DUNAV KOD BEOGRADA JE VELIKO GROBLJE: Ljudi su plivali, a ledenice su im razbijale glave, student spasao profesorku koja ga je oborila, ne zna se broj mrtvih

Još nije poznat tačan broj ljudi koji su se 9. septembara 1952. utopili u Dunavu kod Beograda. Vodena neman je tog dana odnela i najbolje plivače, profesor geografije u penziji iz Zemuna Mihailo Miša Grkinić jedan je od svedoka tragedije, koja se nikada nije pojavila ni na jednoj naslovoj strani.

- Padao je grad neverovatne veličine, veći nikad u životu nisam video. Ljudi koji su oko mene plivali odjednom bi jauknuli i nestajali pod vodom. Naleteo sam na šešir jednog od tih nesrećnika, natukao ga na glavu i nastavio da plivam do Nebojšine kule. Kada sam isplivao pomagao sam vojnicima da izvlače preživele" - priseća se Grknić, koji sat koji je toga dana nosio na ruci nikada nije popravio.

Pretpostavlja se da je nesreću prouzrokovalo jako nevreme. Nikada nije tačno utvrđen broj mrtvih u dubinama Dunava između Velikog ratnog ostrva i Kule Nebojše, zabeleženo je da se utopilo više od 100 ljudi.

Tog 9. septembra 1952. student geografije iz Zemuna Mihailo Miša Grkinić obećao je mami da će stići na ručak. U beogradskom pristaništu u zadnji čas se ukrcao u brod „Niš“ i u gornjem salonu sreo razrednu iz gimnazije Emiliju Katić. Pričao joj je o ispitu iz meteorologije i u šali rekao da će biti nevreme. Istog trena brod je zahvatila nezapamćena oluja u kojoj se utopilo više od 100 ljudi.

Kao dobar plivač Miša je nekako doplivao do Nebojšine kule, a profesorku Katić spasao je pionirski instruktor Vasa koga je ona prethodne godine oborila na popravnom ispitu.

Veliko interesovanje

Zbog popravke mosta interesovanje za redovnu brodsku liniju Beograd-Zemun bilo je značajno veće nego inače. Tog kobnog septembarskog dana zvanično je prodato 106 karata, ali veruje se da je u momentu nesreće na brodu bilo blizu 150 ljudi (tačan broj nikada nije utvrđen). Videvši da se sprema nevreme kapetan Ferdinand Nobilo je od dežurnog službenika zatražio i dobio odobrenje da ranije krene za Zemun.

- Odlučio sam da krenem ranije zbog toga što su putnici stalno dolazili na brod, da ga tako ne bih preopteretio - izjavio je Nobilo posle nesreće (Politika, 10. septembar 1952.)

Prema saopštenju policije „Niš“ je krenuo iz Beograda u 13 časova i sedam minuta, do ušća je plovio normalno, a onda su ga zahvatili jaka kiša, grad i vetar koji je duvao brzinom većom od 100 kilometara na čas. Kapetan je naredio krmanošu da okrene pramac prema vetru i brod približi obali, ali svaki manevar je bio uzaludan. Od siline vetra u 13 časova i 12 minuta brod se preturio i potonuo na dno reke na dubinu od 14 metara. Potraživši zaklon od kiše gro putnika je u tom trenutku bilo zarobljeno u utrobi broda - u brodskom salonu.

U odnosu na zvanično vreme nesreće sat Miše Grkinića stao je nešto ranije - u 13 časova i devet minuta. Uspevši da iskoči počeo je da pliva prema Nebojšinoj kuli ali se zbog guste magle obala uopšte nije razaznavala.

- Padao je grad neverovatne veličine, veći nikad u životu nisam video. Ljudi koji su oko mene plivali odjednom bi jauknuli i nestajali pod vodom. Naleteo sam na šešir jednog od tih nesrećnika, natukao ga na glavu i nastavio da plivam do Nebojšine kule. Kada sam isplivao pomagao sam vojnicima da izvlače preživele - seća se Miša Grkinić koji se nakon brodoloma kući u Zemun vratio tek oko pola šest popodne i to opet brodom. Tek tada, kad su ga posetile kolege sa studija, shvatio je šta se zapravo desilo i doživeo šok - rekao je on.

Grad veličine jajeta

Na brodolomnike koje lađa nije odvukla u ponor, tada se sručio grad veličine kokošjeg jajeta. Ledenice su ljudima bukvalno razbijale glave. Bez svesti, nestajali su u rečnim talasima. A onda je bes prirode utihnuo naglo, baš kao što je i došao. Oni koji su bili sa čamcima u blizini, pohitali su u pomoć preživelima.

Na mesto nesreće oko 15 časova stigla je ekipa lekara sa VMA, kao i ministri policije Jugo­slavije i Srbije Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun. Obrazo­vana je specijalna komisija za zadatkom da ispita čitav slučaj, a zbog kontradiktornih izjava članova posade i preživelih putnika kapetan Nobilo je privremeno zadržan u pritvoru. Hroničar Zemuna Branko Najhold zabeležio je da je brod „Niš“ bio kapaciteta do 60 putnika, ali da je tih dana zbog popravke mosta prevozio veći broj putnika od dozvoljenog. Istraga je, međutim, zaključila da je za nesreću kriva „viša sila“ - vetar orkanske jačine koji je čupao drveće iz korena.

Leševi i kod Ritopeka

Tokom popodneva, brod dizalica „Soča” počeo je vađenje potonule lađe. Najpre se u dubinu spustio gnjurac Bogoljub Perić. Izvestio je da je u jednom od dva salona u potpalublju 56 utopljenika. Do jutarnjih sati 10. septembra, iz broda grobnice su iznete sve žrtve. Prema prvom izveštaju policije, bilo je 90 poginulih, među kojima i trojica od šestorice članova posade. Narednih dana, tela utopljenika pronalažena su kod Pančevačkog mosta, u priobalju Vinče, Ritopeka... Crni bilans je narastao na 127, ali nikada nije utvrđeno koliko je putnika bilo na „Nišu”. Zna se da je prodato 106 karata, ali i da je bilo mnoštvo dece i đaka, kao i putnika s mesečnim kartama.

Tragedija o kojoj se ćutalo

Vlada FNRJ je proglasila trodnevnu žalost i obećala da će pomoći deci koja su izgubila roditelje i porodicama koje su ostale bez hranioca. „Politika” i „Borba”, tada jedini prestoničke listovi, s dužnom pažnjom su izveštavali o tragediji i prenosili svedočenja očevidaca i preživelih. Ali, za vest o potonuću „Niša” nije bilo mesta na prvoj strani. Razlog – obeležavanje, kakve li ironije, desetogodišnjice formiranja Ratne mornarice, pa „nije bilo primereno” da se uz svečarski tekst nađe i informacija o brodskoj katastrofi u Beogradu. Poletni socijalizam mlade države nije blagonaklono gledao na pisanje o neuspesima i nesrećama, pa su i tekstovi o potonuću broda „Niš” svedeni na najmanju moguću meru. Tragedija je prepuštena kolektivnom zaboravu i do danas nije dobila ni spomeničko obeležje ni značajnije mesto u literaturi, ako se izuzme roman Vlade Arsića „Brodolom”, piše "Politika".

Ipak, „diktaturu optimizma” preživeli su i nadživeli zapisi i urbane legende o stradalim i čudom izbavljenim putnicima broda smrti. O Zemuncu Dragoljubu Jovanoviću: tog jutra je postao otac, pa je otišao u Beograd da kupi poklone i u povratku je stradao na „dunavskom Titaniku”. O Mariji Dimitrijević: utopila se zajedno s dve maloletne ćerke, a treća je ostala živa zato što ju je majka ostavila kod prijateljice u Savskom pristaništu, jer je na „Nišu” bila prevelika gužva. O Beograđaninu Ljubiši Petroviću: iako neplivač, održao se na površini, držeći se za dasku, dok ga spasioci nisu izvukli. O majci koja je tog dana izašla iz porodilišta: našli su je u utrobi broda, s bebom stegnutom u naručju. O Ani Bajzert, radnici tekstilne fabrike „Sutjeska”: nije znala da pliva, a talasi su je nekim čudom živu dovaljali do obale. O majoru ratnog vazduhoplovstva koji se domogao kopna, veslajući jednom rukom, dok je drugom držao dete koje je spasao. Njegov sin i supruga su ostali u potopljenom brodu...

(Glas javnosti/Blic)

SKINI APLIKACIJU