Istraga i suđenje: Organizacija ubistva Kralja Aleksandra(69.deo)

Vest se veoma brzo raširila. Vladeta Milićević, koji je u to vreme bio u jednom pariškom hotelu, bio je odmah obavešten telefonom.

On piše:

"Zakleo sam se da ću učiniti sve da pronađem ubice i da ih izvedem pred lice pravde".

Knez Pavle Karađorđević takođe je bio odmah obavešten telefonom. lako vidno potresen zbog vesti, znao je šta treba da radi.

Odmah se odvezao na Dedinje i u radnom stolu svoga brata pronašao je dva testamenta. Hitno je počela i sednica vlade. Kraljica Marija je u Lionu bila obaveštena o smrti svoga supruga. Put u Pariz, gde je sa njim trebala da se sastane bio je odmah prekinut i ona je produžila za Marselj.

Vrlo brzo je bila sprovedena istraga. Na čelu je bio Pjer Mondanel, generalni inspektor kriminalističke policije u francuskom ministarstvu unutrašnjih poslova.  U istrazi je veliki doprinos dao i Vladeta Milićević, koji je tada bio predstavnik jugoslovenske vlade u Beču i koji je već godinama pratio ustašku terorističku grupu.

Za početak, imali su atentatora čiji je identitet bio uskoro otkriven. Kerin bio je poznati pripadnik terorističke organizacije VMRO i telohranitelj Mihajlova. Jugoslovenskoj policiji bio je poznat sa poternica, a iza sebe je imao nekoliko uspešnih atentata. Kod njega je pronađen i lažni čehoslovački pasoš. To je bilo od velike koristi jer su postojale informacije da je grupa terorista ušla u Francusku sa lažnim čehoslovačkim pasošima.

Odmah je francuska policija krenula u akciju i počela je da privodi i ispituje sumnjiva lica sa čehoslovačkim papirima.

Vladeta Milićević je lićno ispitivao dvojicu čija su imena na pasošu glasila Novak i Beneš. Posle kraćeg ispitivanja obojica su otkrila svoj pravi identitet: to su bili Milan Rajić i Zvonimir Pospišil, članovi Pavelićeve ustaške organizacije.

Priznali su da su oni bili jedni od učesnika u organizovanju atentata, ali su rekli da ne znaju ništa što bi ukazalo na ostale učesnike. Oni nisu znali imena jedni drugima, već su se oslovljavali i raspoznavali po pseudonimima. Kada su im pokazivali fotografije ustaša, koje su imali, samo su klimali glavom. Nisu znali ni ko je bio mladić koji ih je sačekao u Cirihu. Još manje su znali ko je stojao iza atentata i ko je bio mozak cele operacije, a naročito ko je bio inicijator i nalogodavac.

Njih dvojica su bili poslati u Marselj gde je istražni sudija trebalo da podnese postupak protiv njih. Istog dana, 12. oktobra  uhapšen je u Melnu još jedan čovek sa čehoslovačkim pasošem na ime Silvester Malni. Ubrzo je saznat i njegov identitet - Mijo Kralj, koji je bio poznat po svojim ranijim ubistvima i zločinima i koji je takođe bio pripadnik ustaške organizacije.

On je isto priznao da je jedan od članova atentatorske grupe i da je u Marselj došao po zadatku.

Istražni sudija Ducun de Saint-Paul, nije više mogao ni da spava: morao je poslovati brzo; sa svih strana su mu javljali za ustaše u svakom kraju Francuske; mnogi ljudi videli su "plavojku" tu i tamo; izdavao je mnoštvo naloga za hapšenja, privođenja, saslušanja i tako dalje, a novinari svih boja upravo su ga opsedali.

Istragom, koja je zvanično trajala do novembra meseca, bilo je utvrđeno političko opredeljenje atentatora i njihova pripadnost ustaškom pokretu i VMRO-u.

Tako|e je otkriven i utvrđen način na koji su tekle pripreme za ovaj zločin.

Kada su Pavelić i Mihajlov utvrdili da se kralj ubije u Marselju i kada su se formirale grupe, Pavelić je formalno poverio Miji Bziku, kao osobi posebnog poverenja, da otputuje preko Beča u Mađarsku i poseti tamošnje ustaše. Tamo su ustaše boravile u Velikoj Kanjiži jer je logor Janka Pusta već tada bio raspušten.

Prva njegova stanica bio je Beč. Tamo je stupio u kontakt sa Perčevićem i obojica su zajedno krenuli za Budimpeštu gde je Perčevi} trebalo da nabavi mađarske pasoše, a Bzik je krenuo dalje za Veliku Kanjižu gde su u to vreme bili okupljeni pripadnici raspuštenog logora. Tamo je Bzik obavestio Miju Kralja, Ivana Rajića i Zvonka Pospišila da pođu sa njim - pokazavši im poglavnikovu zapovest da mu se bez raspravljanja moraju pokoravati.

Grupa je bila odabrana  tajnim glasanja: kuglicom raznih boja. Ova trojica su bila odabrana 26. septembra. Nijedan od tih ustaša nije znao koji im je zadatak bio i nisu se unapred spremali za njegovo izvršenje.

U skladu sa naređenjima koja su dobili oni su u različitim danima, otputovali iz Velike Kanjiže sreli se u Budimpešti na železničkoj stanici 27. septembra po danu.

Tamo je Bzik dao lažne pasoše, pa su preko Beča došli u Cirih. Istovremeno je iz Italije došao i Eugen Kvaternik s "Vladom Šoferom" i trojka iz Mađarske stigla je na cirišku stanicu 28. septembra u podne. Eugen Kvaternik je bio Pavelićev izaslanik, poverljivo lice i jedan od vođa ustaškog pokreta.

Eugen Kvaternik smatra se mozgom ove operacije. U jednom pismu od 21. septembra 1936. godine Kvaternik izričito priznaje svoje sudelovanje u pripremama atentata nazivajući ga "moje remek djelo".

"Vlada Šofer" bio je ozloglašeni pripadnik organizacije VMRO. Posle neuspešnog atentata u Zagrebu, Pavelić je molio Mihajlova da mu dodeli nekog sa više iskustva.

Uopšteno gledano, VMRO je zaista bio učitelj terorizma neiskusnom ustaškom pokretu. Mihajlov mu je tada dodelio svog telohranitelja i vozača koji je iza sebe imao više uspešnih atentata. Poverljivi čovek V. Mihajlova služio se raznim imenima: Vlada Černozemski, Veličko Georgiev, Veličko Stojanov, Stepan Dimitrov, "Vlada Šofer", Vlada Georgiev Černozemski, a pravo mu je ime bilo Veličko Georgiev Kerin. Zbog toga što je koristio veliki broj imena, često se njegovo ime pominje u različitim oblicima kod različitih autora.

Jednim imenom su ga nazivali ostali članovi grupe, drugim novinari, a trećim istoričari i analitičari ovoga događaja.

Kada su se svi našli u Cirihu, Kvaternik ih je poveo u Lozanu da im kupi nova odela da ne bi svojom spoljašnjošću probudili sumnju policije a usput i, osim zamene odela, da zamene i pasoše jer je trojka iz Mađarske putovala sa mađarskim pasošima. Tamo su svi dobili od Kvaternika i falsifikovane čehoslovačke pasoše i, čini se, ispravnoj pretpostavci da atentatorska grupa kao "Čehoslovaci" neće pobuditi veću pažnju francuske granične policije koja ionako uoči dolaska jugoslovenskog suverena nije pokazivala preteranu pažnju i budnost. Produžili su dve grupe do Tonona i tu se ponovo sastajali, pa preko Fontenbloa krenuli u Pariz i to tako da su put od Fontenbloa do Pariza prevalili autobusom da bi izbegli strožu policijsku pasku na pariškim stanicama gde stižu vozovi iz inostranstva.

U Parizu je Kvaternik podelio atentatore u dve grupe: "marsejsku" kao glavnu, u kojoj je bio Kerin sa Rajićem i "parišku" kao rezervnu sa Kraljem i Pospišilom. Ipak, dolazi do izmene u poslednjem trenutku. 6. oktobra Rajić prelazi u "parišku" a Kralj u "marsejsku". Pariška je dobila zadatak da tačno prouči delove Pariza i Versaja, tj. mesta kojima će kralj prolaziti prilikom svog boravka u fracunskoj prestonici.

Marsejska grupa je 8. oktobra doputovala u Avinjon i Eksan Provans, a na kraju su obišli i Marselj, mesto gde će se kralj, po programu, iskrcati. Pre toga, 8. oktobra, dobili su zadatke, Georgievu je bilo naređeno da ubije kralja, a atentator Kralj je dobio zadatak da baci bombu u gomilu da bi izazvao pometnju i dao Georgievu mogućnost da se sakrije. Pre nego što su Kerin i Mijo Kralj otputovali u Eks, Kvaternik im je - koji je uostalom svu četvoricu izvrsno vodio - zamenio stare novim čehoslovačkim pasošima: "Vlada-Šofer" je postao Peter Kelemen, Mijo Kralj je postao Silvester Malni. Rasporedivši tako grupe i pripremivši "ustaški doček" kralju, Kvaternik je napustio Francusku.

Ovo je momenat kada se dve verzije odvajaju. Obe se slažu da je organizacija tekla u pomenutom pravcu, ali ovde dolazi do razmimoilaženja.

Pre nego što je otišao, Kvaternik se postarao da grupe dobiju oružje. Kada su prelazili granice, nisu nosili oružje sa sobom da ne bi isuviše rizikovali. Oružje je preneto u Francusku drugim putem.

Naime, istragom je utvrđeno da je bračni par Vudraček doneo oružje u koferu i da su ga u Avinjonu i Eksu dostavili.

                

Lijepa plavojka

 

 Oni su se u hotelu predstavili kao Petar i Marija Vudraček. Identitet ove dve osobe do danas nije u potpunosti utvrđen!

Za njih se sa sigurnošću zna da su odseli u hotelu, da su imali nekoiiko kofera i da su sutradan otišli predavši oružje Kvaterniku.

Marija Vudraček poznata je i pod imenom "lijepa plavojka" ili "plava dama" o kojoj piše i Pavelić, ali ne otkriva njen identitet.

Teorija o Hitlerovoj zaveri ustvari i tvrdi da je centralna figura u atentatu bio "Petar Vudraček" jer je on bio glavni naredbodavac i neposredni rukovodilac cele operacije. O njemu i njegovoj saradnici "Mariji Vudraček" postoji najmanje jasnih podataka. Njihov pravi identitet, nije utvr|en. Neki smatraju da se pod tim imenom krije Ante Pavelić, kao što je Čerenej, ali Volkov smatra da je to najverovatnije Vančo Mihajlov. To se najbolje slaže sa njegovom verzijom da je ovo Hltlerovo delo u saradnji sa Mihajlovim.

Sa druge strane, Vladeta Milićević je davno otkrio identitet para Vudraček. To su Ante i Stana Godina, aktivisti ustaške organizacije. Milićević se ne zadržava na tome već priča da je Ante Godina bio njegov špijun koji mu je i dojavio za spremanje atentata. Ovakvog su mišljenja svi oni koji su uvereni u krivicu Italije, ali Volkov odbija ovakve tvrdnje i sumnja u reči Vladete Milićevića. Da li je ovo zbog toga što se to ne uklapa u njegovu verziju o Nemačkoj kao glavnom krivcu?

U hotelu Crna Obala, rano ujutro, 9. oktobra, Kerin i Kralj su dobili oružje. Ovde su od Marije dobili oružje: po dva revolvera - jedan marke "MAUZER" i jedan "VALTER" - sa odgovarajućom količinom metaka i po jednu bombu. Pri tome je posebno dobro bio naoružan "Vlada Šofer": nosio je dva revolvera od kojih je onaj kojim je pucao na kralja Aleksandra bio automatski; nosio je bombu takve eksplozivne snage da bi njom "Vlada Šofer" poubijao sve živo oko sebe; imao je i 112 metaka - čitav mali arsenal. Sve ovo oružje bilo je proizvedeno u Italiji.

Ovako opremljen, Kerin je 9. oktobra krenuo na zadatak, a Mijo Kralj je trebao da bude u blizini ako nešto krene kako ne treba. Interesantno je da je Mijo Kralj pobegao sa mesta zločina i nije bacio bombu kako je bilo dogovoreno. Još jednom se pokazalo da ustaše nisu u stanju (Oreb u Zagrebu) same da ubiju Kralja.

 

Eks-an Provans i kraj ustaškog pokreta

 

Kada je započela istraga, francuska policija je tražila pomo} od svojih evropskih kolega. Čim se saznalo da su ustaše umešane u atentat, Francuska se zvanično obratila Italiji da se izruče i uhapse Kvaternik i Pavelić.

Suočen sa situacijom nastalom neposredno posle  atentata u Marselju i razočaran izostankom bilo kakvog bunta unutar Jugoslavije, Musolini donosi odluku o uklanjanju Pavelića i Kvaternika i njihovom stavljanju u zatvor u Torinu. Sem toga što je bio razočaran u njih, Musolini sebi nije mogao da dozvoli da se u takvom osetljivom političkom momentu kompromituje pred evropskom javnošću, naročito pred francuskom,  jer je u atentatu stradao i njihov ministar.

Ipak, italijanske vlasti nisu pružale saradnju niti su dozvolile inspektoru Ruanu, koji je iz Francuske došao da prikupi neophodne podatke, da prisustvuje saslušanju.

Kvaternik i Pavelić su dali pismene izjave u kojima su poricali učestvovanje u atentatu, čak su opovrgle da pripadaju ustaškom pokretu. Italija ih nije izručila niti je bila naročito uporna u saslušanjima.

Ovakve političke igre zaista su Aleksandra napravile prvom žrtvom fašizma ili kako je to rekao engleski ministar spoljnih poslova Idn, da su "marseljski pucnji bili prvi hici Drugog svetskog rata".

Musolini nije izručio Pavelića jer je smatrao da je zločin političke prirode, a Pavelić je bio politički emigrant. Na osuđeničkoj stolici u Eks-an Provansi tako je ostala da sedi samo atentatorska trojka: Rajić, Pospišil i Kralj.

Suđenje je počelo 13. novembra 1939. godine. Francuske vlasti su preduzele vanredne mere u to vreme. Zgrada je bila pod opsadom i ograđena bodljikavom žicom. Cela zgrada kao i grad brižljivo su čuvani i u tome je učestvovalo oko 600 policajaca i žandarma.

Optuženi su dobili advokata Desbona, a predsednik suda bio je De la Bruaz.

Prvo zasedanje počelo je tako da je već drugog dana došlo do velike prepirke. Naime, porota se izjasnila da je dobila pismo u kojem piše da je Italija kriva za ubistvo, ali da je pismo uništeno. Advokat je uložio protest, ali je bio odbačen. Probao je još jedanput i kada je opet bio odbijen to je prešlo u veliku raspravu.

Javni tužilac je tražio da se Desbon udalji sa suđenja. Sud je posle polučasovnog zasedanja odlučio da se advokat Desbon udalji ne samo iz ovog procesa već da mu se zabrani bavljenje advokaturom uopšte.

To je bio presedan u francuskom pravosuđu.

Optuženi su u zatvoru štrajkovali glađu, a komentarisalo se o ovom slučaju i u javnosti. Optuženi su odbijali novog advokata, a on sam nije mogao tako brzo da se upozna sa predmetom. Zbog toga je suđenje zakazano za februar 1936. godine.

U tom periodu, između dve rasprave, Hrvatsko nacionalno predstavništvo u Pitsburgu, koje je plaćalo troškove suđenja, našlo je novog advokata. To je bio De Sent-Oban. Njegov pristanak dobili su nekoliko dana pre obnavljanja procesa. Promenjen je i predsednik suda. Na njegovom mestu sada je bio sudija Luazon.

Pretres je obnovljen 6. februara 1936. godine. Paveliću, Kvaterniku i Perčevi}u se sudilo u odsustvu. Međutim u sudskoj raspravi se oni nisu spominjali pa je rasprava bila ograničena na Kralja, Pospišila i Rajića.

Jugoslavija je tražila maksimalnu kaznu za ustaše i da se potpuno razobliči ustaška organizacija što bi na kraju možda dovelo i do povezanosti sa Italijom. Ili možda bi to dovelo do nekih novih momenata. Nekih dubljih analiza na ovom suđenju nije bilo.

Sud se zbog toga svesno i unapred ograničio na razmatranje samo sporednih pojedinosti zločina i brižljivo izbegavao da izađe iz tih strogo naznačenih okvira.

Kada je u Eks-en Provansu započelo suđenje ubicama iz Marselja, francuska vlada je imala na raspolaganju sve važnije dokaze. Dokazi su bili takvi da je vlada francuske, u nastojanju da izbegne rat sa Italijom kojim je Musolini pretio, hitno savetovala jugoslovensku vladu da spreči jugoslovensku kraljicu Mariju da se pojavi na sudu.

Su|enje je trajalo nedelju dana. Bilo je 66 svedoka i to su uglavnom bili svedoci odbrane. Većina njih se nije ni pojavila, naročito je odbrana bila revoltirana odsustvom načelnika službe bezbednosti u Marselju, Kalja. Oni su smatrali da on ima ključnu ulogu za odbranu optuženih, čak su i jugoslovenski svedoci kao Simović, govorili o delatnostima ustaša u Janka Pusti, u Mađarskoj, ali je Pavelića i Italiju slabo spominjao. Opšta tendencija suda bila je da se zločin svali na trojicu optuženih ustaša. S druge strane, odbrana je insistirala na tome da je njihova uloga u atentatu sporedna i da su oni oruđe u rukama stvarnih organizatora atentata!? Isticao je da su čak dvojica od njih trojice bili u Parizu u vreme atentata i da oni oružje kojim je ubijen srpski kralj - nisu ni doneli ni videli. Odbrana je tražila da se sva tri optužena puste?

S druge strane tužilac je tražio smrtnu kaznu!

Uveče, 12. februara 1936. godine bila je izrečena kazna. Trojica optuženih su proglašeni krivim jer su "dobrovoljno i sa predumišljajem učestvovali u ubistvu kralja Aleksandra i Luja Bartua i što su pokušali da ubiju generala Žorža i policaja Galija" To je bila otežavaju}a okolnost. Sva trojica su osuđena na doživotnu robiju sa prisilnim radom kao i da nadoknade sudske troškove.

Pošto su saslušali presudu, Pospišil je ustao i povikao:

"Dolje krvnici! Živio Pavelić! Živjela slobodna Hrvatska!" Što se tiče njihove dalje sudbine, to nije baš do kraja istraženo.

Po nekim francuskim izvorima, oni su se u vreme okupacije Francuske vratili u Zagreb gde im se gubi trag. To znači da su bili pušteni na slobodu.

No, drugi francuski izvor tvrdi da su kaznu izdržavali u robijaškoj koloniji u Francuskoj Gvajani. Tamo su ostali do kraja. Što se tiče ostalih optuženih, Pavelić, Kvaternik i Perčević, oni su takođe proglašeni krivima za ubistvo kralja i Bartua i svima je u odsustvu bila izrečena smrtna kazna. To je trebalo da umiri jugoslovenske krugove koji su želeli surov obračun sa ustašama. Posle atentata i suđenja i velikih pritisaka, Musolini "rešava pitanje ustaške organizacije u Italiji i njenih tamošnjih logora jednostavno i radikalno: prikupljene ustaše prebacuju talijanske vlasti brodom iz luke Civitavechia na vulkanski otok Lipari."

Internacijom ustaša na Liparima, posle ubistva kralja Aleksandra, počelo je njihovo opadanje. Tekli su unutrašnji obračuni, osipanja i zastoj u regrutovanju; umesto da uživaju italijansku pomoć do internacije, postali su zatvorenici dojučerašnjeg štićenika, a Pavelić je zatvoren u Torinu i odvojen od ustaškog jezgra.

Pavelić je bio uhapšen 17. oktobra. 1934. godine gde ga italijanske vlasti drže do kraja suđenja u Eks-an Provansu. Kada mu je, u odsustvu, bila izrečena smrtna kazna pušten je iz zatvora, 29. marta 1936. godine i preseljen je u Salerno, gde je živeo sa porodicom sve do potpisivanja ugovora Stojadinović - Ćano, 15. marta 1937. godine. Onda je interniran u Sieni. Politički je aktivan. U pomenutom sporazumu Stojadinovica i Ćana između ostalog je odlučeno da će Italija sprečavati aktivnost ustaša.

Mesec dana kasnije ustaški pokret je zvanično bio raspušten. 1. aprila 1937. godine, Pavelić je bio prisiljen da izda uredbu. Njome je na temelju ustaškog ustava razrešio od delatnosti ustaške službe sve pripadnike ustaške organizacije na području Kraljevine Italije, raspustio sve ustaške logora na tom području. Italijanske vlasti su odmah pristupile delimičnom raseljavanju usta{a u grupama, a vlada je prihvatila i posebnog izaslanika jugoslovenskog ministarstva unutrašnjih poslova u Rimu, Savu Ćirkovića.

Pavelić nikada nije odustao od svoje ideje. Ustašama je preko proglasa uputio ove reči:

"Braćo ustaše! Borba za slobodu hrvatskog naroda nije dovršena, pa stoga nisu dovršene ni za nikoga od nas dužnosti, niti za pojedinca niti za nas kao celinu, i pod cijenom vlastitog života, čim nado|e čas, i čim nas domovina pozove. A taj čas i taj poziv će doći, te ćemo mu se odazvati uvijek i svagdje, gde god se tko nalazio".

Imajući u vidu kasnije događaje tj. Drugi svetski rat, raspad Jugoslavije i stvaranje Nezavisne Države Hrvatske u nedrima fašizma, kao i stradanje Srba u toj ustaškoj tvorevini, reči Kralja Aleksandra koje je izgovorio 1929. godine, kada je bila reč o otcepljenju Hrvatske, zvuče gotovo proročki:

"Da, da, ali da zar sve to prepustimo Italiji?" Branislav Gligorijevi}, biograf kralja Aleksandra smatra da je pri tome kralj imao na umu da "Hrvatima, neprijateljski raspoloženim prema Srbima, ne smemo dopustiti da imaju svoju posebnu državu. Ma koliko bila mala, ta država bi, uz podršku drugih, prvenstveno katoličkih zemalja, ugrožavala sve Srpstvo. Trebalo bi pokušati da se Hrvati integrišu u jedinstvenu državu sa Srbima, sa njima voditi političku borbu, a izbeći novi rat. Srbija je dugo ratovala i tolike žrtve podnela i ne može sada dopustiti da plodove te borbe neko drugi otme." Zbog toga treba razumeti njegovu veliku borbu za Jugoslaviju i jugoslovenstvo zbog koje je u krajnjoj liniji i položio svoj život.

 

(Glas javnosti - Vladan Dinić)