Ispovest jednog od 1.000 "pokajnika" o delovanju Koza Nostre: Tomazo Bušeta je prvi mafijaški kum koji je "propevao"(39.deo)

Pošto je počeo da gubi rat između mafijaških familija, rat koji je sedamdesetih godina desetkovao njegove najbliže saradnike i porodicu , Bušeta je odlučio da sudiji Djovaniju Falkoneu otkrije sve točkiće Mafijinog mehanizma. Zahvaljujući njegovim otkrićima, 1986. je, u Palermu, pokrenut prvi veliki proces protiv Mafije (475 okrivljenih). Sudija Falkone je taj proces platio životom

Danas se računa da u Italiji ima više od 1000 takozvanih "pokajnika". "Pokajnik" je naziv za mafijaša koji je vlastima učinio uslugu, ili dao podatke o "Hobotnici" u zamenu za novi identitet i slobodu. Ali taj sistem, koji je omogućio da se "Hobotnici" nanesu veoma teški udarci, sve više se osporava. Od januara do juna 1997, 45 "saradnika pravde", koji se nalaze pod zaštitom države, počinili su delikte koji idu od obične kradje do pljačke pod pretnjom oružja, ili od iznudjivanja novca do prodaje droge. U oktobru policija je uhapsila "pokajnika" Baldukija Di Mađa koji je optužen da je pokušao da ponovo stvori mafijašku familiju, kao i zbog ubistava i atentata na svoje rivale. Inače, Baldasare Di Mađo, zvani "Baldukio", bio je šofer Toto Rina, nekadašnjeg vrhovnog šefa Koza Nostre, kojeg je Di Mađo izručio pravdi 1993. godine...

Tomazo Bušeta sedi za stolom u uglu, ledjima okrenut zidu. Odatle on vidi vrt, bazen, ulaz: niko ne može da izbegne njegovom dugom, laganom i lažno ravnodušnom pogledu. Osam sati je izjutra. Dok su se u Italiji uzbudili duhovi zbog hapšenja Baldukia Di Mađa, a rasprava o "pokajnicima" nanovo oživela, Tomazo Bušeta sa uživanjem jede prženice sa naročitim sirupom - jedina hrana koja mu prija od kako je došao u Sjedinjene Države. Svaki zalogaj uzima sa dečjim uživanjem. Kada je završio doručak, prvo što je kazao bilo je:

 - Uhapsili su čoveka koji se ljubi.

Poljubac? Čovek koji se ljubi? Čovek koji je poljubio Andreotija? (Prema Di Mađovom svedočenju, kada se Djulio Andreoti, u to vreme senator, a kasnije predsednik vlade i predsednik Republike, susreo sa Toto Rinom, vrhovnim šefom Koza Nostre, prema mafijaškom običaju su se ritualno izljubili).

Ko? Na koga Bušeta misli? Na Di Mađa?

- Da, da, taj, Baldukio, Baldukio Di Mađo.

 Tomazo Bušeta je, verovatno, najobavešteniji čovek u Sjedinjenim Državama o svemu što se događa u Italiji. U stanju je da napiše disertaciju o izboru i padu vlade, o Bertinotiju, komunisti koji umalo nije oborio vladu zbog spora oko budžeta, o parlamentarnim sporovima, o modmoj reviji u Milanu.        U svom predgrađu sa izvanredno čistim avenijama oivičenim drvoredima, sa sveže pokošenim travnjacima, u gradu kakvih u Sjedinjenim Državama ima na hiljade, Tomazo Bušeta po ceo dan provodi uz kompjuter svoga sina, 16-godišnjaka, jedinog preživelog od njegovo šestoro dece.

On bi mogao, kao i bilo koji američki penzioner, da se odmara na terasi, da se brine o cveću u vrtu iza kuće, da ide na pivo u kafanu na ćošku, da gleda bejzbol i filmove na televiziji, ili da pravi roštilj u dvorištu, ali on više voli da razbija mozak pokušavajući da dokuči šta se krčka u italijanskom političkom loncu. Od samog jutra, ovaj sedamdesetogodišnjak ulazi u lavirinte Interneta i traži sve što se tiče Italije. S vremena na vreme, gotovo po navici, prošeta pogledom po vrtu.

Najnovija vest iz Italije glasila je: hapšenje Baldasara Di Mađa.

Bušeta komentariše: Optužen je zbog ubistva i zbog toga što je ponovo postao mafijaš. Ali to je nemoguće.

*Zašto je to nemoguće?

Tomazo Bušeta: Zato što tip koji je pričao, kao on, ne može ponovo da se integriše u Koza Nostru. Može ponovo da postane prestupnik, čak da postane šef bande, ali on više nikada neće biti mafijaš.

*Nema velike razlike između činjenice da je Di Mađo mafijaš, ili običan kriminalac. On je ponovo ubio i to je ono što se računa...

T.B: Da, zločin koji danas počini ne poništava raniji ugovor, ali on svakako mora da odgovara.

*On će svakako da plati za aktuelne zločine, ali zar nemate utisak da se upravo dovodi u pitanje kredibilitet čitavog anti-mafijaškog sistema? Mnogi bivši mafijaši su, kao i vi, na slobodi i oni ponovo čine prestupe.

T.B: Isuviše stvari danas više ne funkcioniše. Kada je reč o Di Mađu, pitam se gde je bila centralna služba za zaštitu? Ljude poput Di Mađa je trebalo "vezati za kočić". Bilo je potrebno primorati ih da se redovno javljaju, da samo sa naročitom dozvolom idu u svoj rodni grad, ili da traže dozvolu za napuštanje grada u kojem su. Ja se, recimo, nikada nisam vratio u Palermo. Samo oni koji me dobro poznaju znaju šta bih dao za jednu porciju lignji iz Palerma! Ali u Italiju ću se ipak vratiti još jednom: da bih se suočio sa Tanom Badalementijem. (Antonio Badalamenti, zvani "Tano", "istorijski" je neprijatelj Tomaza Bušete. Tano je, 1982, u ratu suprotstavljenih klanova, ubio nekoliko članova Bušetijeve porodice. Na izdržavanju je doživotne kazne od 1985. Nikada nije progovorio.) Biće to možda poslednja stvar koju ću uraditi... Ali nemojte više o tome... Toliko je bilo štete, toliko nemarnosti...

*Kakva šteta, kakve nemarnosti...?

T.B: Pa zar ne vidite? Država je uspela, zahvaljujući grupici časnih ljudi koji su osećali da ih je Koza Nostra izdala, da rastave tu organizaciju, deo po deo, kao u slagalici. Zahvaljujući oštroumnosti, inteligenciji sudije Falkonea, država je shvatila metode, običaje Mafije, njenu strukturu. A to nije bio lak posao. Ali ubistvo sudije Falkonea prava je tragedija. Ubistvo sudije Borselina takođe. (Borsalina su na Siciliji ubili veliki mafijaški kumovi, tri meseca posle Falkonea.) To je tragedija za pravosuđe. Tragedija za nas. Trinaest godina posle svega ja još uvek moram da se krijem, u stranoj zemlji, pod lažnim imenom. Ko je dobio? Ko izgubio? Ponekad se osetim pobeđenim, kao i Tito Rina koji trune u zatvoru.

*Osećate se pobeđenim?

T.B: Ne želim da delim lekcije. Govorim samo o svom besu. Besan sam kada vidim kako italijanska država, zbog zlonamernih interesa jednih i nedoslednosti drugih, ispušta pobedu koju je odnela nad Koza Nostrom.

*Krenimo redom. Čiji zlonamerni interesi?

T.B: Da li vi to mene provocirate? Isuviše sam umoran, isuviše star i isuviše bolestan da bih se igrao tih malih igara provokacije. Ako ste dobronamerni sami ćete pronaći odgovore. Ta mala grupa pobeđenih ljudi - koju sačinjavamo ja, Tutukio Kontorno, Pipo Kalderone i Marino Manoja - objasnila je državi kako da slome glavu Koza Nostri. Bio je to posao koji je trajao nekoliko godina i sada je zver na izdisaju, u agoniji, kreće se kao kraba. Potpisivanje dekreta 513 bilo je legitimno. (Dekret 513 obavezuje "pokajnike" da svoje izjave potvrde i pred sudom inače svedočenje ne važi.) Pravedno je da se optuženi brani protivpitanjima. Ali zar zakonodavac nije mogao da predvidi da će neki od svedoka biti sprečeni da potvrde svoje izjave zato što će im biti zaprećeno, ili zato što će biti potkupljeni? Nije bilo teško predvideti da neće sve biti onako kako su zakonodavci, u idealnom slučaju, predvideli. Valjalo je tretitari ih samo kao svedoke, a ne i kao sa-optužene. Krug je bio zatvoren. Sada čujem da hoće da izmene i član 192, koji predviđa da se navodi iz jedne izjave "pokajnika" mogu koristiti da bi se proverili iskazi iz izjave drugog (ako se izjave dva, ili više "pokajnika" poklapaju, tek tada ova dobija vrednost dokaza.) Ali kakvog to smisla ima? Kakvog smisla ima tražiti toliko dokaza, kao da su se sastanci Koza Nostre stenografisali, pa se stenogrami, potom, overavali kod zapisničara! Kao da iko može da dođe do dovoljno valjanih dokumenata. U Koza Nostri se sve obavljalo "usmeno", na reč.

Po mom mišljenju, koji god se političar upusti u menjanje propisa i zakona te vrste rizikuje da pruži ruku Mafiji. I što je još gore, pročitao sam pre izvesnog vremena da je Del Ultri izjavio kako Mafija, zapravo, više ne postoji, postoji samo "mafijaški mentalitet"... (Marčelo Del Utri bio je desna ruka Silvija Berluskonija. Njega su tridesettrojica "pokajnika" optužila da je bio "veza" između Mafije i visokih finansijskih krugova. Sudilo mu se u Palermu.)

* Šta vi mislite o tome?

T.B: Ne mogu da razumem kako jedan inteligentan čovek poput Del Utrija, uz to Sicilijanac, može da se krije iza svog malog prsta? Dobro, on jeste optužen da je bio član mafije, ali njegova odbrana je groteskna.

* Ipak, u Italiji ima mnogo onih koji počinju da misle kao Del Utri. Sve češće se govori da je Mafija mrtva i pokopana posle hapšenja Tito Rina.

T.B: Ako je to što vi kažete istina, onda to znači da Del Utri tumači osećaj italijanskog javnog mnjenja koje, posle toliko krvi, smrti, heroizma, više voli da veruje da Mafija, ako je ikada uopšte i postojala, ne postoji više. "Mafijaški mentalitet" je, međutim, još uvek tu i protiv njega se ne može ništa jer je nemoguće iskoreniti ga, ni sada, niti ikada.

* Možda je greška i u nekim auto-mafijaškim ispadima?

T.B: Ne razumem baš najbolje.

* Na primer, italijansko javno mnjenje sve teže razume kako jedan mafijaš koji je ubio 50 ili 100 ljudi može, posle hapšenja, da prizna zločine, da optuži svoje saučesnike i da bude oslobođen...

T.B: Razumem tu teškoću. I sam sam bio suočen sa tim problemom.

* Kada?

T.B: Jednog dana 1994, za vreme suočenja kod istražnog sudije. Našao sam se licem u lice sa mafijašom - pokajnikom - koji je zadavio dva moja sina.

* Ko je bio taj mafijaš?

T.B: Ne želim da kažem. Kada se bude održao proces saznaće se. Moja dva sina bili su nevini mladi ljudi, nisu bili mafijaši. Njihov jedini greh bio je što su moji sinovi. Ubijeni su, a njihov ubica je bio predamnom.

* Šta se dogodilo za vreme tog suočenja?

T.B: Gledao sam tog čoveka koji je plakao i molio da mu oprostim i shvatio sam da moja želja za osvetom neće da mi vrati sinove. Shvatio sam da moraju da prevagnu zajednički interesi (kako se to kaže). To je jedini način da ne bude više ubistava nevinih. Taj čovek predamnom bio je ubica, to je tačno, ali radili smo na istom poslu - da ne bude više ubica poput njega. Nisam ga zagrlio, nisam mogao, ali oprostio sam mu u srcu.

* Kako se može prihvatiti bez bojazni da tipovi koji su ubili i do sto ljudi budu na slobodi?

T.B: S ovog gledišta to je zanimljivo pitanje... Vidite, danas se u Italiji priča samo o Americi, o suđenju na američki način, o ispitivanju na američki način, o pravu na odbranu kako se to radi u Americi. O.K. To je u redu. Ali zašto se, onda, niko ne seti velikog šefa Džonas Gotija kojeg je izdao njegov čovek, Semi Gravano. Gravano je ubio mnogo više ljudi nego, recimo, Di Mađo, pa je opet pušten na slobodu, a američka se javnost nije zbog toga prestravila.

Ovde je napravljena jednodnevna pauza zato što se Bušeta, koji boluje od raka krvi, brzo umara.    Sutradan, razgovor se nastavlja...

T.B: Vidim veliku konfuziju kod onih koji bi morali da se bore protiv Mafije".

* Vi, zapravo, govorite o nedoslednosti?

T.B: Da, imam utisak da su pravosuđe, policija, političke partije, parlamentarne komisije, upali u duboku konfuziju.

* Možete li da nevedete nekoliko primera, da date nekoliko imena?

T.B: Ne želim da dajem imena. Stvar nije u ljudima, nego u metodi.

* Na koje metode mislite?

T.B: Na metodu iskorišćavanja "pokajnika". Pre desetak godina bilo je potpuno jasno da samo saradnja sa bivšim mafijašima može da uzdrma Koza Nostru. Kada danas mislim o upotrebi te metode - kako to kažu političari - osećam kako u meni narasta bes.

* Zašto?

T.B: Ponavljam da ne želim da delim lekcije. Ali svoje mišljenje izvlačim iz sopstvenog iskustva. Kada sam počeo da dajem izjave sudiji Falkoneu 1984. godine, niko nije imao uvid u moje ispovesti. Niko. I nikakva pravosudna mera nije bila potpisana pre nego što je provereno ono što sam kazao. Kako je to kasnije potvrđeno, Falkone je naredio 2.500 provera! Tek posle toga sudija Falkone je potpisao nalog za hapšenje mafijaša. A danas...

* Šta se danas događa?

T.B: Danas se prvi izveštaj istražnog sudije nađe u novinama! Čak i pre nego što se izjava "pokajnika" proveri, on se poziva na sud gde mora da kaže sve što zna, ili bi mogao da zna. To se, pored drugih slučajeva, dogodilo i sa Đovani Brušom. Jedno tužilaštvo je prihvatilo njegovu izjavu, drugo nije. Nije bio pravi trenutak. Đovani Falkone je bio u pravu kada je tražio osnivanje nacionalnog tužilaštva, koje bi bilo koordinacioni centar i koje bi kontrolisalo prvobitne izjave "pokajnika".

* Ipak, ta metoda nije zaštitila državu od povratka jednog Di Mađa na mafijaški put, na put ubistava, zločina...

T.B: Nije na meni da postavljam to pitanje. Nisam ni otac ni prorok više od 1000 pokajnika Mafije. To je puno, zar ne? Među svim tim ljudima većina nije časna, mnogo ljudi Koza Nostre znalo je samo za užas ubistva, strasno su želeli da se dočepaju prilike kako bi se obogatili, hteli su da ostanu nekažnjeni za svoju pohlepu i svoju slabost. Sa većinom od njih nisam imao ništa. To su ljudi lišeni bilo kakvog dostojanstva.

Konfuzija vlada i zbog njih, naravno, ali je u krizi i čitavo tužilaštvo. Vladaju arogancija i zbrka. Nisu u pitanju pojedinci, kakav je bio sudija Falkone, nego je čitav sistem doveden u pitanje. Čini mi se da je okrenuta jedna strana istorije. Priča, koja je započela u jednoj kasarni karabinjera, za jednim stolom - sa jedne strane bio je sudija Falkone, sa druge ja - ta istorija je završena zauvek. Sada treba pisati neku drugu knjigu, novu priču. Sa drugim pravilima, drugim zakonima, drugim ljudima. Smatrajte ove reči mojim moralnim testamentom.

* Koja bi pravila i koji zakoni mogli da otvore novu fazu za mafijaške pokajnike?

T.B: To mi više nije važno. Moj put je stigao do kraja. Moram da se pripremim za smrt.

Poslednje reči Bušeta lagano izgovara. Zatim, jedva čujno, nastavlja:

"Umreti, da. Živeo sam sa smrću, pokraj smrti, kao senka. Kao mafijaš znao sam da će mi ona praviti društvo. To su bila pravila. Znao sam to i nisam se plašio. Besmislena smrt drugih, nepravedna smrt nevinih, ubedili su me da više ne budem mafijaš. Ali, tada je počela druga smrt da se pokazuje - krvna osveta. Nisu pretili samo meni, već i mojim sinovima, ma gde bili, i mojoj supruzi, ma gde da se krila. Onda sam odlučio da smrti otvoreno pogledam u oči i pokušao sam samoubistvo, ali me prokletnica nije htela. Spasili su me i nanovo sam morao da se suočim sa njom. Sada me je, najzad, stigla. Osećam je u sebi. Ponekad ne mnogu ujutro da ustanem iz kreveta. Kada hodam oslanjam se o zid. Ali neću još uvek da kapituliram. Pre dosta godina video sam u Ukiardoneu (zatvor u Palermu) jednog mladića koji je bolovao od iste bolesti kao i ja. Ne želim da dođem u stanje u kojem je bio on i molim Boga da se sve završi pre. Smešan je život! Veći deo života proveo sam u pokušaju da se držim podalje od smrti, a danas mi se ona čini kao predivan poklon. Pravedno je da tako bude. Valjda i ja zaslužujem mir i počinak".

SKINI APLIKACIJU