Država EPS-ov profit preliva u džepove privatnika
Autor: Glas javnosti
Zbog visokih temperatura još od polovine juna, dnevna potrošnja struje dostigla je zimsku.
U Srbiji smo ovih dana radnim danom trošili između 92 i 97 miliona kilovata, 25 više nego pre četvrt veka, kada je potrebe za rashlađivanjem bilo neuporedivo manje. Vikendom se dnevna potrošnja vrti oko 85 miliona kilovata.
Reč je o proizvodnji koju EPS još uvek može gotovo u celosti da proizvede, uvoz retko koji dan premašuje pet miliona kilovata. Sa druge strane, prihod, time i profit srpske elektroprivrede morao bi, usled uvećanog obima posla biti znatno uvećan, tim pre što se već treću godinu zaredom ponavlja situacija sa bitno povećanim letnjim konzumom električne energije.
Međutim, pogled u finansijske izveštaje EPS-a ukazuje nam da je godišnji profit javne kompanije minimalno uvećan. Poređenjem 2020. godine, poslednje pre havarije koja je ilustrovala dugogodišnje raubovanje preduzeća, vidi se da je pre pet godina godišnja proizvodnja iznosila 34,2 naspram lanjskih 31,8 milijardi kilovata.
Drugim rečima, nakon havarije u Obrenovcu s kraja 2021. godine, EPS nije dostigao pređašnju produkciju. Razlog je što je nakon incidenta kompanija odustala od upotrebe uglja lošeg kvaliteta, a i napustila je pojedina izraubovana ležišta ovog energenta.
Tako smo lane proizveli 31,8 miliona tona, uočljivo manje od 39,2 miliona četiri godine ranije.
Naravno da je manjak domaćeg uglja iznudio uvoz ovog energenta i tako svake godine dobavljamo četiri, pet milion tona iz inostranstva. Jeste da je kvalitetniji od domaćeg, ali je i znatno skuplji, čemu treba dodati i ne male troškove transporta ove kabaste robe. Situacija će se popraviti tek kada se bude prešlo na vađenje iz ugljokopa Radljevo.
Mada se o ovom nalazištu uglja priča već dvadeset godina, nedavno je njegov start ponovo, po četvrti put, odložen. Novi početak najavljen je za kraj sledeće godine. Sve dotle dobit EPS-a biće opterećena troškovima uvoza "crnog zlata".
Treba znati da je unazad pet godina struja četiri puta poskupljivala, kako za stanovništvo tako i za privredu. Istina, cena struje je još uvek znatno niža nego u zemljama Evropske unije, ali bi bilo logično očekivati da se rast cene iskaže i kroz rast dobiti srpske elektroprivrede.
Kada uporedimo vidimo da je 2020. prihod EPS-a bio 244, dok je četiri godine kasnije dostigao 443 milijarde dinara. Kako je proizvedeno i prodato za sedam odsto manje struje, nije bilo dodatnih troškova vezanih za obim produkcije. Moglo bi se pomisliti da se sve povećanje cene prelilo u profit i da je EPS uštedeo za ozbiljnije investicije.
Nestalo 1,75 milijardi evra
Poređenje poslovanja dve uporedive godine nam pokazuje da je 2020. dobit EPS iznosila oko 11 miliona, a četiri godine kasnije 26 miliona evra. Pitanje je kuda su otišle onih 202 milijardi dinara (1,75 milijardi evra) razlike u prihodima?
Dobar deo tog novca otišao je na uvoz uglja, a znatno veći deo je potrošen kroz pogoršanu tehnološko-finansijsku poslovnost proizvodnje struje u najvažnijem segmentu srpske elektroprivrede, u termoelektranama. Naime, reč je o veoma starim pogonima, ne mali broj je iznad 60 leta, pa se za proizvodnju struje troši oko 37 odsto više uglja nego što se troši u modernim termoelektranama.
Stručnjaci su predlagali da se izgradnjom termoelektrane Kolubara, vanserijskih ekoloških kriterijuma, zamene prastari pogoni. Računica pokazuje i znatnu finansijsku isplativost i uklopljivost u "zelenu politiku". Međutim, država je, pod velikim uticajem EU, odbila predlog, te je time ostavila u eksploataciji i pogone koje zagađuju i desetostruko više nego što bi bile posledice rada moderne termalke.
Ne mali deo novca od skuplje struje odlazi i na isplatu privatnim vlasnicima mini hidroelektrana, te eolskih i energana na biogas i biomasu, naravno i solarnih. Njima je država, a da nije morala, zajemčila visokoprofitabilnu cenu, pojedinih godina je bila i do četiri puta skuplja nego što je cena struje na tržištu. Tokom ministrovanja Zorane Mihajlović država je potpuno zapostavila razvoj EPS-a, dok je enormnim podsticanjem privatnih ulaganja u obnovljive izvore energije svojoj javnoj kompaniji praktično oduzimala tržište.
Treći vid umanjenja profita EPS-a odvija se putem takozvanog balansiranja. Gro struje koje proizvode solarne, delom i eolske energane dobija se samo u vreme kada na tržištu Srbije, a još više evropskom, struje ima i bukvalno koliko hoćete. Tako, primera radi, solarne energane leti polovinu produkcije proizvode između 11 i 14 časova svaki dan, dok ove proizvodnje gotovo da i nema imeđu 19:30 i 21:30h, upravo, onda kada je potrošnja najveća.
Isto tako produkcija solarki je višestruko veća leti nego zimi, pa u najhladnijim mesecima EPS mora da nadomešćuje manjak iz svojih izvora na drugačiji pogon. To se zove balansiranje i košta, i to ne malo.
Ali, Srbija je, kao da je pijani bogataš koji se razmeće novcem, odlučila da ovu uslugu vlasnicima mini energana čini besplatno, umesto da, kao što rade državna energetska preduzeća u drugim zemljama, na ovoj mogućnosti sasvim pristojno zarađuje. Time svom javnom preduzeću dodatno oduzima prihod i tako ga sve više udaljuje od neophodnih investicija u (veće) obnovljive izvore energije. Naravno da privatnici ne čekaju, ulažu u minienergane i tako, praktično bez konkurentskog nadmetanja, nastavljaju da EPS-u oduzimaju tržište.
Glas javnosti /B03S
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
