Ljubomir Magaš - Ljuba Zemunac: Između mita i stvarnosti: (84.deo)

I danas, kad razgovaramo s ljudima iz YU podzemlja mnogi s pijetetom pričaju o Ljubi Zemuncu, kao svojevrsnom Robinu Hudu i zaštitniku naših gastarbajtera i prostitutki po belom svetu, ali ima i onih koji pričaju da je Ljubomir Magaš bio, u stvari, najobičniji uterivač dugova i prek momak, koji se bavio svim i svačim.

Da li je Ljubomira Magaša ubio Goran Vuković po nalogu UDBE, ili po nalogu nemačke policije? Ostaje tajna: kako je moguće da ni Magaševo obezbeđenja nije reagovalo, i kako Zemunac nije imao pancir na sebi od koga se nikad nije odvajao? Uz to, njega je upozoravala i majka Rosa da se pripazi Gorana Vukovića "jer je čula da se sprema da ga ubije"... Ljuba Zemunac je, istina, posle pucnjave na Gorana Vukovića pritvoren, ali je poznato da se spasao istražnog zatvora na osnovu svedočenja nekadašnjeg velikog fudbalskog asa, beka Partizana i reprezentacije Fahrudina Jusufija, koji je posvedočio da je Magaš, baš u času kada se pucalo na Vukovića, bio na treningu fudbalera kluba koji trenira upravo Jusufi!

 

                                    **********

 Da li je 10. novembra 1986. godine u Frankfurtu ispred zgrade Zemaljskog suda, ubistvom Ljubomira Magaša (38), legende beogradskog i evropskog asfalta, počeo kraj beogradskog podzemlja, ili je kraj legendarnog Ljube Zemunca, zapravo, bio početak?

U povelikoj smeši legendi, priča, sudskih akata, dosijea, dokumenata, optužnica za "reketiranje" - o Ljubomiru Magašu, suština jedne priče - s tužnim krajem - nikad nije obelodanjena i objašnjena.

Do kraja.

Kada je tamo, u Frankfurtu, iz blizine, na očigled Zemunčevih ljudi i, kako se nekoliko trena docnije ispostavilo, i "slučajno" prisutnih nemačkih policajaca, tada mlađani Goran Vuković, tada gotovo anonimus i za prevejane nemačke lopove u podzemlju, upucao Ljubomira Magaša - mnogim policijama Evrope, a i našoj, pao je težak teret s vrata...

Istina, istog časa kada je sa asfalta nestalo veliko ime, rodila se nova legenda.

Legenda o Ljubi Zemuncu, koja i danas hara i vlada beogradskim asfaltom i paralelnim životom našeg velegrada.

 "...Samo dva pucnja 27-godišnjeg Gorana Vukovića (u delu štampe i feljtona "prekrštenog" u Zorana), bila su 10. novembra 1986. godine dovoljna da ugase život Ljube Zemunca...

Da, samo dva hica, ali iz blizine ciljana, iz velikog kalibra...

Iskustvo je nalagalo da za Ljubu Zemunca nisu dovoljni samo precizni hici...

Bio je i ranije pogađan kuršumima, sečen kamama, hirurškim noževima i - ništa.

Uvek se dizao i penjao paklenim stepenicama podzemlja, sejući strah među neprijateljima i divljenje među prijateljima, utrkivali su se tadašnji opisivači događanja na vrelom frankfurtskom asfaltu.

"...Tačno u 10 sati i 20 minuta, 10. novembra 1986. godine, Goran Vuković je prišao Magašu ispred stepenica Zemaljskog suda, i sa dva metka, nišaneći pravo u srce (!) završio ono što su želeli i priželjkivali mnogi drugi. Ali, nisu smeli..."

I tog časa, a izveštači s događaja tvrdili su da je Zemunac još bio živ, hitna pomoć namerno nije stigla!

Poslovično brzi nemački lekari su "sputani gužvom ili nalogom" zakasnili samo toliko - koliko je bilo dovoljno da u lokvi krvi, na pločniku, umre Ljubomir Magaš i da se rodi legenda o Ljubi Zemuncu...

 I danas, kad razgovaramo s retko preostalim momcima beogradskog podzemlja, među kojima nema nikog ko je i blizu podnožja pijedestala i vrha piramide mraka na kojoj se nalazio Ljuba Zemunac, mnogi s pijetetom pričaju o Ljubomiru Magašu.

Jedni, koji mu se dive, tvrde da je bio to svojevrsni Robin Hud, da je štitio naše gastarbajtere, naše prostitutke na evropskom asfaltu, a mnoge i nije štitio jer je, navodno, bilo dovoljno da su oni i one samo poznanici Ljube Zemunca...

Oni koji ga ne vole, da ne kažemo koji su ga mrzeli, o njemu ne žele da govore javno, jer "đavo može da dođe po svoje" - pričaju sve najgore:

"Ma, kakav Robin Hud, kakav zaštitnik naših gastarbajtera i naših devojaka, jer on je već u Jugi odgovarao za pljačke, silovanja, otimačine i reketiranje."

Šta je istina, a šta mit?

Posle Zemunca, polako ali sigurno, sa metkom u prsima ili u potiljku, bombom pred kućnim pragom ili rafalom iz heklera, nestajali su "takođe legendarni" predstavnici starijeg, kažu viteškog talasa beogradskog podzemlja:

Giška, Beli, Žorž, Goran, Pop, Ćenta, Arkan...

I danas, međutim, oko ubistva Ljube Zemunca u Frankfurtu, za novinare, istraživače podzemlja i sociologe, a i poznavaoce Zemunca, jedna stvar u moru nejasnih je - najnejasnija.

Kako je bilo moguće da je poslovično oprezni Ljubomir Magaš bio - neoprezan, kada je živeo "kao mačka" i danju i noću?

Kako je bilo moguće da se pojavi na ulici bez pancir košulje?

Kako je bilo moguće da su njegovi ljudi, tu, na nekoliko koraka od njega, kada je usmrćen, delovali kao usporeni film?

Odgovor na ovo pitanje, čak i ako bi se pronašao, a neće, ne bi pomogao Ljubomiru Magašu, njegovoj porodici, njegovim prijateljima. A njegovim neprijateljima je i tako - svejedno.

Važno je da su sa pijadestala makli Ljubomira Magaša - alijas Ljubu Zemunca.

Nejasno je, u moru raznih priča, istina, poluistina i neistina, kako je Zemunac olako shvatio "bliski susret" sa Goranom Vukovićem, jer ga je i njegova majka Rosa godinu dana ranije, prilikom posete sinu u zatvoru, upozorila - da se čuva kad izađe na slobodu, jer bi Vuković mogao da se sveti (a Magaš je upravo bio u pritvoru zbog sumnje da je pre toga pucao u leđa Goranu Vukoviću, što je Zemunac uvek energično demantovao, tvrdeći da nema veze s tom pucnjavom).

Majci je odgovorio:

"Ne brini, mama, oni nikad ne pucaju pred policijom!"

Očito je Ljuba prevideo da neko može da stisne petlju i da puca pred policijom, da se odmah preda policiji i da odmah odrobija - ubistvo.

To je, uostalom, bio kraj Ljube Magaša, ali kakav je bio početak?

U već požutelim novinskim napisima, feljtonima, o Ljubi Zemuncu je svojevremeno i knjiga napisana, ostala je zapisana izjava Ljubine majke Rose:

"Otkad sam ga rodila, strepela sam za njegov život. Bio je na porođaju obamro, jedva su ga povratili u život. Beskrajno sam ga volela i beskrajno patila zbog njega. U prvom osnovne, kao najbolji đak, dobio je nagradu - knjigu - "Dete sa devet čiraka"... Bio je bistar, lep, okretan. U mnogo čemu neporočan, ali život ima svoje krivine, a ljudi svoje zaokrete..."

 Ah, te majke...

Ne kaže se zalud: ne dao Bog ono što ti majka misli, a dao Bog ono što ti žena razmišlja...

Ali, sećanja su uvek toplija od hladnih sudskih dosijea, zapisnika policije, optužnica...

Ti, gusto kucani akti, ne oslanjaju se na sećanja, na emocije, već na mnogo hladnije činjenice.

Dopisi Interpola iz Beča, Milana, Manhajma, Frankfurta, sa ostrva Gordon, Kotora, Titograda, Budve, Beograda...

U više debelih fascikli pričaju svoju priču o legendi beogradskog asfalta, o Ljubomiru Magašu ili - o Ljubi Zemuncu.

U tim spisima nema praštanja i opraštanja za silovanja, pucnjavu, reketiranje... Međutim, svi dopisi se u jednom slažu: lep, snažan, skladno građen, pristojnog izgleda, inteligentan, smiren, duhovit...

Prilikom isleđivanja, i saslušanja - pristojan. Ali, i lukav, tvrd i uporan u odbrani svojih, tvrde spisi, najčešće izmišljenih teza.

Poslednji Interpolov izveštaj, dan posle ubistva, o pokojnom Zemuncu samo kaže:

"Ubijen je poznati jugoslovenski kriminalac Ljubomir Magaš (38). Njega je ubio njegov zemljak Goran Vuković, rođen 1959. Osuđivan. Jugoslaviji "duguje" izdržavanje kazne. Agresivan, podložan lošim procenama, ali i pretendent na visoko mesto u frankfurtskom podzemlju."

Interpol takođe nagoveštava "da je iz svojih izvora obavešten da je Ljubomir Magaš više puta štitio Gorana Vukovića, ali i da je baš ta zaštita mogla da izazove zavist, bes i mržnju koja je krunisana ubistvom pred zgradom Zemaljskog suda u Frankfurtu".

Takođe, Interpol beleži da je u jesen 1984. godine, baš Ljuba Zemunac organizovao atentat na Vukovića, a u taj događaj je umešan, navodno, i Boris Petkov, poznat po učešću u ubistvu Ranka Rubežića...

Da li je baš to tako kako je zabeležio suvoparni izveštaj Interpola. Ili su, jednostavno, i policajci koji su se danima, mesecima, pa i godinama, sučeljavali sa Ljubom Zemuncem malo "napakovali"?

Možda je iskorišćena i dobra prilika da se o jednom trošku ratosiljaju i Ljubomira Magaša, i Gorana Vukovića, i Borisa Petkova...

Brojni svedoci događanja na frankfurtskom asfaltu, tvrde da 1984. Ljuba Zemunac nije pucao na Gorana Vukovića, da je to, navodno, maslo iskusnog nemačkog policajca Ledera da bi se spasio "bede" i da je upravo taj policajac umešan u ubistvo Zemunca!

Ljuba Zemunac je, istina, posle pucnjave na Gorana Vukovića pritvoren, ali je poznato da se spasao istražnog zatvora na osnovu svedočenja nekadašnjeg velikog fudbalskog asa, beka Partizana i reprezentacije Fahrudina Jusufija, koji je posvedočio da je Magaš, baš u času kada se pucalo na Vukovića, bio na treningu fudbalera kluba koji trenira upravo Jusufi!

Ali, sudski spisi pominju Ljubu Magaša i u nekim drugim "stvarčicama": u proleće 1985. Ljubu su saslušavali zbog ucenjivanja, organizovanja bande i drugih prestupa...

Međutim, vraćanjem u prošlost, i zavirivanjem u hladne spise, uočljivo je da je, recimo, 27. aprila 1983, Ljubomir Magaš uhapšen u Frankfurtu zbog ucene, ali i da su pre suđenja svi svedoci povukli izjave.

Za (u)poznavanje Ljube Zemunca karakterističan je i slučaj ubistva izvesnog Veljka Krivokapića u obračunu u kafani "Glavna pošta" u Beču 1988.

Taj Krivokapić je, tvrde pomenuti spisi, bio kockar, koji nije voleo da gubi, pa kad ga karta nije htela, prisiljavao je partnere da mu vrate pare.

Posle jedne takve partije, u Minhenu, Krivokapić je otišao u Beč, i zaseo uz piće da se počasti. Oraspoložio se, počeo pesme da naručuje...

I, u kafanu je uletela poveća grupa ljudi, banda, i ubila ga, a usput i unakazila polomljenim flašama.

Policija je to ubistvo pripisala Ljubomiru Magašu, ali kako su dokazi u sudskom postupku bili "tanki" Ljuba je oslobođen optužnice.

Odmah po izlasku iz pritvora Zemunac stiže u Budvu i u novogodišnjoj noći 1988. opet se nalazi - sa milicijom.

Osumnjičen je za silovanje.

Suđenja nije bilo - Ljubomir Magaš je pobegao iz zemlje!

U celoj priči o Ljubomiru Magašu jedna stvar je neobjašnjiva, ali nepobitno tačna: on nikad nije imao pasoš, ali je putovao širom Evrope!

Naš sagovornik iz SUP kaže:

"Nije pasoš mogao da dobije, jer nikad nije "ispunjavao" uslove. Od rane mladosti je bio, ili "osnovano sumnjiv" ili - pod istragom. Ili, u - zatvoru. Ipak, putovao je, živeo na visokoj nozi, harao Evropom, a da pri tom mnoge policije uopšte nisu imale pojma s kim imaju posla."

I na jednom takvom putešestviju, februara 1980. policija u Frankfurtu ga je pronašla i uhapsila: razlog - dve provalne krađe.

Prema zapisniku policije: "U Magaševom stanu vlasnik je prepoznao nešto od pokradene robe, za koju, istina, nije baš utvrđeno ko ju je tu doneo - Magaš, ili neko drugi". Usput, policija je pronašla i alat za obijanje, pištolj, lažne isprave.

U zatvoru je odležao godinu dana, a onda je na zahtev naših vlasti vraćen u SFRJ. I, na samom aerodromu, praćen kordonom nemačkih policajaca, napravio je ispad. Za SFRJ je krenuo sa samo jednim pripadnikom naše službe bezbednosti (što je izazvalo šok i čuđenje nemačkih policajaca - kako je uopšte moguće da jedan jugoslovenski policajac dovodi sam Magaša) krenuo i stigao u Jugoslaviju.

Stjuardesa u avionu, zainteresovana za naočitog momka, približila mu se i nešto ga upitala, na šta joj je on odgovorio:

"Pazite, ja silujem".

Ponovo se sudi Magašu, osuđuje se na pet godina zatvora, ali oktobra iste godine Vrhovni sud Crne Gore ukida presudu zbog neadekvatnog postupka!?

Magaš izlazi iz zatvora i opet odlazi iz zemlje.

Vraća se u Frankfurt, gde sad u podzemlju već ima epitet "nedodirljiv", postaje veliki bos, ali se i danas sa sigurnošću ne može (u)tvrditi da li je imao bandu ili neku organizaciju?!

Priče su se množile: vozio je beli "mercedes", džepovi su mu uvek bili puni para, ali po tvrdnji frankfurtske policije bio je pohlepan, po tvrdnji poznanika, nikad ga veliki novac nije interesovao.

"Kad je imao, razbacivao se, ili je po nekom svom aršinu pomagao gladne i bedne. O svojima oko sebe je vodio računa, i zato su ga obožavali.

Istina, ima i onih koji su tvrdili da su ga obožavali, jer su ga se - pribojavali. Mnogi su skloni da pričaju da u džepu nikad nije imao manje od 5.000 DEM. Ponekad je častio kafanu, nekom nesrećniku je platio mesečnu kiriju, ili kupio odelo."

- Slušaj, priča mi za moju knjigu o YU podzemlju njegov dugogodišnji poznanik iz Zemuna, danas ugledni advokat Steva, sećam ga se iz doba kad se amaterski bavio boksom. Posećivali smo fudbalske utakmice, bio je veliki navijač, a imao je veliku (neostvarenu) ambiciju da otvori boksersku školu. Vežbao je, dizao tegove, i pio mleko. Jeste, mleko, alkohol nije pio, mogao je da popije, ali to se kosilo s njegovim pogledom na sportski život. Imam utisak da je jednostavno želeo i morao da bude u svakom društvu baš najjači. Inače, kao bokser bio je sa prosečnim rezultatima, što i dan-danas ne mogu da shvatim, jer je na ulici mlatio te boksere koji su ga tukli na ringu, kao džakove za trening. Imao je sve, a jedino s čime je redovno kuburio, bili su papiri da ide preko granice. Kasnije, kad su nam se putevi razišli, čuo sam sve i svašta o njemu, a i sad ne bih mogao da se zakunem šta je od toga istina, a šta laž.

- Naša saznanja, priča nam dugogodišnji inspektor SUP, nije se "prsio", osim kad je ponekad morao nekome da "pokaže ko je On". Tada je pokazivao izuzetnu upornost, neobjašnjivu hrabrost, ali i surovost neophodnu za zadržavanje vrha u podzemlju, a pošteno da vam kažem, suočavao sam se sa raznim opasnim tipovima. Ipak, bio je i kad je potrebno, šarmantan, široke ruke, spreman pokatkad nekoga i da zaštiti, pa je sticao i brojne sledbenike."

Njegovi poznanici iz frankfurtskih dana, danas i ovde ugledni građani, pristali su da nam ispričaju jedan detalj koji, možda, objašnjava jednu stranu karaktera Ljube Zemunca;
            "Jednom prilikom, nekakva holndska i nemčka banda su ga pritisle. Nije mnogo razmišljao, rešio je da se obračuna i krenuo sam protiv svih! Danima i nedeljama jurio je jednog po jednoga, prebijao ih na mrtvo ime i prezime, i oni su mu ponudili saradnju.I sad kad se setimo gde se sve zavlačio, stresemo se od jeze!?"

Današnje novokomponovane kriminalce iz beogradskog podzemlja, nije baš politika da ne interesuje. Istina, neki gledaju TV dnevnik, prate ponešto iz političkog života, neki su bili, a i sad su u obezbeženju političara, a neki bi i sami u političare... Uostalom, zar Arkan nije bio narodni poslanik?

Za Ljubu Zemunca njegovi prijatelji tvrde da je bio potpuno apolitičan. Papiri Saveznog SUP isto tvrde, ali i da je nužda zakon, možda, promenila?

Da bi se nekako dokopao papira za "normalan život" u Nemačkoj se prijavio da je izbeglica. Počele su da kolaju priče da je "politički", a da bi valjda pojačao utisak učlanio se i u organizaciju "Ravna gora"?

- Tako je stekao papire za boravak u Nemačkoj.

Na novinskom papiru je, svojevremeno, zabeležena i ispovest jednog beogradskog inspektora koji je često sedeo preko puta Ljube Zemunca:

"Ljuba je bio to što je bio, kao čovek je bio veoma otvoren, ali samo ako ga to ne bi kompromitovalo. Sećam se onih dana kada je bila provala u banci u Njegoševoj ulici. Ljuba se tad nalazio u Beogradu, u zatvoru. Naredio sam da ga dovedu i da mu odvežu ruke. Sedeli smo sami u kancelariji. Odgovarao je učtivo na sva pitanja i ustanovio sam da nema nikakve veze s provalom banke u Njegoševoj. Onda smo, kao, počeli da ćaskamo i odjednom sam ga priupitao:

"Dobro, Ljubo, objasni mi to kako je moguće da naši pljačkaju banke po svetu, gde je to mnogo teže, gde su pare bolje čuvane, gde je sve blindirano, a naše banke zaobilaze?

Ljuba Zemunac: Razlog je jednostavan, kad naoružani pljačkaš upadne u nemačku banku i vikne: "Ruke uvis", oni poslušaju, legnu na pod i poštuju naređenje. Kod nas to ne bi bilo tako. Službenik bi se naljutio na oštre reči i reagovao bi kao u kafani. Onda bi došlo do pucnjave, a to nije ni uputno, a baš ni preterano omiljeno. Eto, gangster upao naoružan u banku, a ovde kod nas uhvatio ga čovek s metlom! Tu nema leba za gangstere. To je naš mentalitet.

-Nego, inspektore, da vas pitam, kako vi imate poverenja da neću da pobegnem, prozor je otvoren?

Inspektor: Možeš da pokušaš, ali onda si mrtav.

Ljuba Zemunac: Kako?

Inspektor: Evo, ovako, i pokazao sam uperen pištolj u njega ispod stola.

Ljuba Zemunac: E, zato, baš zbog takvih kao što si ti ovde, ne vredi ovde ni da čovek bude gangster."

Ovo su samo fragmenti priče o Ljubomiru Magašu, Ljubi Zemuncu.

Živeo je brzo.

I kratko.

Za njim su ostale duge priče i pričice.

Mnogim mladim ljudima koji se sad prse na beogradskom asfaltu, on je uzor. Mnogi od onih kojima je on uzor - više nemaju uzora.

Jer, nisu živi!

Sveže humke na groblju se smenjuju, takozvane žestoke klince smenjuju još žešći.

Dokle?

Regrutacija je u toku, a leka za ubistva u beogradskom podzemlju nema...

Kao ni za - sidu.

 

Glas javnosti ­- Vladan Dinić