Seljakova je muka pregolema, a od države pomoći nigde nema

Znate li da su nekad Srbija i kasnije Kraljevina Jugoslavija praktično živele od izvoza svinja i suvih šljiva? I za tadašnje vreme, bili su to veoma dobri prihodi, koliko god država bila siromašna. Dakle, poljoprivreda je održavala egzistencije i zemlje i njenih stanovnika, pretežno seljaka.

Danas, u 21. veku slika je sasvim drukčija, zemlja se industrijalizovala, sve ide ka digitalizaciji i modernom dobu, ali na seljaka kao da niko ne obraća pažnju.

Da se razumemo, nije to od juče, još je Tito od Drugog rata potpuno zanemario zemljoradnike i stočare i sve ulagao u industriju i fabrike. Vreme je prolazilo, a ništa se nije menjalo, ljudi su sa sela sve više odlazilili u gradove, ili u gastarbajtesrki život, a zemlja je vapila za obradom. I posle Tita nije bio Tito(tako se tada govorilo), ali je politika prema selu ostajala ista. Niko nije želeo da vidi koliki je to rudnik zlata zapravo. Jer, zemlja je u skoro savršenom području za poljoprivredu, sa izvanrednom klimom, a svi su zabijali glavu pesak, ne želeći da prihvate jednostavnu činjenicu – hrana je uvek tražena roba i ljudi jednostavno moraju da jedu.

Postoji priča iz osamdesetih, kada su japanski stručnjaci obišli Vojvodinu i posle samon par dana izgovorili jednostavnu rečenicu – dajte nam Vojvodinu i hranićemo pola Evrope. Međutim, to niko nije želeo da sluša, sve se nastavljalo po starom i došlo se do današnjih dana, kada su ljudi bacali obrane višnje na đubrište, jer im je otkupna cena bila 25 dinara, isto koliko se i radniku da za obrani kilogram. Jasno je da tu računice nema i to se stalno ponavlja sa svim voćem, od kajsija, do šljiva i malina i umesto da svi lepo zarade, to visoko kvalitetno voće završava na deponiji ili u rakiji. Posebna priča u svemu ovome su otkuplljivači koji, mahom dobro organizovani, po pravilu nude najnižu moguću cenu, od koje seljak jedva da može nešto da zaradi. S druge strane, oni strancima prodaju tu robu i po nekoliko puta većoj ceni i ostvaruju enormne zarade. Država se tu ništa ne pita, niti se meša, očigledno zato jer su i oni u dilu sa tom monopolskom ekipom. Kad seljacima dođe sve do grla, organizuju i proteste i blockade puteva, ali ništa se ne menja, sve se vrlo brzo vraća na staru, izrabljivačku politiku.

I gde je rešenje? Pa nije uopšte komplikovano, samo kada bi država više pažnje posvetila ovom problemu.

Znate kako je u Americi,na primer? Tamo seljak ima, primera radi 200 hektara pod kukuruzom. Ima svoje mašine, radnike i svoju prelepu kuću u sredini imanja. On živi kao gospodin, ništa bašte, svinjci i kokošinjci, kao i svi Ameri ide subotom u veliku nabavku u supermarket i kupi sve što mu treba Kad kukuruz stigne, mašine i radnici sve odrade, on proda sve državi po ceni koju je ugovorio još pre nekoliko godinaiI na kraju u džep strpa par stotina hiljada dolara. Nema ‘ne otupljujemo’, nema ‘prevelika je ponuda’, nema ni za cent manja cena, sve se isplaćujer. I ako se desi neka suša ili poplava, seljak ne brine, sve mu je osigurano. Zvuči komplikovano? Nimalo, to bi za početak i naša država morala da uradi, da garantuje otkup i cenu nekoliko godina unapred i da seljak može da izvede tačnu računicu šta da posadi ili poseje i koliko će od toga zaraditi. Isto je i sa stokom, cena mesa biće tolika i tolika narednih pet godina, sve će biti otkupljeno i onda čovek odlučuje čime tačno da se bavi. Sve je ovo lepa priča, ali za sada, državi na pamet ne pada tako nešto, neka se seljak sam snalazi kako je i bilo svih ovih decenija…

Na kraju, kad se podvuče crta,  kako se vlast odnosi prema seljaku i nije sve tako crno, a Srbija godišnje od izvoza poljoprivrede namakne par milijardi evra…

A znate li koliko Holandija zarađuje od tog istog izvoza? Tu priču je nedavno ispričao Šećerko Kole i naveo neverovatan podatak da zemlja lala godišnje od izvoza hrane mlati 70(sedamdeset) milijardi evra?! Pa kako bre? Kole je i to objasnio – uložili su pomenutih 70 milijardi i od tada svake godine zarade toliko, a samo od lala kao celokupni srpski izvoz.

Poučna priča, naročito iz razloga što zemlja koja je gotovo sva u močvarama, sa gotovo neprekidnim kišama, vetrovima i  hladnoćama, u kojoj Sunce samo ponekad sine kako treba, može da zaradi toliko, koliko bi tek onda Srbija zaradila, kada bi se samo deo pomenutog novcauložio u selo..

Poslednja optimistična priča bio je onaj kredit Bin Zajeda od 100 miliona za navodnjavanje, ali o tome više niko i ne priča, ni dokle se stiglo, ni šta se navodnjava. Važno je da Beograd na vodi raste svakog dana,  a seljak neka se moli Bogu kad će kiša da mu padne, a i one Dodole neka se angažuju malo više…

G.J.

SKINI APLIKACIJU