STROGO POVERLJIVO (3) DIJANA HRKALOVIĆ U NOĆNOJ AKCIJI! Uzbuna u kabinetu ministra: Dokaze o tajnim praćenjima uništiti bušilicom i macolom (EKSKLUZIVNE FOTOGRAFIJE)
Autor: Glas javnosti
Dijana Hrkolović i njena izabrana grupa, sačinjena od novopridošlih pripadnika Odeljenja za poslove bezbednosti Kabineta ministra unutrašnjih poslova, prvi put je 15. decembra 2014. godine uništila dokaze o svojim ilegalnim tajnim praćenjima i prisluškivanjima.
Uništenje dokaza urađeno je u centrali Ministarstva unutrašnjih poslova, tačnije u prizemlju zgrade Palate "Srbija".
Ovo je samo deo podataka iz krivične prijave, koju je Tužilaštvu za organizovani kriminal predao 30. decembra 2015. godine radnik MUP-a Dejan Tripković, diplomirani inženjer elektrotehnike. Prijava je zvanično zavedena pod brojem KTP 978/15. Ova prijava kasnije je dovela do karijerne i životne prekretnice ovog pripadnika MUP-a kog su Hrkalovića i njeni "vojnici" šikanirali.
Tripković je u ovoj krivičnoj prijavi sumnjičio ministra policije Nebojšu Stefanovića i Dijanu Hrkalović (u to vreme zamenik šefa kabineta ministra) za zloupotrebu službenog položaja jer su sprovodili mere opservacija i tajnog praćenja tokom 2014. godine, bez otvorene operativne obrade i naredbe suda, suprotno instrukciji o operativnom postupanju... Terete se, takođe, za trgovinu uticajem jer su, koristeći svoj službeni položaj, uticali da se unište dokazi. Da Tužilaštvo za organizovani kriminal nije ovu prijavu stavilo u fioku i da policajci nisu žmurili na oba oka, ne bi nikada osnovan klana Veljka Belivuka – Velje Nevolje, čiji su stravični zločini zgrozili Srbiju i svet.
Zbog svega propuštenog i skrivanog, "Glas" i u trećem nastavka objavljuje istinu koja kasni punih šest godina. Ovo su ključni delovi prijave, u kojoj se navodi ni da sastanak sa Brankom Stefanovićem (ocem ministra policije) u restoranu „Stara Hercegovina“ nije urazumio grupu Dijane Hrkalović. Zato je počelo prvo uništavanje dokaza, što Tripković detaljno opisuje u krivičnoj prijavi...
NE PROPUSTITE
Posle sastanka sa Brankom Stefanović očekivao sam da će u ponedeljak, 15. decembra 2014, biti nešto urađeno na razbijanju grupe. Međutim usledio je šok! U nedelju veče skovan je plan u kabinetu ministra. Posle sastanka, oko 23 časa, pomoćnik ministra Slobodan Nedeljković dobio je nalog da se hard diskovi i oprema korišćenja za praćenje - unište.
Ujutru, u ponedeljak, po dolasku na posao, oko 7.30 sati, kreću sledeće aktivnosti:
Po nalogu Aleksandra Ljubičića, tada zamenika načelnika Odeljenja za poslove bezbednosti Kabineta ministra unutrašnjih poslova, kreće proces uništavanja dokaza. Dat nam je rok do 8.30 sati presnimimo beleške i podatke za koje mislimo da su nam potrebni. Tvrde da dobijamo nove i veće hard diskove što potrđuje i načelnik Milutin Ateljević. Govori nam da će ih obezbediti Uprava za informacione i komunikacione tehnlogije. Šefovi se sve vreme pozivaju da se uništenje dokaza radi po nalogu Kancelarije saveta za nacionalnu bezbednost. Ali, to po zakonu nikako nije ni bila njihova nadležnost.
I, tako su izabrani samo hard diskovi računara na kojima su radili pripadnici Hrkalovićkine grupe. Iz mojih potpitanja i razgovora sa kolegama zaključio da ne postoji nikakav dopis Kancelarije saveta za nacionalnu bezbednost, da čak ne postoji ni dopis Kabineta ministra ili Odeljenja prema Upravi za informacione tehnologije, te da se ova nova zloupotreba radi na osnovu trgovine uticajem, usmenom ponudom, zloupotrebom i uticajem na osnovu kabinetskih funkcija na kojima se nalaze, uključujući i podršku i uticaj šefa kabineta Ivana Ristića.
Kako sam znao pozadinu dešavanja, provocirao sam ih kako bi priznali lažne razloge za uništavanje diskova, obarao sam im argumente za izbor diskova koje hoće da unište jer na njima nema nikakvih dokumenata u nadležnosti Kancelarije saveta za nacionalnu bezbednost. Posebno takvih podataka nema na mom računaru koji nema nikakve veze sa tajnošću.
S druge strane, u tom trenutku nismo završili izgradnju niti akreditovali kod Kancelarije saveta za nacionalnu bezbednost poseban prostor u prizemlju Palate „Srbija“, kao prostor Podregistra za tajne podatke. Samim tim, ni ti argumenti Dijanine grupe ne stoje. Drugo, da je Bezbednosno informativnoj agenciji, Vojnoj bezbednosnoj agenciji i u drugim Podregistrima za tajne podatke, ikada naloženo da se unište hard diskovi i da li na njima smeju da postoje tajni podaci po Zakonu o tajnosti podataka. Postavlja se pitanje i da li uopšte Kancelarija saveta može da naloži uništavanje.
Naime, izbor računara nije bio slučajan. Izabrani su samo hard diskovi računara koje su pripadnici ove grupe operativaca, koja je sprovodila tajne zadatke, koristili, pisali beleške i izveštaje. Moj računar im je, takođe, bio dostupan kada ga nisam koristio jer sam im kreirao posebnu korisničku šifru da koriste računa kada je slobodan.
Iz svih tih razloga zbog kojih sam osporavao njihove namere načelnik Ateljević me je usmeno odredio da sa Vladimirom Tintorom budem član komisije za uništavanje hard diskova. Pokušavao sam da odbijem, ali mi je rečeno da je to naređenje.
Istog dana, u Upravi za informacione tehnologije, u prizemlju Palate „Srbija“, uništeno je bušilicom devet hard diskova koje je Tintor pred drugim radnicima Odeljenja izvadio iz računara i zelenim flomasterom na njima napisao „STARI“. Samo bušenje jednog hard diska započeo je radnik UIT I. O, a na moju opasku da li postoji dopis za to, vođa informatičke grupe M. J. pozvao je svog šefa Đ. B. i pitao ga za to. Konstatovali su da dopisa nema, ali da je sve dogovoreno i da može da se započne uništavanje. Onda je I. O. uništio sve diskove. Nakon uništavanja diskova, na moj zahtev, napravljen je zapisnik, gde je M. J. naveo da je po nalogu svog šefa uništio devet hard diskova navodeći inventarske i serijske brojeve računara iz kojih su izvađeni. Zbog nepostojanja dopisa i očigledne zloupotrebe celog posla, na samom zapisniku komisije sam naveo vreme uništenja hard diskova - 11.40 sati. Iznad potpisa sam naveo da je moje prisustvo u “komisiji“ po naređenju načelnika Ateljevića.
Potom su uništena i tri štampača, na kojima je takođe radila pomenuta grupa. To su organizovali Aleksandar Ljubičić i Vladimir Tintor. Među njima i štampač koji sam ja koristio, a na kome je štampan pomenuti izveštaj o praćenju novinarke. Jedna od ideja bila je da se štampači unište macolom. Uništeni su štampači Kyocera color laser print FS-C5016N (koristio sam ga lično u kancelariji M15), monohromatski Lexmark E460 (bio vezan na računare na internet mrežu u kancelariji M15) i kolor laser HP 2605DN duplex, korišćen u kancelariji M13.
Kasnije (novembar 2015.) sam saznao da je štampač Kyocera color laser print FS-C5016N i dalje u zvaničnoj evidenciji MUP-a i da ga ja dužim, a ne da je uništen). Tražio sam zato dokument o uništavanju mog štampača, ali ga nisam dobio jer je, označen stepenom tajnosti „strogo poverljivo“ i to bez odgovarajućeg obrazloženja. To je učinjeno sa umišljajem da se krivično delo uništavanja - prikrije.
Ovim je napravljen prekršaj odgovoronog lica iz člana 99. stav 1. Zakona o tajnosti podataka, a u vezi sa članom 3. istog zakona, zato što je dokument 01 broj 948/14-15 od 15 decembra 2014. o uništavanju pomenute opreme popunili neistinitim podacima i bez odgovorajućeg obrazloženja i označili ga kao "strogo poverljivo", a sve sa umišljanjem prikrivanja krivičnog dela.
O ovome prekršaju bi trebalo obavestiti Kancelariju saveta za nacionalnu bezbednost što za posledicu nosi gubitak sertifikat za pristup tajnim podacima za sve umešane u ovu zlo (to nikada nije učinjeno).
Nastavlja se...
(Glas javnosti)
SKINI APLIKACIJU
.png)
