već o robotizaciji ne samo suda i postupajućih sudija, već i stranaka u postupku. Onaj sudija koji krši procesna prava jedne od strana u postupku može ne samo da odluči da li će biti izuzet iz daljeg toka postupka već i da kazni onoga ko na anomalije u njegovom postupanju ukazuje. Punomoćnici postaju i pružaoci besplatne pravne pomoći, čime se na mala vrata uvode nevladine organizacije u sudski postupak. Na ovaj način izigravaju se garancije koje država dala prilikom usvanja Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći i omogaćava se nevladinim organizacijama da učestvuju u postupku isto kao advokati. Ova nedorečenost koja se tiče izmene, a koja je podložna tumačenju jeste upravo tako i sračunata da bi se izigrala i advokatura i građani a da bi se pogodovalo raznoraznim NVO kako bi njihovi interesi bili zadovoljeni.

 Posebna priča su elektronski dokumenti, gde se pokazuje koliko ovaj eksperiment izmena i dopuna ZPP može imati fatalne posledice po čitav pravni poredak. Ja ovaj predlog ne vidim drugačije do da se pogoduje pojedincima i IT firmama koji će prozvoditi i nadograđivati platforme za ovakvo vođenje sudskih postupaka. Građani će plaćati različite firme i pojedince koji će sprovoditi implementaciju ovih rešenja… Zamislite koliko je to pogodno tlo za finansiranje i trošenje sredstava za nebrojene projekte-implementacije, razvoje,  seminare i tako dalje,  u pitanju će biti milijarde, a korist će imati samo oni koji će te projekte raditi, dok će kvalitet sudovanja ostati isti ako ne i gori, jer ćemo svi biti opterećeni IT birokratijom koja je verujte mi još gora, nego administracija i birokratija u izvornom smislu te reči. Pravo je nauka i kao takvo živa stvar,  nešto poput živog organizma  i ne može robotizacija postupka  od strane onih koji sudovanje vide kao svoj plen da umrtvi ono što je u duhu ne samo naše već i svake pravne tradicije, a to je sadržina onoga što si napisao I uradio  jednom misaonom procesu. Upravo taj misaoni I stvralački rad kao sadržina nema bilo kakve alternative u vidu neke elektronske ili virtuelne forme. Niko od pravosudne elite ne spominje, odnosno kao zmija noge svi kriju činjenicu o najvećem problemu srpskog pravosudja, a to je neujednacenost sudske prakse. Upravo ova neujednačenost jeste zabranjena tema, pogotovo što pojedinci koji sebe smatraju nosiocima pravosudne elite,  neretko i sami u okviru veća sudova republičkog ranga u kojima postupaju , donose dijametralno suprotne odluke u odnosu na isto činjenično i pravno stanje. U tom smislu i ove izmene jesu bacanje prašine u oči da se i ta činjenica prikrije. Plaćanje sudske takse kao preduslov urednosti i blagovremenosti komuniciranja sa sudom putem podneska, a sve pod pretnjom da će se u slučaju neplaćanja takse podnesak i odbaciti, govori u kakvom maniru i duhu je ovaj predlog pisan. Dakle, princip prvo pare pa onda pravo, potvrdjuje da su zakon pre nego pravnici, pisali upravo biznismeni i menadžeri. Ne isključujem da među mojim kolegama ima onih koji su tokom svoje karijere razvili neku od ovih žica kao posebnu veštinu. Restriktivniji pristup kada je u pitanju rešenje spornog pravnog pitanja za koje odlučivanje je nadležan VKS jeste rasterećenje suda najvišeg ranga ali ponovo na štetu gradjana. Intencija je da što manje premeta bude u radu VKS pa se postavlja pitanje zašto uopšte da VKS  i sudi bilo sta. Po stanovistu autora ovog zakona Sudovi su svrha sami sebi i njihov jedini zadatak treba da bude da rasterete sami sebe. Sve drugo je manje bitno, a  ponajmanje bitan kvalitet sudovanja, tako sudska vlast prema predlogu izmena i dopuna ovoga zakona treba da zaštiti sebe od “alavih gradjana”  koji joj  se bez razloga obraćaju sa zahtevima za pružanje pravne zaštite, umesto da budu  uvidjajni gradjani i ne pretrpavaju sud poslom. Ovako sada ovim zakonom moraju da kazne narod pošto on sam ne zna da sud nije ipak tu zbog gradjana, nego gradjani zbog suda.

Sve na štetu građana 

U istom ovom smislu  dodatno i posebno zabrinjava otežan pritup Vrhvnom sudu u pogledu podnošenja vandrednog pravnog leka “revizija”. Ovde posebno dolazi do izražaja intencija suda najviše instance da zaštiti sebe od odlučivanja po velikom broju zahteva za reviziju. Na jedan perfidan način drastično se redukuje mogućnost podnošenja revizije što opet za cilj ima samo smanjenje broja predmeta koje će u radu imati VKS a sve naravno opet na štetu gradjana i pravnih subjekata. Suština i svrha pravičnog i kvalitetnog sudjenja je višestepenost u postupanju i što veća mogućnost provere kvaliteta sudskih odluka a ne redukcija provere kvaliteta.

Dakle revizija kao vandredni pravni lek koja je i do sada bila ne toliko dostupn, sada još dodatno se redukuje, tako da recimo u situaciji kada je drugostepeni sud VIŠI sud, a koji je ujedno i prvostepeni su, nema obavezu da razmišlja o tome da li će njegove odluke biti predmet provere nekog suda više instance. Ovo je toliko opasno da recimo Viši sud u Novom Pazaru ili u Čačku ili Novom Sadu koji kada postupaju kao žalbeni sudovi ne polažu nikome račune i mogu da se ponašaju kao država u državi, pri čemu ovi sudovi iznad sebe imaju jos dve neposredno više instance.

Podsetiću na ne tako davnu situaciju kada se naša pravosudna elita za razliku od Hrvatske sudske elite “zaletela” i donosila odluke u sudovima najvišeg ranga kojima se hrvatskim preduzećima dodeljuje imovina u Srbiji. Tako je zaživela direktna primena sporazuma o sukcesiji u  okvirima pravnog sitema Srbije, dok za razliku od nase pravosudne elite, hrvatski pravni poredak je zauzeo potpuno drugačiji stav, pa je rezultat je sledeći: Svu imovinu koju su trazili hrvatski rezidenti u Srbiji dodeljeni im je, dok sva imovina srpskih fizičkih i pravnih lica koja je ostala u Hrvtskoj postala je takodje  Hrvatska imovina. Dakle nesporno je da neko nešto nije dobro radio, ili hrvati koji imaju imovinu i u Srbiji i u Hrvatskoj, ili Srbi koji imovinu nisu zaštitili nigde. Nadam se i verujem da ista pravosudna elita tada, neće imati presudnu i konačnu reč sada kada je u pitanju ovaj zakon."

Advokat Ivan Simić

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU