ZABELA IMA DVOSTRUKE ARŠINE Nenad Bujošević pisao Vučiću: Iz Sedmog paviljona izlaze manijaci, pedofili i narko-dileri, a RAMBO LEŽI U SAMICI 25 godina!

 Ovaj zatvorenik genije, koji je do sada pročitao više od 4000 knjiga, nadimak Rambo i „čovek mačka“ dobio je u vojsci i na ratištu u Krajini zbog izuzetnih ratničkih veština. On je u julu 2025. godine, posle izdržane dve trećine kazne, tražio da iz strogo čuvanog Sedmog paviljona bude prebačen u poluotvoreno odeljenje u kojem bi imao više poseta, izlazak u grad i odlazak kući na vikende, ali je odbijen. U pismu predsedniku države otkriva da u KPZ „Zabela“ ne postoji program resocijalizacije i rehabilitacije, navodeći: „Niko ništa ovde nije radio sa mnom. I koliko znam ni sa bilo kim drugim. Jedini ko je radio sa mnom - sam ja“. 

privatna arhiva

On je među pripadnicima „crvenih beretki“ i u široj javnosti poštovan kao ratnik i patriota jer je na ratištu pet puta ranjavan dok se borio za Srbiju. Poražavajući je detalj koji iznosi: „Iz Sedmog paviljona, bez problema su mogli da odu i silovatelji i narko-dileri i razbojnici i pedofili, ali ne i ja. I koliko sam mogao da vidim svrha tretmana ovde ne postoji. Svi će oni kada izađu odavde da rade manje-više isto što su radili i pre. A, ja i dalje, kao i ranije, hoću da živim, radim, borim se i ako treba umrem za Srbiju i srpski narod. Što se tiče ovog sistema ovde ili onih koji ga kontrolišu, cilj je da ja izađem odavde kao kriminalac“. 

 

Poštovani gospodine predsedniče,

Ja sam Bujošević Nenad, pripadnik Jedinice za specijalne operacije. Trenutno na izdržavanju kazne od 35 godina za slučajeve „Ibarska“ i  „Stambolić“. Kaznu izdržavam u Sedmom paviljonu u „Zabeli“.

Pišem Vam zato što se neka moja prava krše ovde već deset godina. Ne pišem Vam da se žalim na uslove u kojima se nalazim. Ja nisam uhapšen, već sam 24 . februara 2001. godine sam otišao u sud. Tada mi je sud odredio samicu, pa sam u Centralnom zatvoru u Beogradu ostao sledećih devet i po godina. Onda sam 15. avgusta 2010. godine prebačen ovde, u Sedmi paviljon. I od tada ne mogu da odem iz ovog pviljona ni u jedan drugi, u bilo kom delu zatvora.  

Ovde sam prebačen, ako ne protivzakonito, onda barem protivno uobičajenom postupku u to vreme. Nisam bio prvi kojem su to uradili. Prvo su to uradili našim pripadnicima koji su ovde prebačeni 2007. godine, Branku Berčeku i Nenadu Iliću. U to vreme, prvo bi vas smestili u „karantin“ i tamo biste bili mesec dana. Tokom tog vremena sa vama bi obavili razgovore psiholog, vaspitač i nadzornik. Na osnovu tih razgovora, odredili bi vam grupu i koji ste paviljon. To bi bio neki od paviljona na onom delu zatvora što se zove „krug“. To nikako nije mogao da bude Sedmi paviljon. 

Kuća u dvorištu KPZ Zabela gde advokati i porodica posećuju zatvorenike

Sedmi paviljon je zatvor u zatvoru. Tu bi vas smeštali ako napravite neki prekršaj. Dakle, po kazni. Sumnjam da je iko bio spreman da tu uobičajenu proceduru prekrši svojevoljno. Za tako nešto bi bio u ozbiljnom problemu. Jedini način da to tako urade je bio da im je to neko na višoj pozicji od njih naredio. Dakle, neko ko je tada bio na vlasti. Mislim da to ne moram bolje da Vam objašnjavam. A, ovde su nas smestili iz jednog jednostavnog razloga. To je u tom trenutku bilo najgore mesto u sistemu.

Kada sam došao ovde imao sam razgovor sa vaspitačicom. Pitao sam kakve su mogućnosti za obrazovanje, to jest da idem na neke kurseve. Pitao sam konkretno za jezike, kompjutere i preduzetništvo. Rekla mi je da ništa od toga nije dozvoljeno za one koji se nalaze u Sedmom paviljonu. Pitao sam je za knjige i naveo da me zanimaju biznis, menadžment, poslovanje, psihologilja, informatika, mašinstvo, građevinarstvo, elektrotehnika. Svejedno da li je popularno, srednja škola ili fakultet. Nekada sam imao naviku da čitam sve što mi padne pod ruku. Do oktobra 1991. kad sam otišao u Srpsku dobrovoljačku gardu pročitao sam više od 2000 knjiga i praktično sam odrastao na časopisima „Politikin Zabavnik“ i „Galaksija“.  U Srpskoj dobrovoljačkoj gardi sam proveo 5 godina, pa sam prešao u JSO do odlaska u zatvor. Za tih deset godina sam pročitao nekih 500 knjiga. Od kojih je barem 300 bilo iz vojne, policijske i bezbednosne tematike. U Centralnom zatvoru (CZ) mi je bilo odlično. Za prvih 5-6 godina pročitao sam preko 1500 knjiga. Pa, ipak je to koledž. Onda sam zbog uslova u samici počeo da imam probleme sa očima. Zato sam odlučio - ako već trošim oči, da ih trošim na konkretno. I od tada u pricipu čitam samo stvari iz kojih nešto mogu da naučim. Prvenstveno su to biznis, psihologija, bezbednost. Elem, vapitačica je došla posle nekoliko dana i rekla mi:  „Pitala sam u obe biblioteke za one knjige. Rekli su mi da oni ništa od toga nemaju“. I oni se bave resocijalizacijom i rehabilitacijom. Nisam to mogao da razumem. I u godinama koje su sledile raspitivali smo se ovde za kurseve ili rad. Nekima od nas ništa od toga nije bilo omogućeno.

Poštovani gospodine predsedniče, Komitet ministara Evrope je 12. februara 1987. usvojio „Evropska zatvorska pravila“ u nameri da uspostavi zajedničke principe u politici izvršenja krivičnih sankcija:

Ne znam da li smo mi potpisnici nekih konvencija koje bi nas obavezivale na primenu ovih pravila ili će to da važi za nas tek kada „uđemo u Evropu“. Ono što znam je da ništa od toga nije primenjivano u mom slučaju. Kao što nije primenjivano ni kod mnogih drugih.  

Jednostavno rečeno, niko ništa sa mnom nije radio. Samo sam imao razgovor sa vaspitačicom jedanput godišnje do 2015. godine. Zakon je promenjen 2015. i od tada imamo razgovor jedanput u dve godine. Razgovor bi trajao od 30 do 120 minuta. Naravno, ako bismo imali neki problem to bi dolazili da reše. I tu samo najbolje mogu da kažem za njih. Ali to je sve. A, i kako da išta mogu da urade? U paviljonu nas je bilo između 150 i 250. Jedna do dve vaspitačice, tokom 5 radnih dana, a rešavanje molbi na nivou zatvora, do pre 2-3 godine, je bilo svakog utorka. Sada to rade dva puta mesečno. Plus odlazak na sud, plus papirologija. Čudo je i da ih vidimo jedanput u dve godine. Dakle, niko ništa ovde nije radio sa mnom. I koliko znam ni sa bilo kim drugim.   

Jedini ko je radio sa mnom - sam ja. Ja sam taj koji je smarao svoju ženu, decu, roditelje, familiju i svoje drugove da mi šalju knjige, dokumentarce i razne emisije edukativnog sadržaja. Sad čitam „Anatomiju za početnike“, koju mi je poslala bivša žena i „Ekonomiju“ Univerziteta „Singidunum“, koju mi je poslala ćerka. Gledam snimke emisija „RICH DAD RADIO SHOW“ , „CASHFLOWNINJA“, „MILLENNIAL MONEY“, koje su mi poslali sin, ćerka i drugovi, kao i intervjue sa biznismenima među kojima su DAN PENA, ROBERT KIOSAKI, WARREN BUFFET, PETER DRUKER, ISAK ADIŽES, koje mi je poslala ćerka.

Kao što možete da vidite iz ovoga, za sve iz onih gorepomenutih evropskih pravila pobrinuo sam se ja sam. Ne država i sistem čiji je to posao i dužnost.  

U skladu sa gorepomenutim pravilima Evropa ima i neke principe:

Nepristrasnost u mom slučaju, kao pripadniku JSO, nije postojala. Odavde, iz Semog paviljona, bez problema su mogli da odu i silovatelji i narko-dileri i razbojnici i pedofili, ali ne i ja. 

I koliko sam mogao da vidim svrha tretmana ovde ne postoji. Svi će oni, kada izađu odavde, da rade manje-više isto što su radili i pre. A, ja i dalje, kao i ranije, hoću da živim, radim, borim se i ako treba umrem za Srbiju i srpski narod. Što se tiče ovog sistema ovde ili onih koji ga kontrolišu, cilj je da ja izađem odavde kao kriminalac. 

Iz ovih i drugih principa proizilaze konkretna pravila koja uređuju sve aspekte života u zatvorima, od prijema do otpusta.  UKLJUČUJUĆI I PRAVO NA RAD I PRAVO NA OBRAZOVANJE. Evropska zatvorska pravila su osnovni standardi koje neka zamlja treba da ispuni da bi se smatrala DEMOKRATSKOM.

U mom slučaju pravo na obrazovanje i pravo na rad su mi onemogoćeni već više od deset godina .    

I nije meni pravo na obrazovanje ovde kršeno već deset godina samo po Evropskim pravilima. 

U OKVIRU MINIMALNIH PRAVILA ORGANIZACIJE UJEDINJENIH NACIJA PRAVO NA OBRAZOVANJE JE LJUDSKO PRAVO ISTO KAO I PRAVO NA ŽIVOT .  

 A, ISTO VAŽI I ZA PRAVO NA RAD. I to mi je pravo onemogućeno više od deset godina . 

Iako mi možda i nismo potpisali neke od gore pomenutih evropskih konvencija, a ja verujem da jesmo, ove iz Ujedinjenih nacija sigurno jesmo. I po tim konvencijama je jasno da se neka od mojih osnovnih ljudskih prava, pravo na rad i pravo na obrazovanje, krše već više od deset godina.          

Za ta kršenja prava, ja ne krivim ljude koji rade ovde. Znam šta je u pitanju. Kada je 2007-2008. godine Milorad Bracanović pušten na slobodu, mesec dana pre kraja kazne, prvo su novine, a onda i političari napravili buku oko toga. Naravno, mi znamo da to baš i ne funkcioniše tako. Kako god, onda su zbog tog prevremenog otpusta, iako je sve bilo po zakonu, ovde ljudi dobili otkaze. Sa posla su, koliko znam, otpušteni upravnik, načelnik, nadzornik i vaspitač. Upravnik je valjda posle vraćen jer je on tu bio postavljen po političkoj liniji. A ono što niko od tih novinara i političara nije rekao je da su ovi ljudi mogli samo da daju mišljenje. Tu odluku je imao pravo samo sud da donese. Sud je doneo tu odluku o uslovnom otpustu. I na osnovu te sudske odluke je Bracanović izašao. A, otkaze su dobili ljudi iz zatvora. Sudijama niko ništa nije rekao. Šta mislite zašto?

Poštovani gospodine predsedniče, Vi kao pravnik znate za princip primene zakona blažeg po počinioca. U vreme izvršenja krivičnih dela koja nam se stavljaju na teret, po tada važećem zakonu, pravo na uslovni otpust se sticalo nakon odsluženja jedne polovine kazne. I taj zakon je važio do 2009. godine. To znači da taj zakon u mom slučaju i dalje mora da se primenjuje. To, takođe, znači da pravo da izlazite na vikende stičete nakon jedne četvrtine kazne.  Dakle, već kada sam došao ovde, ja sam bio u kategoriji da imam pravo na vikende. Do danas mi to pravo nije omogućeno. Ali za silovatelje, razbojnike, narko-dilere, pedofile to pravo jeste omogućeno. Silovatelji, narko-dileri, razbojnici i pedofili mogu da izlaze na vikende i prevremene otpuste. Ja kao pripadnik JSO to nikako ne mogu. I to moje pravo se ovde krši već više od deset godina.

Gospodine predsedniče, u mom slučaju, u ovom delu sistema, ovo sigurno nije bila pravna država. Nisam bio isti pred zakonom. Nisu za mene važili isti zakoni. Da jesu, ja bih sada bio u 8. paviljonu na koji imam zakonsko pravo više od deset godina. I iz 8. paviljona bih izlazio na vikende, na koje takođe imam zakonsko pravo već deset godina. Kao što su iz drugih delove sistema ljudi sa većom kaznom od moje počeli da izlaze na vikende, a da su odrobijali nekolio godina manje od mene. Tako bih mogao polako da stvaram neku budućnost nakon izlaska. Ovako jedina budućnost koju mogu da imam je kriminal. Da li je to cilj ove države i vaše politike? 

Možda to nije Vaš cilj, ali izgleda da jeste nekih oko vas. Ljudi koji su bili na vlasti 2007. godine i naredili da mi budemo smešteni ovde i zbog kojih se naša prava na rad, obrazovanje i nepristrasnu primenu zakona krše već više od deset godina, preleteli su u Vašu stranku. Ili su u koaliciji sa Vama. Ili su možda čak i Vaši bliski saradnici. I zbog toga su ljudi koji rade ovde u strahu za svoj posao i svoju egzistenciju kao i egzistenciju svojih porodica . I zbog toga sam ja u 7. paviljonu već deset godina. Umesto da budem tamo gde je moje zakonsko pravo – u 8. paviljonu.

I sad je pitanje šta ćete Vi da uradite? Da li ste i Vi u strahu od Vaših partijskih drugova ili Vaših koalicionih partnera? 

Da li  hoćete i dalje da dozvoljavate kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima?

BUJOŠEVIĆ NENAD 

Glas javnosti