Mangupluci u politikantstvu

Vratimo li se osnovnoj Nestorovićevoj zanimaciji, nije teško prisetiti se njegovih mangupskih osvrta na izlazak iz kriznoga štaba kovidskog i isto takvih komentara posvećenih izdramatizovanoj kovidskoj epidemiji. Njegove dosetke i o jednom i o drugom podstakle su neke kojima nije strana misao Marka Tvena da “kad bi izbori mogli nešto promeniti, bili bi zabranjeni” – da ga uguraju u parlament.

Pobeda Srbske napredne stranke (SNS) na vanrednim izborima (17. decembra), za njene članove i glasače bila je nešto kao prirodna pojava, isto kao što su nasilnici “protiv nasilja” bili presrećni što ih je podržao skoro svaki četvrti nasilnički probirač, ali su, zato, mnogi mediokritičari i analitičari onoga što se desilo sutra ili prekosutra, kao i dobar deo obično dobro neobaveštenog sveta, pokazali da ih je iznenadio “visok plasman” dr Branimira Nestorovića i njegovih MIja.

Mada je za dr Nestorovića taj uspeh bio očekivan jer su on i “njegovi” govorili “ono što narod voli da sluša i prepoznaje kao svoje vrednosti”, neki od onih koji u sopstvenom “znanju” ne vole da budu iznenađeni, vele da su za njega “glasali ljudi koji su se plašili da ih Vučić ne izda po pitanju Kosova, a koji su bili prilično sigurni da će ih Đilas izdati oko Kosova ako dođe na vlast, odnosno da je reč o glasovima ljudi koji nisu hteli ni Vučića ni Đilasa”, neki tvrde da se to desilo jer su i “Nestorović i ljudi koji su na njegovoj listi relativno afirmisani i da su neko vreme vrlo prisutni u javnosti, i to u vrlo gledanim… emisijama”, a neki su uvereni da je “popularnost stekao kada je počeo da iznosi stavove koji su bili suprotni zdravstvenoj politici Srbije, protiveći se vakcinaciji i merama zaštite”. Naročito posle izjave na jednoj štamparskoj konferenciji da mu nije jasno kako se “narod koji je preživeo sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja, uplaši najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva”.

Tačno, ovo poslednje presudilo je u njegovu korist – bar četiri puta čuo sam njegove meditacije o devetnaestom kovidu -, iako se radni ljudi i građani nisu opterećivali pitanjem iz kojih to razloga, doktorskih ili, možda, ličnih, on protivreči strogo preporučivanoj vakcinaciji. A ja, neznalica u svemu tome, svaki put sam se pitao kako mi se moglo desiti da ga prethodnih deset godina ne čujem kako u istom ili sličnom tonu priča o onim brojnim kovidićima koji su ugrožavali iste te radne ljude i građane. Ili je, možda, u rečenom međuvremenu bio toliko ophrvan ozbiljnijim poslovima, te mu se nije dalo da sazna za takve besposlice.

Biće da je u pitanju ovo drugo, a da se zgubidani kao ja ili onaj novinar koji me je pitao šta mislim o priči izvesnoga dr Kona, možda Predraga, epid­e­miologa, o zaraz­noj bolesti kovid-19, izazvanoj virusom sars-kov-2, malo bezrazložno a više neuko bakćemo tamo nekim temama iz medicinskih ili trovačkih laboratorija. Pa sam se prisetio kako sam desetak godina ranije prisustvovao jednom “virusnom” predavanju ondašnje šefice epidemio­lo­ške službe u Vojvodini, čija je suština bila sadržana u potrebi, čak neophodnosti da se građani vakcinišu. Na kraju, uz ono uobičajeno “ima li ko šta da pita, njenu priču ko­mentari­sao sam podsećanjem na prvu veliku epidemiju, valjda ptičju, kada se svet pozivao na vakcinaciju, ali mnogi su to odbili. Posle je bila neka nova epidemija, onda ih se još veći broj nije vakci­nisao. Kad se pojavio svinjski, ili neki drugi grip, skoro se nije niko vakcinisao… Pitao sam je nije li sve to “procedura” da se ostvari projekat onih koji odlučuju o ljudskoj sudbini da se svet­sko stanovništvo svede na jednu devetinu (oko sedamsto mili­o­na), tako što će, jednom kad više niko ne bude obraćao pažnju na kojekave gripove, iz neke laboratorije biti pušten virus od koga nikakva vakcinacija neće pomoći.


Momak koji je vodio program, prekinuo me je rečima: “Ilija, nemoj molim te”, na što sam ja samo rekao da i mi to možemo dočekati. Ona dama koja nam je pričala o virusima, samo je oćutala… Sad mi pada na um da Nestoroviću nije bilo do bavljenja kojekakvim vrapcima i sličnim svinjarijama, zbog čega je i on sve te međuvremene viruse prećutao.

Imao je pametnija posla, razmišljao je o ponovnom ulasku u politiku, valjda nameran da izvadi kestenje koje je prethodnih dveju decenija bacao u “nacionalna žarišta” Srbskog pokreta obnove (SPO) i Demokratske stranke – neznano iz čijih Dveri.

Najpre Srbskog pokreta obnove, pošto su mu, kako je to 2019. godine priznao Istinomeru, “monarhističke ideje bile bli­ske”. I ne samo to, učestvovao je “na demonstracijama protiv Miloševića godinama”, iako je bio “pomoćnik ministra obrazovanja u vreme ozloglaše­nog Miloševića”. I taman kad je “srušio” Miloševića, “posle Petog oktobra” dobio je, “kako se to kaže, poziv koji se ne odbija, da se učlani(m) u Demokratsku stranku”.

Biće da mu je ono prvo, monarhističke ideje, u glavu ulio Vuk Drašković, neprikosnoveni predvodnik Srbskog pokreta obnove, momak koji je povelik broj naročito mladih ljudi pridobio parolama nalik onoj izbačenoj na (za­branjenom) skupu SPO u Nišu, maja 1990 (prema Samoupravi, jun 1990, broj 5, strana 21): “Sve što je veliko i veličanstveno na Kosovu i Metohiji stvorili su Srbi i sve u slavu Hristovu. To ruše Arnauti, jer bljesak Gračanice, Deviča i Dečana smeta njihovom zakržlja­lom pogledu. Oni bi da sa srpskog Kosova proteraju ne samo Sr­be, već i da zderu i zgule svaki kamen neimara… A Hrvati? Gde je izvor njihovom zaumlju? Opet u slepilu pred našom kul­tu­rom, našom istorijom, našom demokratskom tradicijom. Je­zik je srpski, ve­ća polovina naroda hrvatskog našeg je korena i si­lom je pouni­jaćena i porimljena. Zlo je u njihovom kom­plek­su – nemoći… Neka vam se ne pričini da propovedam trp­ljenje. Srp­ski narod na Ko­sovu i Metohiji, u današnjoj Hrvat­skoj, u BiH, trpio je previše i više neće i ne može”.


Nedugo zatim, možda i bez Nestorovićevog znanja, Drašković okreće ćurak naopako i, krajem iste godine, uoči izbora u Srbiji iskazujući da je zainteresovan isključivo za vlast, odbija bilo kakvu pomoć Srbima u Krajini, čak i verbalnu, za njih nema vremena, niti se može njima baviti. “Kad pobedimo na izborima, svi srp­ski proble­mi, a to znači i problemi Srba iz Kra­jine, biće re­še­ni”.

Na koji je način Drašković razmišljao o srbskome nacionalnom je­dinstvu vidi se i iz poziva njegovim pristalicama u Bosni i Her­cegovini (gde je njegov SPO bio druga politička struja po snazi, iza Karadžićeve Srbske demokratske stranke) da ne izlaze na izbore i ne glasaju. Sa tim u neposrednoj vezi, zapisano je na jednome mestu da se “ne zna koliko su Srbi, takvim postupkom, izgubili poslanič­kih mesta u Skupštini… Srbi su mogli imati više od polovine poslanika da su svi glasali. Tada poslanici Hrvata i muslimana ne bi mogli izglasati izdvajanje Bosne i Hercegovine iz SFR Jugoslavije, pa je postojala mogućnost da se, srpskim glasovima protiv separatizma, izbegne međuverski rat 1992. godine”.

Kako se Draškoviću nije dalo da dođe do vlasti, nije mu bilo druge no da, ne tražeći Nestorovićevo mišljenje o tome, “zaore” novu brazdu – u Beogradu je 9. marta 1991. godine organizovao (zabranjeni) miting protiv beogradske Televizije, protiv Politike, protiv Slobodana Miloševića, protiv bolj­ševičke vla­sti, protiv svega, koječega i svačega… a naro­čito protiv Srbstva. Deset dana kasnije, Milošević će, pomalo za­brinuto ali ne pokazujući ljutnju, u jednom razgovoru sa mnom te zahteve poistovetiti sa Tuđmanovim. “Tuđmanu i Vuku Draškoviću gazde su iste; ovde su strane pa­re u pitanju, to je izdaja”.


Na jednoj tribini u novosadskoj opštinskoj Skupštini (11. juna 1991), Mirko Jović u gruboj formi stavlja do zna­nja da je SPO jedina opoziciona stranka u Srbiji koja ne sarađuje sa bilo kojom drugom srbskom nacio­nalnom strankom; sve dok je tako, ta se stranka i njeni šefovi moraju tretirati kao izdajnici. Da to malo ublažim, dodao sam po­minjući američku zastavu na Vukovom mitingu 9. marta, da su ogromne Vukove zasluge za bu­đenje nacionalnog duha kod srb­skog naroda u Srbiji, ali da se on i njegovo stranačko vođstvo isključivo bore za vlast. Jasno sam naznačio da ogromno član­stvo SPO jeste časno, ali da greši što se, umesto za ideju i stra­nački pro­gram, veže za Vuka Draškovića, jednog uistinu neurav­no­te­ženog političara.

Vuk Drašković vratio se iz Londona (18. decembra 1991) gde se sreo sa lordom Karingtonom, predsednikom Konferenciji o Jugoslaviji, pa novinarima kaže da “Jugoslavija, barem dosadašnja, više ne postoji. Jugo­slavija 1918. je bila veliki spomenik srpskom narodu za pobedu u Prvom svetskom ratu, pa je njenim nestankom Srbija posle sedam­deset dve godine izgubila taj rat… Oni koji danas vode Srbiju na tragičnom su putu da izgube i sve ostale ratove koje je srpska vojska vodila”.

Na Badnji dan 1992. godine pokazuju mi letak SPO sa potpisom Vuka Draškovića – letak koji je pored Nestorovića proleteo neopaženo -, koji Srbe pozi­va na dezerterstvo, letak koji se već nekoliko dana deli po Ba­ranji. Autor letka pita se zašto su bombardovani Šibenik, Dubrov­nik, Osek, Vinkovci… i sam odgovara da srbska vojska to nikada ne bi učinila. SPO i njegovi članovi zbog toga od­bijaju da budu taoci JNA i traže formiranje srbske vojske. Iz letka (vukovski nepismenog: taoc, talac), onda naz­vanog “letak srpskog raskola”, saznaje se da je “sa­dašnji režim u Srbiji… postao taoc u rukama komunističkih generala i dopu­stio je da se jedna pravedna borba pretvori u okupatorsku, a Sr­bija os­tane bez i jednog saveznika… Sadašnja vlast u Srbiji radi sve da odgodi vreme mira, jer bi to bio kraj režima u Republici… zato braćo Srbi odbijamo da radimo prljav posao za druge”.


Istoga dana, u Valjevu, valjda da bi se opravdao ako ga barem Nestorović napadne, Vuk Drašković tvrdi da onaj “letak srpskog raskola” iz Ba­ranje nije “umotvorina” njegova ili njegovog Pokreta, već se radi o fal­sifikatu. Tu svoju tvrd­nju potkrepio je zahtevom “da ih prisilimo (Vladu Sr­bije, valj­da, i JNA – IP) da ne učine podvalu da pred Evropom izi­gravaju mirotvorce, a ispod žita traže na­čina da produže rat… Srbija mora da reaguje kako ona oseća, onako kako je reagovalo Va­ljevo, odbijajući da ide u njihov rat”. Neki su, dakle, kao Valjev­ci, odbili da se odazovu pozivu za mobili­za­ciju, a brojni jadni Vukovi Srbi pravdaju svoje dezerterstvo, po­vlačenje iz borbenog sa­stava oružanih snaga, time što, na­vodno, ne znaju za šta se Sr­bi­ja bori. A to što Srbe na zapad­noj strani kolju, to nije razlog za odbranu, za rat. Desetine hiljada vojnika iz Srbije odbi­lo je da ratuje.

U intervjuu nemačkom listu Špigl (21. februara pre­no­si ga Politika Ekspres), na pitanje “zašto je Srbija uopšte počela ovaj rat” i prihvatajući (i obrazlažući) laž da je Srbija ne samo uče­stvovala u ratu, već i da ga je otpočela, Vuk Drašković kaže da je “srpski na­cionalizam ispro­vo­ci­rao nacionalizam Hrvata”. (Vukovu nepismenost valja objasniti: hteo je da kaže kako su Srbi isprovocirali Hrvate). Na konstataciju Špiglovog no­vinara da je “i srpska crkva protiv mirovnog plana”, Dra­šković neke rezerve Srbske pravoslavne crkve prema mi­ro­v­nom planu tumači kao poziv u rat, pa kaže da “treći put u ovom veku poku­šava jedan deo crkvenog vođstva da u ime kosovskog mita gurne Srbe u ko­lektivnu smrt. U bici na Kosovu, pre šeststo godina, tom navod­no ‘najslavnijem listu’ naše istorije, poginuli su najbolji si­no­vi Srbije. Posle genocida nad Srbima u oba svet­ska rata, sada patrijarh ponovo poziva na totalni rat, u kome bi u nekoliko meseci umrlo dva do tri milona ljudi”.

Da li je Drašković lud, il’ ne zna šta priča, ili je budala (što je najbliže istini), iz ovih njegovih reči te­ško je doku­či­ti, ali je izvesno da se nje­govo navodno srb­sko iz još navod­nijeg pokreta obnove, zasni­va isključivo na do­mišljanjima, lažima i mržnji prema svemu što je u Srbstvu – ni najcrnjem srbskom neprija­telju ne bi palo na pamet da Srbs­ku crkvu (“jedan deo crk­venog vođstva”, “sada patrijarh pono­vo”) optužuje za pozive na total­ni rat i 1914, i 1941, i 1991. godine, kako bi nad Srbima bio izvođen genocid, “u oba svetska rata”, a i u ovom lokalnom.


Poslednjeg majskog dana 1992. godine, Vuk Drašković izjavljuje da je spreman da ode u Sa­ra­je­vo i tamo se izvini (on sam reče: da bi se izvinuo) muslima­ni­ma i Hrvatima za klanja koja im je priredila srbska vojska.

I sve tako dok Nestorović nije dobio “poziv koji se ne odbija” da se učlani u Demokratsku stranku, u nacionalnom pogledu različnu od Draškovićevog SPO-a samo po tome što su za Dragoljuba Mićunovića, glavnoga demokratu, Sr­bi izvan Srbije (možda i Srbi u Srbiji) bili nepo­sto­jeća katego­rija. Nebitnim se može smatrati što je taj poziv poslat pošto je u Skupštini, pobedničkim žarom ka­ko-­tako skrpljene demokratske koalicije, spaljen izborni materijal od 24. septembra 2000. godine, koji nije smeo biti sačuvan jer bi mo­gao biti iskorišćen kao potvrda da je petooktobarski državni udar u Srbiji naručen s evropskog Zapada, otud zdušno potpirivan i izveden “narandžasto-revolucionarno”, dolarskim ili evarskim (možda markantnim) “posredovanjem” zapadne fašikratije.

I nebitno je što je poziv bio podržan saznanjem da je jedan od važnijih demokrata “otvorio” Narodnu banku ukrašen automatom, te da je drugi, demokratski direktor, jedva napabirčio devet evra da “kupi” tri šećerane sa sve neprerađenim sirovinama i u magazinima zatečenim nekakvim neprodatim ugljenim hidratima sastavljenim od ugljenika, vodonika i kiseonika.

Treće i ostale demokratske redne brojeve da ne pominjemo, a na osnovu izjave da se “sad više ne zna ko je ko”, samo se može pretpostaviti da je dr Nestorović očekivao od “Petog oktobra” nešto opipljivije, što ga je,možda kao neispunjeno, odvojilo od politike.

No, bilo kako bilo, sve to dešavalo se u vreme dok se dr Branimir Nestorović na beogradskom Medicinskom fakultetu, u raznim zvanjima, bavio nastavničkim poslom koji podrazumeva ne samo poznavanje predmetne tematike i veštinu da studentima to znanje prenese, već i sposobnost da prepozna ko je od studenata na pravi način prihvatio ono što je prethodno izloženo ili u naknadnim proverama dodatno objašnjavano.


Prenesemo li to na odnose u nekoj političkoj grupaciji, u Nestorovićevom slučaju: u SPO i u Demokratskoj stranci – čije je programe smatramo prijemčivim -, i pozabavimo li se eventualnim razlikama između onoga što piše u tim programima i onoga kako su Vuk i Mićun te programe primenjivali ili u usmenoj ili pisanoj formi predstavljali javnosti, onda je jasno da je Nestoroviću kao “vojniku” prvo jedne pa druge grupacije, bilo potrebno po deset godina da shvati gde je i na kakve “studije” gubio vreme.

Ako je to uopšte uspeo, makar 2019. “priznao” da mu ni “naprednjaci nisu nešto pri­rasli srcu”, zbog čega se dve godine kasnije, kad su raspisani izbori, vratio politici podržavajući grupaciju “Dveri”, poznatu po testeraškoj beznačajnosti na političkoj sceni.

Vratimo li se osnovnoj Nestorovićevoj zanimaciji, nije teško prisetiti se njegovih mangupskih osvrta na izlazak iz kriznoga štaba kovidskog i isto takvih komentara posvećenih izdramatizovanoj kovidskoj epidemiji. Njegove dosetke i o jednom i o drugom podstakle su neke kojima nije strana misao Marka Tvena da “kad bi izbori mogli nešto promeniti, bili bi zabranjeni” – a to je nešto manje od pet odsto glasača u Srbiji i bar deset odsto onih koji su glasali u dijaspori – da njega i njegovih jedno tuce uguraju u parlament.


Kad se to već desilo, Nestorović je, prema objavi na sajtu Telegraf.tv, neposredno po saznanju da njega i njegove čekaju poslaničke klupe, objavio da je pokret MI “postao relevantna politička snaga”, te je obećao da “nećemo izneveriti ljude koji su glasali za nas. Računamo da ćemo rasti i da ćemo za izvestan period postati dominantna politička snaga u Srbiji”. Kad se malo ohladio od prvog pobedničkog uzbuđenja, obznanio je da “ne smemo praviti koalicije. Bilo bi besmisleno, radi nekih ličnih ambicija, izneveriti te ljude jer bi to bilo jednokratno i značilo bi da smo se prodali”. Naročito zbog toga što “nemamo sve informacije za donošenje odluka i ne želimo napraviti pogrešan izbor jer bi nas to uništilo”.

Što će reći: ne zna dr Branimir Nestorović ni šta ga je snašlo, nije on kriv što je izabran, kao što nije prav ni za svoja nesrbska lutanja tokom prethodnih tridesetak godina “političke” karijere. Sva sreća što ga je penzija lišila nastavničkih poslova i neznanja o onome šta studenti nisu uspeli da razaberu iz njegove priče o ozbiljnom lekarstvu.

Zapisano je ovo u naivnoj veri da bi nedovoljno obaveštenom biračkom telu u Srbiji moglo koristiti pri pokušaju da prepozna ko i sa kakvim ciljem izbacuje svespasavajuće parole o zaštiti srbskog nacionalnog interesa i opstanku zaista ugroženog Svesrbstva.

AUTOR: Ilija Petrović

Mišljenja i stavovi u Kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije "Glasa javnosti"