DA LI SU SILNE MILIJARDE POMOĆI, OMČA OKO VRATA EVROPE? Bespovratna sredstva EU koja moraju da se vrate

Zavšeni su teški pregovori o ekonomskoj pomoći Evvropske unije kako bi se sanirale posledice globalne pandemije. Iako je završetak pregovora pompezno najavljen kao "istorijski dan za Evropu" mnogi sumnjaju da bi finansijski paket mogao da postane teg oko vrata i novi korak u dezintegraciji EU!

Odavno iz Brisela nije stiglo toliko obećavajućih poruka. I dok su vladajuće strukture i podržavaoci bezalternativnosti evrointegracija dočekali „svojih pet minuta“ da objasne „zašto se isplati biti unutar EU“, kritičari pozivaju na uzdržanost. Ne samo zbog upozorenja da će korupcija pojesti dobar deo sredstava, već i zbog održivosti sistema.

A sredstva su pozamašna. Andrej Plenković je izgleda više zbog „regionalne“ javnosti slavodobitno obznanio „dobitak“ od 22 milijarde evra! Bojka Borisova interesuje isključivo domaći teren, upornim demonstrantima koji se okupljaju ispred njegovog kabineta „trljao je nos“: „svima koji zahtevaju moju ostavku ostavljam 29 milijardi evra za naredni period“.

Emanuel Makron je ishod petodnevnih pregovora nazvao „istorijskim danom za Evropu“. Evropska unija će, ako plan dobije „zeleno svetlo“ u daljem toku odlučivanja „upumpati u sistem“ neverovatne 1824 milijarde evra.

Ipak, kada se pogleda struktura onoga što se neopravdano naziva „pomoć EU“, dolazi se do nešto drugačijih zaključaka.

Prvo, u ovom trenutku i najmanje bitno, ostaje nedorečeno šta se podrazumeva pod terminom „vrednosti“, koji se uz koheziju i otpornost pominje u drugoj tački opisivanja namena trošenja višegodišnjeg finansijskog okvira. Dok mađarski i poljski mediji podvlače da je ovakva formulacija znak da neće biti uslovljavanja prilikom povlačenja sredstava, ima tumačenja stižu sa drugih strana. Činjenica je da prvobitni predlog o momentalnom zaustavljanju isplata iz fondova EU ako se krše „zajedničke vrednosti“ nije prošao usled protivljenja Budimpešte i Varšave. Kako će se „vrednosti“ sagledavati i kako će se određivati ko ih sledi, a ko ih se odriče, sada nije sasvim jasno.

Pomoć koja se ne vraća, ali se ipak vraća

Drugo, od 1824 milijarde, 1074 zapravo predstavlja „redovni“ sedmogodišnji budžet, odnosno višegodišnji finansijski okvir za period 2021–2027. godina. Nešto se u taj okvir od strane članica i uplaćuje, a nešto se zbog održavanja ove strukture i žrtvuje. Na primer, samostalnost u spoljnopolitičkom nastupu, što u kriznim vremenima uopšte ne mora predstavljati prednost, već sasvim suprotno – manu. To već zavisi od velikog broja faktora.

Treće, od preostalih 750 milijardi evra ekonomsko-investicionog programa za borbu protiv posledica pandemijske krize, 360 milijardi su zajmovi za zaduživanje država članica, a 390 milijardi bespovratna pomoć koja će se dodeljivati po posebnim kriterijumima i u tačno definisanim oblastima. Međutim, ta bespovratna pomoć će takođe biti obezbeđena kroz zaduživanje, samo to neće činiti države, već EU kao celina, prvi put u svojoj istoriji.

Prednosti ove operacije su očigledne, članice EU će dobiti kredite po povoljnijim kamatama nego da se zadužuju same. Dug će otplaćivati kreditorima do 2058. godine, ali je ovde poenta u tome da ono što se predstavlja kao bespovratna pomoć zapravo mora biti vraćeno preko mehanizama koji će tek biti uspostavljeni.

Uglavnom, na posmatrani period ova sredstva zbirno za 27 država članica iznose oko 107 milijardi godišnje, što može, ali i ne mora biti dovoljno. Za Hrvatsku, recimo, ovo „bespovratno“ će biti oko milijardu na godišnjem nivou, što je manje od 2 odsto BDP-a. Novim zajmovima dug se povećava, a samo ove godine procene su da će BDP padati 7, možda i 10 odsto.  Šta će biti posle 2021. godine nema pouzdanih predviđanja. Treba podsetiti da je bilo trenutaka nakon „velikog finansijskog šoka“ 2008. godine kada je Evropska centralna banka „ubacivala u sistem“ i po 50 milijardi mesečno, pa je najveći domet tih mera bilo osiguravanje stagnacije. Stagnacija je nakon toga donela političku destabilizaciju u nizu država, delimično i u kontinentalnim razmerama, a nesumnjivo je uticala i na uspeh Bregzita.

Pomoć ne može da se troši kako države žele

Četvrto, pomenutih 750 milijardi usmeravaće se kroz sedam pojedinačnih programa (instrumenti za oporavak i otpornost, ruralni razvoj, tranzicioni fond, za nauku čuveni „Horajzon Jurop“ itd.), nije moguće trošiti ih kako to budu želele ili procenjivale vlasti država članica, a 30 posto sredstava od ukupne sume u koju ulazi i sedmogodišnji budžet opredeljeno je za „klimatske projekte“.

Kada bi pitali Plenkovića i Borisova za šta su im neophodne pare, sigurno bi naveli desetine problema koje treba rešavati urgentnije nego što su navedeni, ali suštinski, predstavnike manjih država o tome niko ništa nije pitao. Ekonomije četiri zemlje – Nemačke, Francuske, Italije i Španije predstavljaju dve trećine bruto društvenog proizvoda EU (ako im se doda i Holandija to premašuje 70 posto), oni diktatiraju pravila igre. Nemačka želi da ojača „koheziju“ unutar EU, a podizanjem određenih ekoloških standarda i da eliminiše kineske i američke konkurente, dok tri prateće zemlje kubure sa visinom javnog duga i za njih je ovo svakako nekakav izlaz, makar se ogledao i u čistoj kupovini vremena.

Kako će izgledati javni dug?

Priča o javnom dugu pojedinih članica poseban je problem i ovakav pristup EU delimično je indukovan potrebom da se one „spašavaju“ jer je pitanje kako bi i pod kojim uslovima mogle samostalno da pronađu sredstva za servisiranje tekućih obaveza. Grčki javni dug iznosi 180 odsto BDP-a, italijanski 135, portugalski 122, belgijski, francuski i španski se kreću oko 100 posto. Nominalno, javni dug svih članica i same EU će ovim novim zaduživanjem porasti za 7 odsto i premašiti 80 odsto ukupnog BDP-a.

Nemačka, koja po ovom parametru stoji bolje od kolega, shvata da kolaps jedne od tri velike privrede može biti koban po ceo sistem i zato pribegava ovim merama. Da li su to i rešenja koja će doneti rezultat?

U ovom trenutku je teško, gotovo nemoguće proceniti. Posledice pandemije su veće nego što se u prvom trenutku činilo. EU je morala nešto preduzeti, ne samo zbog „ekonomskih razloga“, već i da bi vratila poljuljano poverenje i ponovo preuzela političku inicijativu. Valjalo bi da plan uspe, ne samo za članice, već i za sve države koje imaju pozamašan obim trgovinske razmene sa EU. U suprotnom, dezintegracija će se nastaviti. Britanci neće biti poslednji koji su iz ove integracione celine istupili.

(Glas javnnosti/Sputnjik)

SKINI APLIKACIJU