Đorđe Đukić: Kako je fiksni kurs evra doveo Srbiju u podređeni položaj

U Srbiji i viđeniji ekonomisti smatraju da je fiksni kurs koji smo uveli i koristimo od 2009. godine sidro i temelj privrede koja evo već treći put prolazi kroz veliku krizu koja dolazi izvan države.

Ako pogledamo prethodna dva puta – vreme pandemije Covid i početak invazije na Ukrajinu 2022. godine, prošli smo dobro, ali na krilima velikog priliva stranih direktnih investicija i enormnog priliva doznaka. Naše prevazilaženje krize nije došlo od domaće ekonomije, već od stranaca i onih koji šalju novac kući. Ali u vremenu kada je priliv SDI manji, a kada se očekuje i manji priliv doznaka zbog lošije ekonomije u Evropi, privreda Srbije je ostala da brani kurs i visoka dugovanja. Šta je problem u ekonomiji koja se zasniva na skoro nepostojećoj domaćoj proizvodnji, a vodi se fiksnim kursom i ciljanom inflacijom? Narodna banka Srbije nije preduzimala neke dodatne korake u vremenu krize, osim intervencije na deviznom tržištu, trošeći rezerve. Nismo čuli od NBS dokle mogu da se troše rezerve i da li postoje neka ograničenja ili uslovi kada će NBS prestati da reaguje na tržištu? O tome šta može da se uradi da bi sistem bolje funkcionisao, Nova ekonomija je razgovarala sa  monetarnim ekspertom našeg porekla, a sa velikim inostranim znanjem, Đorđem Đukićem, profesorom na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

– Sumorni su oblaci na vidiku na tržištima kapitala. Nama sigurno kuca na vrata prezaduženost, koja je dobro maskirana sada zbog fiksnog kursa, precenjenog bruto domaćeg proizvoda zbog inflacije. Javni dug koji je u februaru 2025. dostigao 39,1 mlrd. evra. Kada ga stavite u odnos sa BDP onda vlasti kažu da smo sa učešćem od samo 44,3 odsto daleko ispod Mastrihtskog kriterijuma – praga od 60 odsto. Spoljni dug je 2023. godine bio 60,4 odsto BDP-a, a 2020. je bio 62,9 odsto; maksimalno je iznosio na 66 odsto u 2022. Procena za 2025. godinu je 59,8 odsto, a 58,7 odsto za 2026. To je degeneričan, lažni, pokazatelj upravo zbog precenjenog BDP-a u evrima, koji je u dinarima naduvan zbog inflacije. Čemu to vodi?  Kad se jednog trenutka Srbija pojavi na tržištu kapitala sa novim zaduživanjem putem emisije obveznica ono će postati značajno skuplje. Kada dođe na red servisiranje ogromnih dugova koji su zamaskirani kroz sve ovo, kako ćemo ih otplaćivati? Troškovi će da porastu, ja nemam dilemu na osnovu ovoga što najavljuje američki Fed – odlaganje smanjenja ključne kamatne stope od 4,25 – 4,50 odsto. Ide nam malo na ruku to što će Evropska centralna banka u totalnoj iznudici zbog stagnacije privredne aktivnosti u evrozoni diktirane recesijom u Nemačkoj nastaviti da smanjuje  ključnu kamatnu stopu koja je sada samo 2,25 odsto. To je sve malo a Srbija će morati da se dalje zadužuje za redovnu otplatu dugova, a na ime kamata. A plašim se da će mnogi oprati ruke od odgovornosti, kao što su u mnogim slučajevima. Vladajući režim od 2012. koji je faktički prezadužio zemlju kupuje vreme da bi se završio ciklus zaključno sa investicijama u izložbu EXPO i brojne projekte van toga koje će po ustaljenom maniru realizovati bez javnog tendera.

Koje probleme vidite u radu monetarnih institucija?

Koliko košta institucija i zašto svima odgovara status quo – pa pogledajte broj zaposlenih u centralnim bankama, gde su zemlje uređene, sa kojima poredim Srbiju. Poredim prema godišnjim izveštajima centralnih banaka za 2023. godinu (jer su neki još uvek u izradi za prošlu godinu), takođe uzeo sam države koje imaju nacionalnu valutu. Mađarska nacionalna banka 1.566 zaposlenih, država koja ima BDP od 212,4 milijarde dolara, po stanovniku BDP je 22.142 dolara i 9,59 miliona stanovnika. Rumunija 2.095 zaposlenih u centralnoj banci, BDP 350,8 milijardi dolara, BDP po stanovniku 18.404 i 19,06 miliona stanovnika. Bugarska ima 938 zaposlenih u centralnoj banci, BDP 102,4 milijarde dolara, 6,44 miliona stanovnika, 15.885 dolara BDP po glavi stanovnika. Češka 1.436 zaposlenih u glavnoj bankarskoj instituciji zemlje, BDP je 343,2 milijarde dolara, po stanovniku 31.591 dolara i 10,86 miliona stanovnika. Srbija 2.351 zaposlenih u NBS, sa Zavodom za izradu novčanica i kovanog novca (ZIN) kod kojih radi 456 radnika. Bez ZIN-a je to opet 1.895 zaposlenih u NBS, BDP Srbije je u 2023. iznosio 81,34 milijarde dolara, a po stanovniku 12.281 dolara i 6,62 miliona stanovnika. Dakle broj zaposlenih u NBS i bez ZIN-a je drastično veći nego u centralnim bankama zemalja sa daleko većim brojem stanovnika i BDP-om po stanovniku, poput Mađarske i Češke.

Objektivnosti radi, pogledao sam i gde smo bili 2013. godine. Tada smo imali 2.280 zaposlenih u NBS, ZIN-u 624, dakle zaposlenih u NBS bez ZIN-a je bilo 1.656. Dakle, u 2023. u odnosu na 2013. zableženo je znatno povećanje broja zaposlenih pod istim partijskim guvernerom.

Podaci o broju zaposlenih u centralnim bankama regiona

Srbija je na prvom mestu po broju zaposlenih u NBS, sa najmanje stanovnika i najnižim BDP-om

Sva tehnološka unapređenja, promene, digitalizacija, efikasnost informacionih sistema, sve je to postalo irelevantno. To je jedan od indikatora da je to institucija, jedna od mnogih za koje godinama pričamo da ne treba da budu plen koalicija. To su prazne fraze.

Centralna banka ovde kontroliše banke, osiguravajuće kompanije i druge učesnike na finansijkom tržištu. Supervizija je kompletno u rukama centralne banke. Centralna banka treba da bude monetarna institucija, a ne da se bavi kontrolom. Mi smo što se tiče bankarstva odavno postali kolonija, pa ako centrale stranih banaka u Srbiji kontroliše ECB šta ima Narodna banka tu da posebno misli.

 Šta nam se desilo sa uvođenjem fiksnog kursa dinara? I ko odgovoran za tu situaciju?

To je savršena alatka, jer je stvorila privid kod javnosti da se u ekonomiji koja nema visoku produktivnost rada, koja nema sređene javne finansije, koja je izložena visokom stepenu korupcije, koja nema izgrađene institucije – može živeti sa stabilnim kursom valute i da dinar može biti zdrav. U nezdravom ambijentu, valuta nikada ne može biti zdrava. To je alhemija. Mi smo živeli i živimo i danas u toj alhemiji i platili smo i plaćaćemo cenu. Ono što je ključno, kada se jednom uđe u to onda više nema izlaza. Zbog tog lažnog kursa koji je svima godio u početku, to je dovelo do toga da su se prezadužili građani, država, preduzeća. Takođe je stvarao privid o lažnom standardu građana i stvorio je uslove da strani kapital brzim portfolio investicijama i stranim direktnim investicijama ostvaruje velike profite bez deviznog rizika, izvlačeći profit iz Srbije – što je normalno i tu nema prigovora stranom kapitalu. Praktično ona preduzeća koji su bili izvoznici su potpuno uništena zbog takve politike kursa. Ulaskom stranih investicija, što je još tragičnije, ako ste uništili potpuno funkciju domaćeg izvoznog proizvođača, onda je to savršeni prostor za uvoznike. To su ogromne zarade, uključujući ovo što se dešava sa lancima prodavnica – gde potrošači moraju da se brane od monopolskog položaja, a ne da Komisija za zaštitu konkurencije i centralna banka rade svoj posao, brutalno kažnjavajući monopoliste. Potrošači su u bezizlaznom položaju. Sa druge strane ako nema deviznog rizika za strance, onda je to za njih savršen posao i ja ih razumem. Nije režim kursa sam po sebi kriv, nego oni koji ga usvoje i primenjuju ga u neprimerenom ambijentu.

S obzirom na sumornu sliku, šta možemo da očekujemo?

Šta kad nastupi drugi scenario? Povlačenje kapitala, međunarodni geopolitički šokovi kao što vidite sada da se dešava. Tektonske promene koje najviše pogađaju male zemlje nakon objave trgovinskog rata od strane Trampa. Mi smo zarobljenici te alatke kolonijalnog tipa fiksnog kursa za koji mi nikada nismo bili zreli. Nikada nisam bio sklon da se koristi fiksni kurs, čak ni u vreme sankcija, dosta sam kao akademac istupao na ovu temu. U najcrnjoj situaciji sankcija, bio sam sklon tome da to malo deviznih rezervi se sačuva time što centralna banka ne sme da ih prodaje praktično po privilegovanom fiksnom kursu, već da ih drži kod sebe zbog užasne pozicije hermetički zatvorene ekonomije. To što su moje ideje nailazile na ignorisanje, ali bez argumenata od monetarnih vlasti koja to ovde sprovodi od 2000. meni je irelevantno.

To malo nesrećne industrije kod nas uglavnom se svelo na uvozne komponente, jer je to mnogo atraktivno, i na mali priraštaj nove vrednosti jer kada se izvezu ti proizvodi to je veoma mali priliv deviza po osnovu efektivnog domaćeg rada, uz čast informatičarima koji kroz usluge to uspevaju. Tu proizvodnje roba sa dominantnom supstancom domaćeg porekla nema.

Kako taj problem može da se reši? I druge zemlje primenjuju različite režime za kurs svojih valuta?

Ukoliko zaista želimo izgradnju institucija ovo je moj predlog kako da se ta institucija kreira na način koji je primeren zemljama kojima mi težimo. Zašto je slobodno plivajući kurs pogodan za male ekonomije kao što je Srbija, sada imamo i nove argumente u prilog mojoj tezi. Prvo sam proučavao uporedno iskustvo zemalja koje prati MMF kroz statističke podatke, i to za zemlje koje primenjuju koncept ciljane inflacije dokle su došle dugoročno gledano primenjujući različite režime deviznog kursa. Rad sam radio sa još dvojicom kolega i objavljen je u časopisu Rumunske akademije nauka 2023. Ispitivanje je bilo na temu kako dugoročno realni efektivni kurs utiče na industrijsku proizvodnju, izvoz i uvoz, i to kod zemalja: Srbija, Mađarska, Poljska i Rumunija. Ove zemlje sam izabrao zbog koncepta ciljane inflacije. Rigorozna kvantitativna analiza je pokazala, da vam sumiram, da je režim de facto fiksnog kursa dinara bio savršena alatka za dugoročno gledano, ulazak Srbije u kolonijalni položaj zbog takve politike.

foto: Glas javnosti

Šta kaže istraživanje koje ste sproveli? Koje zemlje najbolje stoje?

Na bazi istraživanja koje smo uradili, Poljska koja je primenjivala slobodno plivajući kurs od 2000. godine je imala najveći rast industrijske proizvodnje, a da je doprinos tog režima kursa bio izuzetno veliki. Velike oscilacije koje su se dešavale kod poljskog zlota su samo služile kao apsorber spoljnih šokova, posebno tokom i nakon svetske finansijske krize 2008. Druga po rangu, što se tiče pozitivnih efekata je Mađarska. Ona nije primenjivala slobodno plivajući kurs već je pribegavala većem stepenu fleksibilnosti kursa plaćajući cenu višom stopom inflacije, ali nije trpeo izvoz industrijskih proizvoda. Treća po rangu je Rumunija koja je dozvoljavala malo manji stepen oscilacija kursa. Najgore je prošla Srbija zato što je faktički imala fiksni kurs, a industrijska proizvodnja dugoročno najnižu stopu rasta. Svi ti hvalospevi o fiksnom kursu koje slušamo od 2012. od guvernera i vladajuće nomenklature, uz prećutnu podršku privrednika i njihovih komora su ovim pali u vodu. Poljska ekonomija sledeće godine treba da prevaziđe Japan po BDP-a po glavi stanovnika, a imali su hrabrosti da se odluče još 2000. da usvoje slobodno plivajući kurs.

Prema podacima MMF-a na kraju aprila 2023. godine 32,5 odsto od ukupnog broja zemalja koje prati u pogledu de fakto aranžamana deviznog kursa koji primenjuju, 32,5 odsto je primenjivalo tržišno podređen kurs, a u okviru te grupe zemalja oko polovine njih je primenjivla slobodno plivajući kurs. Poređenja radi u 2015.  je nešto manje od polovine primenjivalo baš slobodno plivajući kurs.

Šta je kod nas još slično ili različito sa ovim zemljama?

Zemlje koje sam pratio sa režimom ciljane inflacije, cilj za 2025: Poljska (2,5 odsto plus, minus 1 odsto), Mađarska (3 odsto, plus, minus 1 odsto), Češka (2 odsto plus, minus 1 odsto) i Rumunija (2,5 odsto plus, minus 1 odsto). Srbija 3 odsto plus minus 1,5 odsto. Opet smo mi specifični u Srbiji na kontinuiranoj osnovi, jer sve ove prethodne zemlje na primer u Češkoj od 12 do 18 meseci da se identifikuje da li je centralna banka bila uspešna ili nije. U Mađarskoj od pet do osam kvartala. Oni su utvrdili da je to optimalno vreme potrebno zbog transmisionog mehanizma monetarne politike. U Rumuniji je srednji rok u pitanju. Zašto ste onda najavili da će sledeće godine inflacija biti u granicama cilja? Ili koncept ne valja ili ne umete da ga sprovodite.


Glas javnosti /N011S  

SKINI APLIKACIJU