“Politika” danas primenjuje cenzuru za predočavanje pravih razloga nestajanja ćirilice u Srbiji

Povodom teksta J. Vukelića pod naslovom “Sud: ,Politikaʻ neovlašćeno 2007. godine promenila glavu lista, povređena autorska prava“ od 28. oktobra 2019.

Osim što je pre nekoliko godina pravno presuđeno da najstariji ćirilički dnevni list u Srbiji mora da vrati trajnu belešku o pravima njenog osnivača (Porodice Ribnikar) , kako je to pre izvesnog vremena predočio J. Vukelić na ovom sajtu, “Politika” je moralno i profesionalno dužna još nešto – da vrati pravo i slobodu da se objavljuje puna, objektivna istina o današnjem teškom (protivustavnom) položaju srpske ćirilice (i) u Srbiji, a što je, očiglednom cenzurom, oduzeto čitaocima.

I moralna je i profesionalna, pa i civilizacijska obaveza današnje “Politike” da ne čini greh sebi, a štetu svojim čitaocima time što danas stavlja “rampu” na svaki tekst koji predočava prave razloga današnje velike ugroženosti srpske ćirilice u srpskom jeziku u Srbiji, pa zato izgleda kao da niko od nas ne zna zašto nam i kako i čijim propustima nestaje milenijumsko srpsko pismo (i) u Srbiji.

Da li je moguće da današnji “voditelji” slavne “Politike” mogu da misle da čitaoci ne vide najoštriju cenzuru za iznošenje različitih mišljenja o velikom problemu koji prati srpski narod u vezi s jednim od najznačajnijih kulturnih, ali i opštenacionalnih vrednosti koje čine milenijumski identitet srpskoga naroda.

Urednici “Politike” su do pre dve godine, naročito u “slobodnijim” rubrikama, kao što su “Pogledi” i “Među nama”, objavljivali gledišta, tumačenja i detaljnija dokazivanja po kojima su srpske jezičke i državne institucije prvorazredni krivci što je srpsko pismo u Srbiji danas sasečeno čak do 90 odsto u korist hrvatske abecede u pisanju srpskog jezika i da je to posledica i nastavak smišljene favorizacije hrvatske verzije latinice u jeziku srpskoga naroda iz vremena Jugoslavije i komunističke vladavine u njoj.

To se danas ogleda sve više u nestajanju i poslednje ćiriličkog slova iz, na primer, prodavnica, banaka, reklamiranju proizvoda, a ćirilice, osim na RTS-u i RTV-u, gotovo da nema nijedne privatne televizije koja se služi srpskim jezikom na ćiriličkom pismu.

Zatim, u izdavaštvu knjiga, sve je više izdavača koji ne objavljuju ni dva odsto knjiga na srpskom jeziku s ćiriličkim pismom.

Zašto su za to glavni, praktično jedini, krivci srpski lingvisti koji su protivno članu 10. Ustava Srbije legalizovali 2010. u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske tuđe pismo pored srpskog pisma u jeziku Srba.

Srpski pravopisci su, protivustavno i protivno praksi u Evropi i svetu u drugim jezicima, uz srpsko pismo, ubacili alternativno, tuđe pismo, čime je, bez primera u drugim jezicima, narušen ustavni suverenitet (po stavu prvom člana 10. Ustava Srbije) ćiriličkog pisma u srpskom jeziku. Tako se, protivustavno, nastavlja jugoslovenska favorizacija hrvatskog abecednog pisma na račun srpskog pisma (i) u Srbiji. Srpski lingvisti su, time, pokazali da oni sebe smatraju “kastom” koja može da radi šta hoće, protivno Ustavu, kao da jedino za njih Ustav nije nadležan.

Vlast podržava u praksi tu neustavnost jer, očigledno, i ona (vlast) misli da nije dužan da se drži svakog člana u Ustavu. Kao da i ona misli da iz Ustava važi samo ono što ona želi da važi. Tako je vlast 15. septembra 2021. izglasala, Ustavom nepredviđen, jer je nepotreban, Zakon o upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma, s lažnim izrečenim ciljem da se (o)čuvaju srpski jezik i srpsko ćiriličko pismo. Vlast je donela takav neustavan zakon (čak se u tom zakonu i ne spominje ustavna obaveza o srpskom jeziku i ćiriličkom pismu) u kome postoje članovi koji su toliko apsurdni da nemaju primera ni u robovlasničkom sistemu, jer je u vezi s ćirilicom uvedena nejednakost subjekata (građana) pred tim zakonom. (O tome smo ovde pisali više puta, pa ne bismo to predočavali u detaljima i ovoga puta.)

Pokušavali smo više puta to da predočimo u “Politici”, da ukažemo da ćirilica ne može slučajno da se zamenjuje, ali ukazivanje na ozbiljne i velike antiustavne propuste lingvista i vlasti nisu hteli u “Politici” od pre oko dve godine da objavljuju čak ni u ni u pismima čitalaca (“Među nama”), nego objavljuju se samo ono što je pohvala ovim neustavnostima.

Čitamo “Politiku” mnogo decenija, mi smo ranije imali objavljene i svoje tekstove, ali do pre oko dve godine čak smo mi iz “Ćirilice” imali obećanja da će nam objaviti tekstove, a onda se nenadno niti objavljuju niti daju ikakva objašnjenja zašto neće da objave, čak i kada urednik obeća da će objaviti.

Naravno, “Politika” ima pravo da misli isto kao lingvisti i vlast, ali nije normalno da očekuje od svih nas da moramo da mislimo na isti “kalup”. Mi nismo zapamtili u svojih više od 70 godina veću cenzuru u “Politici”, posebno kad je reč o tekstovima u kojima se jasno predočava kako i zašto, čijom krivicom, srpsko pismo danas u Srbiji gotovo da je u položaju oštre zabrane isto kao kada je bila ćirilica zabranjena i nametnuta hrvatska verzija abecede iz okupacije Srbije i Crne Gore u Prvom svetskom ratu ili u vreme oštre zabrane srpske az6buke u vreme NDH, kada su ukinuti i srpski jezik i srpsko (ćiriličko) pismo.

Do pre dve godine “Politika” je dopuštala ovakva objektivna i činjenična dokazivanja, ali od pre dve godine postoji očigledna najoštrija cenzura  za takve objektivne tekstove o ugroženosti srpske azbuke (i) u Srbiji.

Mi znamo da su u “Politici” na radu i kadrovi na uredničkim, novinarskim i lektorskim poslovima čiji su profesori bili ti – koji su uticali na te kadrove da se ne objavljuju tekstovi koji kritikuju neustavna gledišta i praktične postupke tih njihovih profesora i ukazuju da ćirilice u Srbiji mora biti sve manje.

Zato što i lingvisti i vlast ne poštuju većinsku narodnu volju koja je izglasala na referendumu za Ustav 2006. da i srpski jezik, bude kao svaki drugi jezik, nerazdvojan od svog pisma, a ne da se zadržava drugo, tuđe, alternativno pismo koje je tačno 77 godina nametano Srbima radi konačne potpune zamene ćiriličkog pisma. I ta komunistička namera nije nikad, kao danas, bila bliža potpunoj zameni ćirilice.

Mi razumemo moć politike svuda, pa i u “Politici”. Razumemo da ona ne može biti skroz slobodna i otvorena za sva gledišta, ali ovoliko cenzure u “Politici” u vezi s pravom istinom o progonu (zameni) ćirilice nismo zapamtili u svom životu.

“Politika” je uglavnom uspevala makar i “između redova” da proturi delić istine o ćirilici, i ne samo o njoj. Ovoga puta, naročito u dve poslednje godine, te istine o uzrocima problema ćirilice u Srbiji nema ni “između redova”. Teško je da se čovek oslobodi utiska da je. meni lično uvek draga, “Politika” danas, praktično, zabranila svaku punu istinu o velikom problemu ćirilice u srpskom narodu.

Autor: Dragoljub Zbiljić, profesor književnosti

SKINI APLIKACIJU