Kad se država i vlast zaveri protiv zaverenika: Apis i tajna Crne ruke (48.deo)

Ova zaverenička priča se može završiti kao i sve zamršene zavereničke skaske i ovako: Jednom davno, jedan siroti i vrlo rodoljubivi beogradeki dečak je kad je odrastao ubio svoga kralja, zacelo politički najvažnijeg od svih onih beogradskog dečaka koji su rođeni baš kad i on, a potom je, opijen rodoljubljem i arkanskom moći možda i tajno pripremio smrt bečkog carevića.

Presudio mu je, da li sasvim nepravedno, dečak rođen kao marginalni aristokrata na Cetinju, koji će usled ubistva svog imenjaka iz suparničke dinastije doći na srpski presto i ubrzo postati veliki kralj koga će potom ubiti upravo oni koji ne bi bili živi da je on Dragutina Dimitijevića Apisa ostavio u životu.

Kada se početkom avgusta 1876. godine, samo nekoliko dana nakon rođenja budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, rodio u Cetinjskoj ulici, na tadašnjoj periferiji Beograda, i Dragutin Dimitrijević, kasnije nazvan Apis, niko nije mogao slutiti da će 27 godina kasnije sudbina ukrstiti živote i smrti ova dva beogradska dečaka u toj meri da će im imena zauvek ostati isprepletena u istoriji.

Dragutin Dimitrijević je ponikao iz zanatlijske porodice. koja je živela u kućici od blatne opeke na tadašnjoj periferiji Beograda.U detinjstvu je živeo nakratko i u Kraljevu i Nišu. U petoj godini ostao je bez oca, a staranje o njemu je u velikoj meri preduzela njegova sestra, inače učiteljica.

Bilo mu je suđeno da ne samo bude rođen u vreme rata, već i da raste u vremenu kada se gomilao gnev naroda protiv Obrenovića i njihove neuspešne ratne politkke, kada su ratni doboši bila glavna muzika gradske dečurlije, a varoši pune vojnika. Kao osmogodišnjak u Nišu  teško je doživeo poraz srpske vojske od Bugara na Slivnici. Već tada se osetio nezaštićen od vladara, vojske i države i ispoljio bes i gorčinu. Njegova sestra je zabeležila da je "bio izbezumljen" i da jedva povratio odličan uspeh.

Apisova porodica se 1890. godine vraća u Beograd i nastanjuje u ulici Svetog Save, br.21. Udaja njegove sestre za čuvenog istoričara, a kasnije i političara Živana Živanovića približila je Apisa političkim temama još u srednjoj školi. Zadojen patriotizmom kao i ogromna većina pripadnika njegove generacije, odlučio se da školovanje nastavi u Vojnoj akademiji. Tu je i stekao nadimak Apis koji su mu drugovi dali iz poštovanja, a ne iz poruge, jer je u egipatskoj mitologiji crni bik Apis simbol božanske snage i moći.

Može se reći da se je već u tim mladalačkim godinama nazirao Apisov kontroverzni karakter, sa jedne strane emotivno žestok i silovit, a sa druge racionalan i hladnokrvan. Kada je sedamnaestogodišnji Aleksandar Obrenović u jednom od svojih dvorskih prevrata koje je tokom svoje vladavine imao običaj da čini, raspustio Skupštinu čiji je predsednik bio Apisov zet Živan Živanović, Apisova reakcija je bila tako žestoka da je zamalo napustio Vojnu akademiju.

Očigledno je bilo da su pored širokog nezadovoljstva koje je u pogledu režima Obrenovića osećalo mnoštvo naroda u Srbiji, kod Apisa bili prisutni i neki lični motivi.

Majski prevrat 1903. godine kojim je Apis ušao u istoriju je zapravo delo jedne grupe zaverenika oficira u kojoj on na početku, već usled svog nižeg čina nije igrao glavnu ulogu. Tek sudbonosna noć između 28. i 29. maja 1903. će Apisa izvesti u prvi plan zavereničke strukture. Odvažnost koju je ispoljio i istrajnost koja je mirisala na fanatizam, kao i status žrtve koji je stekao usled teškog ranjavanja prilikom akcije u dvoru učinili su ga junakom ne samo beogradske čaršije, već i u vojnim krugovima. Na to se prirodno nadgradila Apisova harizma i on je postao ikona Majskog prevrata i prirodni vođa svih tadašnjih zaverenika.

Međunarodna zajednica koja je jednoglasno osudila Majski prevrat u Srbiji 1903. godine nije uzimala u obzir razloge koje su imali u vidu Apis i njegova grupa kada su se odlučili na državni udar. Težak materijalni položaj stanovništva i despotska vladavina Aleksandra Obrenovića, a ponajmanje njegova neprilična ženidba raspuštenicom Dragom Mašin koja je razjarila srpske oficire, nisu mnogo interesovali međunarodne krugove...

Oni jednostavno nisu želeli nikakve bure na Balkanu, bar ne bez njihovog znanja. A prevrat srpskih oficira morao je biti tajan i bio je jer je bio samo njihovo delo, uz malu pomoć nekoliko bivših političara.

Evropske dvorove je najviše zgrozilo kasapljenje srpskog kraljevskog para, a naročito bacanje ostataka njihovih tela preko balkona. Od Francuske revolucije preosetljiva na bilo kakve atake na krunu i dvor, evropska aristokratija se snažno solidarisala sa poslednjim Obrenovićima. Srbiji je prvi put u njenoj istoriji uveden embargo.

Što se tiče Apisa, on je još pre prevrata bio duboko uveren da spašava Srbiju od većeg zla i pri tom je sasvim precizno predvideo i moguće posledice ubistva kralja. Zabeležene su njegove reči koje nisu ličile na misaoni proizvod mlađahnog oficira već zrelog političara: "Ubistvo kralja naneće veliku štetu našem ugledu i ugroziće mir u zemlji i inostranstvu. Ali vreme će pokazati da to nismo učinili iz niskosti i mržnje, već u interesu države."

Apisu su u sticanju vodeće pozicije među prevratnicima išle na ruku brojne okolnosti. Pritisak inostranstva da se iz vojske otpuste ili bar sa rukovodećih mesta sklone viši oficiri - zaverenici, njemu kao kapetanu samo je mo­rao ići u prilog. Uz to i dvor i političke stranke lakše su podnosile popularnost mladog, nego starijih i važnijih kraljeubica. Na to treba dodati simpatije čaršije prema Apisu i njegovu umešnost komuniciranja, kao i njegov fizički izgled prirodnnog vođe koji je postao bitan kada su zaverenici postali deo javnosti i važnih salonskih krugova.

Takav stav međunarodnih političkih krugova, a naročito Velike Britanije, koji nisu uopšte ili dovoljno priznavali novu dinastiju i vlast, kao i nesklonost kralja Petra Prvog Karađorđevića da autoritarno vlada, omogućili su prevratnicima, a među njima posebno Apisu da postanu važan faktor u političkom životu Srbije u periodu od 1903. do 1916. godine. Nijedna važnija reforma u vojsci nije mogla biti sprovedena, na čak nijedan ministar vojni u tom periodu nije mogao biti postavljen ako se Apis i njegovi drugovi sa tim nisu saglasili.

Međutim, njegove ambicije u politici su bile veće od tih. Apis i njegova družina su ubrzo postali siva eminencija srpske politike. I pored rascepa u grupi i pritisaka sa strane Apis je polako, ali sigurno prodirao ne samo u zonu unutrašnje, već i spoljne politike Srbije. Njegov razgovor oči u oči sa ministrom spoljnih poslova Milovanom Milovanovićem je odlučio da se Srbija intenzivno počne da bavi propagandom i obaveštajnim radom na tlu Južne Srbije i Makedonije u vremenu pre Balkanskih ratova, tačnije kao priprema za njih.

Pitanje Srba u Bosni i Hercegovini koje su i oni sami nametali svojom borbenošću postalo je takođe predmet Apisove preokupacije. Što se samog Sarajevskog atentata tiče, Apis je na suđenju koje je njemu i još nekim pripadnicima „Crne ruke" održano u Solunu, prvo priznao da je organizovao taj atentat, da bi nakon izricanja presude to neformalno poricao, možda i shvativši daje i to jedan od mogućih razloga za njegovo uklanjanje.

U svakom slučaju, nije sporno da je jedan od njegovih najbližih saradnika koji će zajedno sa Apisom biti osuđen na smrt u Solunskom procesu, ne samo naoružao atentatore, već da ih je i prebacio iz Srbije u Bosnu.

Apisovoj moći naročito je doprinelo stvaranje tajne i no političare opasne organizacije "Ujedinjenje ili smrt", ubrzo nazvane u narodu "Crna ruka" čiji je proklamovani cilj bio oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Po tom svom cilju "Crna ruka" se nije ni malo razlikovala od drugih političkih struktura u Srbiji. Još od Karađorđa svi su u srpskoj politici težili tome. Međutim, njihovi metodi nisu bili isti.

Zaverenici očigledno nisu hteli da prestanu sa zavereništvom. Moć koju su osetili u noći prevrata bila je isuviše i velika i privlačna da bi se od nje mogli tek tako oprostiti.

Aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine je u Srbiji prouzrokovala raznovrsne oblike nezadovoljstva. Nezadovoljni oficiri su se grupisali sve više oko Apisa. Ostaće tajna da li je baš on osnovao "Crnu ruku" 1911. godine, kako se smatra, ili je, kako je često umeo, uticao na njeno stvaranje iz drugog plana tako da je osnuju drugi, a da im se on potom priključi u svojstvu privilegovanog člana Centralne uprave koji je bio oslobođen niza zadataka.

Ova organizacija je u svakom slučaju nastala kao izraz volje dela vojske i naroda da se stvari rešavaju prekim putem, a po svojim pravilima, simbolima i ceremonijalu je predstavljala hibrid između četničkih i ezoteričnih organizacija Srbije toga doba.

Apisov zadatak je bio delikatan - veza sa vladom. Ono što će njemu od početka sigurno smetati kod „Crne ruke" zacelo nije bila ni njena tajnovitost, ni njena nasilnička namera, još manje njena popularnost u delu vojske i naroda, već njena relativna masovnost. Njenih članova je uskoro po osnivanju bilo na stotine, a Apisov princip delanja je bio da velika dela izvodi mali broj odabranih, tačnije tek nekolicina.

Prevelika moć "Crne ruke" i nejasnost njenih namera, kao i postojanje njoj opozicione "Bele ruke" u vojsci i na dvoru, koja je, predvođena pukovnikom Petrom Živkovićem, bila sve bliža mladom monarhu, učinili su da splet intriga u burnim vremenima Prvog svetskog rata i borba za uticaj u politici prerastu u čuveni Solunski proces.      Uhapšenim iznenada u decembru 1916. na Solunskom frontu dok su obavljli svoje vojničke zadatke, Apisu i drugim članovima je suđeno u proleće 1917. godine.

Očito po volji monarha, srpska izbeglička vlada je organizovala taj kontroverzni sudski proces, u kome se sudilo velikom broju oficira, a glavna metaje očito bio Apis. Njegova prevelika popularnost, glasnost njegovih grdnji, čak i na račun Karađorđevića, i ne mala osiljenost cele oficirske zavereničke grupe koja je ponekad prevazilazila gordost i prerastala u bahatost, učinili su svoje.

Ono što je trpeo stari kralj, mladi kralj Aleksandar nije mogao istrpeti već po strukturi svoje ličnosti. Stalno obasipan uveravanjima da mu Apis radi o glavi rešio je da se obračuna sa njim. Apis je optužen zajedno sa drugima da je formirao terorističko - prevratničku organizaciju i da je pokušao da izvrši atentat na kralja Aleksandra. Država i vlast su se zaverili protiv zavernika.

Ishod suđenja je bio takav da je prvo veliki broj oficira osuđen na smrt, a potom je kraljevom milošću svima poklonjen život sem trojici: Apisu, majoru Ljubomiru Vuloviću i civilu Radetu Malobabiću. Obnovljeni sudski proces koji je pokrenuo Apisov sestrić posle Drugog svetskog rata će pokazati da je Solunski proces od početka do kraja bio montiran i da je Apis nevin.

Koliko je sve što je on činio bilo važno da sazna dvor potvrđuje dokumentacija iz tog vremena iz koje se vidi da je sve što je govorio i radio bilo krišom pažljivo praćeno. Načelnik obaveštajne vojne službe, pukovnik Apis je učio u poslednjim časovima svoju poslednju lekciju da niko ne zna sve tajne. Polazeći od svoje nevinosti Apis je bio prema doušničkim beleškama do poslednjeg časa uveren da je sve što je ikad uradio bilo samo od koristi no srpski narod i državu, kao i da će biti pomilovan.

Streljan je sa preostalom dvojicom osuđenih na smrt u jedno junsko praskozorje 1917. godine u maloj uvali blizu Soluna, privezan u sveže iskopanom grobu za kolac. Dok su njegovi saborci na frontu gledali u prve zrake slobode srpskog naroda,on je od milostivih vojnika dobio tek toliko da mu se ne puca u lice i da povez ne bude dobro stavljen preko očiju kako bi umro sa suncem u očima. Ipak, u njega su ispaljena dva plotuna. Za svaki slučaj. U civila Malobabića samo jedan. I mrtav, Apis je bio najvažniji.

I posle Apisove rehabilitacije i pomnih naučnih istraživanja njegovog delovanja ostalo je mnogo pitanja u vezi jednog od najmarkantnijih zaverenika u srpskoj istoriji.

Jedno je samo sigurno - na primeru Apisa potvrdila se kao ispravna ona Platonova misao: "Čuvaj se onoga kome učiniš veliko dobro!", ali i ona hrišćanska: "Ko se mača laća, od mača će i poginuti!"    

(Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU