Zašto su MARKS i ENGELS mrzeli SRBE

Marks i Engels imali su u Srbiji status polubogova, u nebesa su ih uznosili i oni koji ih nikada nisu čitali. A ono što su pisali o Srbima, gurano je "pod tepih". Prosto je neshvatljivo da Srbi tako nekritički "zavole" one koji su ih otvoreno mrzeli. U svojim tekstovima, Marks i Engels o Srbima pišu s omalovažavanjem i prezirom, pa čak i s pakošću i mržnjom.

Ovih poslednjih tužnih godina, obeleženih neslavnim završetkom marksističkog eksperimenta stvaranja novog sveta i novih ljudi, jednog srećnog, humanog i pravednog društva – i valjda kao reakcija na taj slom i bankrot, a svakako u skladu sa stvorenim mentalitetom – zavladala je kod nas jedna dosta čudna pojava, tako reći moda. Bivši partijski i sindikalni aktivisti i funkcioneri, da li iz revolta ili iz razočaranja, počeli su temeljito da čiste svoje kancelarije, čak i biblioteke, i bukvalno da bacaju na smetlište silne tomove marksističke literature.

Neki su se tome smejali s odobravanjem, mnogi su s gnušanjem odvraćali poglede, a bilo je i onih koji su ukazivali na sličnost te pojave sa onom koja je prethodila nastanku marksizma, kad je revolucionarni lumpen-proletarijat u besu uništavao fabričke mašine, kao da su one krive za njihovu bedu i nesreću.

Razbacani primerci Kapitala, Bede filozofije, Teza o Fojerbahu, Anti-Diringa, Dijalektike prirode, Komunističkog manifesta, Kritike gotskog programa, Kritike političke ekonomije, Teorija o višku vrednosti… svi su lepo očuvani, pošto ih verovatno niko nije ni čitao. Pravi mali raj za papir-servis. Pa: Što gore, to bolje, Korak napred, dva koraka nazad, Šta da se radi – sve slavni Lenjinovi naslovi… Marksizam i samoupravno socijalističko društvo: ‘‘naš’‘ doprinos teoriji naučnog socijalizma. Celokupna dela Edvarda Kardelja… Sve to na smetlištu! Možda i na smetlištu istorije, ko će ga znati?

A to smetlište istorije, inače, bilo je omiljen termin prvobitnog marksističkog leksikona. Na njega su Marks i Engels rado bacali svakovrsni ljudski šljam i otpad. Duhovni, umetnički, naučni, ideološki, politički… čak i etnički otpad! Čitava plemena i narode, mrske i prokažene, među kojima smo na prvom mestu bili mi.

I tako, dok je politički lumpen-proletarijat uništavao oruđa svog rada, jedan takozvani mali privredni preduzetnik, bivši vanpartijac, dakle, nemarksista, iskoristio je priliku da svoju manje-više stručnu biblioteku obogati delima Marksa, Engelsa i Lenjina. Njegova logika bila je da, ipak, sve to treba neko i da pročita. Da se vidi šta tu nije valjalo, odnosno, da li tu ima i nečeg što nije za bacanje.

Jer, kaže, ako smo već jednom uzeli stvar na neviđeno, zašto bar sad da ne pogledamo šta vraćamo.

Nas je međutim kod Marksa i Engelsa uvek najpre zaprepašćivala njihova netolerantnost i grubost, njihov svađalački ton i psovački jezik.

Politički protivnici, ili samo neistomišljenici, bili su za njih podlaci i nitkovi, glupaci i šupljoglavci, ili, u najboljem slučaju, "kompletni magarci". A nisu štedeli ni po idejama sebi srodne duše, istomišljenike, socijaliste, niti bivše prijatelje.

Ruski socijalista Petar Nikitič Tkačov, samo što je prebegao u Englesku, posle četvorogodišnje robije i progonstva, žalio se 1874. "Otvorenim pismom" kako ga je u listu Folksštat Fridrih Engels dočekao na nož, te se na njemu "vežbao u svim mogućih psovkama". Ne očekujući toliku osetljivost čak ni od jednog ruskog pisca, "naš" komunistički ideolog i lider međunarodnog radničkog pokreta bio je prinuđen da se pravda i objašnjava kako je "određeno psovanje, takozvana invektiva, jedan od najdelotvornijih retoričkih oblika". A i psovke, kaže, nisu bile baš neke: Tkačova je samo nazvao "zelenim gimnazijalcem retke nezrelosti" i Bakunjinovom bagrom.

Ipak, problem nije bio samo književno-estetički, niti tako bezazlen kako ga je Engels predstavljao. Jer, njegova i Marksova "retorička invektiva" nije baš uvek bila lišena tendencioznosti ni sklonosti da se preuveličavanjem ili čak podmetanjem pojačaju efekti i steknu poeni, a njihove polemike su često vrvele od zloće i sarkazma, od nadmenosti, omalovažavanja i vređanja druge strane, što se ponekad pretvaralo u sitničavost i ciganisanje.

Njihovom "određenom psovanju" bili su katkad izloženi i veliki ljudi, filosofi, naučnici, pisci, pa i krunisane glave. Tako je austrijski car Franja Josif njima bio živi dokaz za "istinitost stare latinske izreke – koga bogovi hoće da unište, oni mu prvo oduzmu pamet", dok je ruska carica Katarina Velika bila obična bludnica, a Napoleon Treći lupež po profesiji. Naš knjaz Miloš bio je samo "stari štićenik" austrijskog reakcionara Meterniha, a knez Mihailo "obična ruska kreatura".

No nama je, još od prvih srednjoškolskih susreta s delima Marksa i Engelsa, veoma bolno palo saznanje da mi u našoj zemlji toliko veličamo i uznosimo do nebesa one koji su se tako ružno o našem narodu izražavali – ne samo s omalovažavanjem i prezirom nego i s pakošću i zluradošću, pa čak i mržnjom – i radovali se svakoj našoj nesreći i porazu, a kada smo pobeđivali pretili odmazdom i proricali nam propast i nestanak sa ovoga sveta!… A sve zato što smo se vekovima tvrdoglavo i žilavo borili za oslobođenje od "takozvanog" turskog ropstva i time ‘‘otvarali put ruskoj ekspanziji’‘, od koje su se oni ježili.

Uzalud smo pokušavali da ovoj tužnoj i pogrešnoj stranici povesti međunarodnog komunizma – jednoj od mnogih, kako se sada ispostavlja – pribavimo opravdanje, ili bar samo objašnjenje, u Marksovoj i Engelsovoj nedovoljnoj obaveštenosti o našem narodu i našoj istoriji, kao i u njihovom možda opravdanom, mada preteranom, strahu od reakcionarnog i despotskog ruskog carizma, odnosno od ruske knute (biča, kamdžije), kako su govorili.

Jer, znali su oni o Srbima i Srpstvu sve što i ostala prosvećena Evropa toga vremena, pa i više.

Naime, želeći da prikupe što više znanja o Slovenima, Marks i Engels su učili ruski i poljski, a Engels i srpski.

U pismu od 20. maja 1863. godine, on obaveštava svog "starog Mora, onog s belom bradom", između ostalog, da marljivo uči srpski i čita "sabrane pesme Vuka Stefanovića Karadžića", te da mu je srpski lakši od bilo kog drugog slovenskog jezika. I dok je čitanje srpskih narodnih pesama pobudilo velikog nemačkog pisca Herdera na filosofske misli i zaključke o velikoj vrednosti određenih narodnih kultura i narodnog duha koji je u njima sadržan, a izazvalo oduševljenje velikog Getea i slavne braće Grim – oduševljenje koje se prenelo na sav kulturni svet i za Srbe i srpsku stvar pridobilo evropsko javno mnjenje – kod Engelsa ništa od svega toga. Iako je dobro znao kakva je bila srpska istorija i koliko Srbi uporno čuvaju svoju istorijsku svest, on je u svemu tome želeo da vidi i video, kao uostalom i današnja nemarksistička Evropa, samo rusku knutu i ništa više, pa je zajedno sa Marksom uporno Srbe ubrajao u male, zakržljale, "nužno kontrarevolucionarne" narode bez istorije i istorijske svesti, čija je jedina istorijska misija da nestanu u oluji svetske revolucije, koju su njih dvojica proricali i propovedali.

Oni su gotovo sva svoja učenja, i filosofska, i istorijska, i sociološka, i etnološka, uterivali u određene krute, crno-bele šeme, kojih su se potom uporno držali. Po jednoj od njih, onoj etnološkoj, oni su evropske narode delili na dve vrste. Na jednoj strani bili su veliki, prosvećeni, kulturni narodi, nosioci istorijskog, civilizacijskog i privrednog napretka i, navodno, revolucionarnog duha. Tu su spadali svi keltsko-romansko-germanski (Englezi, Francuzi, Nemci…) narodi Zapadne Evrope, a od Slovena jedino Poljaci.

Drugu vrstu činili su manje-više varvarski ‘‘otpaci naroda’‘, ostaci onih nacija koje je, prema Hegelu, "tok istorije nemilosrdno zgazio", a koji, prema Engelsu, sve "do svog potpunog uništenja ili denacionalizacije ostaju fanatični nosioci kontrarevolucije, kao što je uopšte već cela njihova egzistencija protest protiv velike istorijske revolucije." To su Geli u Škotskoj, Bretonci u Francuskoj, Baski u Španiji, Rumuni u Podunavlju i Grci na jugu Balkana, zatim svi Južni Sloveni, kojima su Marks i Engels pridodali još i Čehe i Slovake.

Položaj Rusa u toj podeli bio je nejasan, ali specifičan. Oni su, kako kad, po potrebi, bili i tamo i tamo, ili ni tamo ni tamo.

Pošto je sudbina većine ovih naroda zavisila od rešenja takozvanog Istočnog pitanja – opstanka ili propasti velikog Osmanskog Carstva – pitanja koje je, po Marksu, uvek počinjalo od Crnogoraca, to ćemo i mi početi sa Crnom Gorom. Tamo su, hitrim prepadom, u noći između 23. i 24. novembra 1852. godine, Crnogorci zauzeli isturenu tursku tvrđavu Žabljak na Skadarskom jezeru, odnosno, sa stanovišta naše istorije, oslobodili staru prestonicu Ivana Crnojevića. Na pomolu je bio novi tursko-crnogorski rat, pa je već 6. decembra, u Londonu, u Domu lordova, ovim povodom došlo do prepirke između, kako Marks kaže, dve oligarhijske klike među poslanicima. Lider opozicionih konzervativaca, lord Stenli, tražio je od vlade odgovor na sledeće karakteristično sročeno pitanje:
‘‘Da li je u poslednje vreme došlo do bilo kakvih promena u političkim odnosima sa onom divljom zemljom koja se graniči sa Albanijom i čije je ime Crna Gora?’‘

Odgovor isto tako karakterističan, dao je ministar spoljnih poslova, istaknuti torijevac, lord Malmzberi.

‘‘Mislim da u pogledu političkih odnosa (sa Crnom Gorom) nije bilo nikakve promene’‘, rekao je ministar. ‘‘Poglavar te zemlje ima dve titule. On je glava pravoslavne crkve u toj zemlji, a u isto vreme i svetovni vladar. Zbog svog crkvenog položaja on je pod nadležnošću ruskog cara, koji se smatra poglavarom cele pravoslavne crkve. Poglavar Crne Gore je navikao (kao i svi njegovi preci, mislim) da mu ruski car potvrđuje i priznaje sve njegove crkvene nadležnosti i titule. Što se tiče nezavisnosti te zemlje, bez obzira šta razni ljudi mogu da misle o prednosti takvog položaja, činjenica je da je Crna Gora nezavisna već oko 150 godina, i mada je Porta činila razne pokušaje da je pokori, ti pokušaji su propadali jedni za drugim i zemlja se danas nalazi u istom položaju kao i pre 200 godina.’‘

Naš aplauz lordu Malmzberiju i posle 145 godina. Međutim, u ono vreme, on je ovom svojom koliko istinitom toliko nediplomatskom tvrdnjom najpre "ozbiljno uznemirio" Turke, što nije teško razumeti, uprkos tolikoj istorijskoj distanci. Iznoseći sve ovo pred javnost, kao skandal, u Njujork dejli tribjunu, sa godinu i više zakašnjenja, Marks nije mogao da se uzdrži a da svemu ne doda i sopstveni komentar pun ozlojeđenosti, i ne bez uvredljivog tona na račun engleskih lordova, i podozrenja u englesku spoljnu politiku.

‘‘U ovom govoru lord Malmzberi, tadanji torijevski sekretar za spoljne poslove’‘, veli Karl Marks, ‘‘mirno secira Osmansko Carstvo, odvajajući od njega zemlju koja mu je uvek pripadala, priznajući u isto vreme duhovne pretenzije ruskog cara nad podanicima Porte. Šta mi da kažemo o ovim dvema oligarhijskim klikama, izuzev da se takmiče u gluposti?’‘

I da bi pobio istinitost Malmzberijeve tvrdnje o slobodi Crne Gore, Marks poteže dva dokaza, jedan istorijski, drugi iz aktuelne politike, oba pozajmljena iz turskih izvora. Prvi dokaz: u prvom članu Svištovskog mira, zaključenog između Turaka i Austrije 1791. uz posredovanje Engleske, Holandije i Rusije, jasno i glasno piše da će se dati amnestija onima koji su "ustali protiv svojih zakonitih gospodara, i to: Srbima, Crnogorcima, Moldavcima i Vlasima’‘, nazvanim ‘‘pobunjenim podanicima Porte". Nazive "zakoniti gospodari" i "Crnogorci" u citatu navedenog međunarodnog akta podvukao je lično Karl Marks, ideolog komunizma i ravnopravnosti ljudi i naroda, da bi svima bilo jasno ko je zakoniti gospodar Crnogoraca i čija su oni raja. Ipak, nije bio u pravu, jer lord Malmzberi nije govorio o stanju nezavisnosti Crne Gore i slobode u spisima, de jure, nego de fakto, na terenu, u stvarnosti. Drugi dokaz:

"Crnogorci koji žive u Carigradu, a ima ih 2000 do 3000, plaćaju harač ili porez po glavi, a u sudskom postupku sa podanicima drugih sila u Carigradu uvek su bez prigovora smatrani za turske podanike i tako i tretirani."

Opet zamena teze. Engleski lord nije govorio o slobodi Crnogoraca koji žive u Carigradu, nego onih u Crnoj Gori. Jer, da je pitanje postavljeno u vidu: ‘‘Kakva je nadležnost turskih sudova u Crnoj Gori? I da li tamošnje stanovništvo plaća sultanu harač?’‘, njegova besmislenost bila bi očita.

Ipak, nade u pobedu Marksovog gledišta budio je razvoj najnovijeg tursko-crnogorskog rata. Vojska Omer-paše Latasa, poturčenog Srbina, na svom krvavom pohodu preko Grahova, Ostroga i Planinice, marširala je ka Cetinju. Međutim, simpatije evropskog nemarksističkog javnog mnjenja nisu bile na strani Turaka. Uz podršku Rusije, Austrija je u Carigradu intervenisala ultimatumom i Latasove trupe morale su da napuste crnogorsko tle. Marksu je najgroznije bilo to što su Engleska i Francuska u poslednjem momentu okrenule leđa Turskoj. Ali, za utehu, Engels mu je iz Mančestera pisao da je sve to:

‘’… Samo tričavo pitanje Crne Gore, gde takođe na kraju krajeva turski red mora pobediti crnogorsko homerovsko varvarstvo’‘!

Uopšte, izgleda, Marks nije imao sreće sa Istočnim pitanjem, koje mu je bilo mrsko, a u kome se, po sopstvenom priznanju, nije najbolje ni snalazio. Dok je u Kelnu imao svoje novine – Noje rajniše cajtung – i bio glavni urednik, o zamršenim stvarima Istoka pisao mu je urednik Fridrih Engels – u istom duhu, ali sa pouzdanijom upotrebom činjenica. U Londonu, međutim, kao emigrant, Marks je hleb svoj nasušni morao da zarađuje kao saradnik američkog Njujork dejli tribjuna, te da o svemu sam piše, čak i o problemima turske carevine. Taj list mu nije bio sasvim po meri i nije mogao u njemu da se razmahne. Glavni urednik Čarls Dana u mnogo čemu nije bio istomišljenik sa svojim dopisnikom i ekspertom za Evropu Karlom Marksom, pa je tvorac komunističke ideologije bio prinuđen da mnoge svoje stavove protura između redova, odnosno, kako je sam govorio, da se bavi "vojno-geografsko-istorijskim drapiranjem". Zbog sveta toga žalio se Engelsu, tražeći njegovu stručnu pomoć bar o Istočnom pitanju, koje dosadni Crnogorci stalno iznova potežu.

‘‘Neophodno moram napisati poduži članak o visokoj politici, da se Dana ne bi ohladio’‘, pisao je Marks Engelsu marta 1853. ‘‘Dakle, o groznom Istočnom pitanju, sa čime mi neki bedni Jenki ovde pokušava da konkuriše u Tribjunu. Ali je ovo pitanje pre svega vojno i geografsko – nije dakle iz mog departmana. Ti se, dakle, moraš još jednom žrtvovati. Šta će biti s turskim carstvom, to je za mene špansko selo. Ja, dakle, ne mogu dati nikakvo opšte gledište. Samo za jedan novinski članak – u kome bi uostalom bilo potrebno da se vojno-geografsko-istorijskim drapiranjem izbegne pravo pitanje – izgleda mi da su, polazeći direktno od crnogorskog pitanja, potrebne sledeća polazišta:

1. Kraj sveg šikaniranja i novinskog politizovanja question orientale nikada neće biti povod evropskom ratu. Ono će stalno biti diplomatski prigušivano, dok i ovde opšti rusvaj ne učini kraj tome prigušivanju.

2. Presezanje Rusije u Turskoj. Prohtevi Austrije. Ambicije Francuske. Interesi Engleske. Trgovinska i vojna važnost ove jabuke razdora.

3. U slučaju opšteg rusvaja Turska će naterati Englesku da stane na revolucionarnu stranu, jer joj je neophodna njena kolizija s Rusijom.

4. Neophodan raspad Otomanskog Carstva. Na jedan ili drugi način dospeće u ruke evropske civilizacije.

Trebalo bi se za momenat zadržati još specijalno na crnogorskom pitanju, na mizernoj ulozi koju sada Engleska zvanično igra. Sultan je popustio (Crnogorcima) samo zato što mu Francuska i Engleska nisu obećale svoju pomoć…’‘

Vrlo zagonetna koncepcija Istočnog pitanja za koju danas, vek i po kasnije, uz sve ostale moguće atribute, možemo reći da je bila pogrešna i duboko antiistorijska*. Koje su ciljeve, koja su ‘‘prava pitanja’‘ Marks i Engels prikrivali i zamagljivali svojim ‘‘vojno-geografsko-istorijskim drapiranjem"? Oni su očigledno "opšti rusvaj", to jest svetsku socijalističku revoluciju, zamišljali kao blisku budućnost*, pa su predstojeće događaje u svojoj uobrazilji štimovali prema svojim revolucionarnim ciljevima, ne obazirući se na pravdu i istinu, ni na muku i nevolju raznih naroda i narodića. Prema tome bi se moglo zaključiti da su oni Turcima držali stranu zbog određenih svojih specifičnih principa, iako su im možda Crnogorci bili čak i simpatični. No da to ipak nije bilo tako svedoči sam Marks pred kraj života, jednim tračem o Crnogorcima, koji je navodno čuo od svog prijatelja, znamenitog ruskog naučnika, profesora Kovalevskog.

‘‘Vrlo zgodnu anegdotu ispričao mi je debeljko koji je u nedelju bio kod mene’‘, pisao je Marks Engelsu septembra 1878. ‘‘Pre njegovog odlaska, razni diplomatski aspiranti među njegovim moskovskim studentima morali su kod njega da polažu ispit. Među njima je bilo dosta i mnogo starijih od njega, naročito Crnogoraca, koji svoje akademsko vaspitanje dobijaju na račun Ruskog azijskog diplomatskog ureda. Ovi se momci odlikuju ograničenošću i godinama – kao svojevremeno kod nas u trijerskoj gimnaziji seoski klipani koji se spremaju za semenište (katoličko) i većim delom dobijaju stipendije’‘.

‘‘Iako ruske ocene idu od 0 do 5 (za ispite na univerzitetu), Kovalevski je davao samo dve: 4 onima koji baš ništa ne znaju, a 5 onima koji nešto znaju. Na poslednjem ispitu dođe njemu jedan gorostasni 32-godišnji Crnogorac, jedan od njegovih slušalaca, i kaže: ‘Ja moram dobiti peticu mada ništa ne znam, jer će mi Azijski ured, dobijem li ponovo četvorku, izdati pasoš za Crnu Goru. Izbora dakle nemam’.

On je, naravno, na ispitu slavno propao, pošto Kovalevski, kako reče, nije uvideo da je njegov dalji boravak u Moskvi ikome potreban. Najčudnije je, kao što takođe pomenu Kovalevski, što svi ti momci iz Crne Gore u Moskvi počinju da žestoko mrze Ruse. I sami su mu to naivno pričali i kao motiv naveli da Rusi generalno, a ruski studenti posebno, s njima postupaju rđavo, smatrajući ih ‘varvarima sa istoka’.

Ruska vlada svojim ‘dobročinstvom’ postiže stoga učinak suprotan od onog kakav je htela.’‘

Naivni ruski profesor, dobroćudni ‘‘debeljko’‘, pričao beše prijatelju šalu, a ovaj, kao oprobani majstor invektive i nepomirljivi mrzitelj ruske knute, je sve to pretvorio u bljutavu propagandu.

Nažalost, nisu samo Kneževini Crnoj Gori Marks i Engels osporavali pravo na nezavisnost, želeći uporno da je vide pod suverenitetom turskog sultana. I druga srpska kneževina, Srbija, gotovo potpuno osamostaljena pod Karađorđem i Milošem – "turska Srbija" kako su je nazivali – po njima nije bila sposobna za samostalan civilizacijski razvoj, pa je imala da se prepusti civilizatorskoj ulozi Turaka. Tamo je, navodno, sve odisalo lojalnošću Turskoj i, kako je napominjao Marks, "knez Aleksandar i masa srpskog naroda ne mogu se nagovoriti da prekinu veze svoje zemlje sa sultanom". Za nevolju, ispod žabokrečine ustavobraniteljskog režima klijalo je seme bune i Karl Marks je u nekoliko navrata, preko Tribjuna, upozoravao svet na opasnost:

‘’… Srbija (je) preplavljena ruskim agentima koji pletu intrige – posećuju razna mesta i dolaze u vezu sa licima za koja se zna da su bila privržena prognanoj porodici Obrenovića. Jednima govore o mladome knezu Mihailu, drugima o njegovom starom ocu Milošu, čas im ulivaju nadu da će uz pomoć Rusije proširiti granice Srbije, stvoriti novu kraljevinu Iliriju, koja će ujediniti sve one koji govore srpski a sad se nalaze pod dominacijom Turske i Austrije, čas im prete, u slučaju otpora, bezbrojnim armijama i potpunim podjarmljivanjem.’‘

Uopšte, Marks i Engels su rusku diplomatiju opisivali kao dobro organizovanu bandu, sastavljenu uglavnom od ljudi neruskog porekla, koja je u svojoj vlasti držala i samog cara, a koja je svim sredstvima – špijunažom, mitom, zastrašivanjem, zaverama – na sve strane krčila puteve ruskoj ekspanziji. Tako su toj "banditskoj" diplomatiji pripisivali i širenje ideje jugoslovenstva i snova o stvaranju "ilirske kraljevine", iako su takve ideje dolazile ne iz Rusije nego iz habzburške Austrije – odnosno iz Hrvatske i "austrijske Srbije", kako su njih dvojica ponekad nazivali Vojvodinu. Greška nije bila slučajna nego namerna.

Nikakvi autentični nacionalni pokreti među austrijskim Slovenima nisu se smeli ni pominjati, nego svuda uokolo samo rusko vršljanje i rovarenje.

A ni njihovo priznanje o postojanju Srbije i severno od Save i Dunava, što osporavaju čak i današnji naši autonomaši, ne treba nikoga da zavarava. Toj severnoj, "austrijskoj" Srbiji oni nisu predviđali nikakvu drugačiju budućnost nego da bude mađarizovana, ili germanizovana, ili da nestane u vihoru svetske revolucije, odnosno u konačnom obračunu "oslobođenih" Nemaca i Mađara s "reakcionarnim" Slovenima*.

Bosnu i Hercegovinu, iako se još nalazila u Turskoj, takođe su predodredili za germanizaciju, najavljujući daleko pre političku okupaciju ove zemlje od strane Austrije*. A kad su se ti događaji približili, i u Hercegovini 1875. buknuo ustanak raje protiv turske vlasti, tvorci komunističke ideologije zauzeli su stav radoznalog iščekivanja, sa karakterističnim za njih strahom da će opet iz svega korist izvući Rusi.

‘‘Iz jučerašnjeg Dejli njusa prilažem interesantan dopis iz Carigrada’‘, pisao je Engels Marksu krajem maja 1876. ‘‘Tome čoveku se može utoliko pre verovati što mu revolucija softa (studenata islamske teologije i šerijatskog prava) nije nimalo po ćudi. Stvar na Istoku počinje da se zaoštrava, ponovni pokušaj Srba da dobiju zajam, te suspendovanje plaćanja menica i novi zahtevi hercegovačkih ustanika, pokazuju kako Rusija tamo vršlja. Radoznao sam kako će se to razvijati.’‘

Iščekivanje nije dugo trajalo, samo nešto više od mesec dana. Tridesetog juna te godine, rat je Turskoj objavila Srbija, a dva dana kasnije i Crna Gora. Samo, ovoga puta, na Balkanu nije rovašila ruska banditska nego engleska tajna diplomatija, koja je na rat nagovarala i Srbe i Turke. Presudna je, izgleda, bila izjava britanskog premijera Bendžamina Dizraelija data ruskom ambasadoru u Londonu: Stari Dizi, kako ga je od milošte zvao Marks, smatrao je da Srbe ne treba odvraćati od rata, kao ni Turke… Prosto, neka oprobaju snage.

‘‘Ustanici, i kneževi na koje se oni oslanjaju, ne žele drugačije poravnanje osim autonomije’‘, rekao je britanski premijer, govoreći o hercegovačkim ustanicima i kneževima Srbije i Crne Gore, Milanu Obrenoviću i Nikoli Petroviću Njegošu. ‘‘Borba je, dakle, neizbežna; što pre, to bolje. Treba pustiti krv!’‘

Tako su Srbi gurnuti u rat u kome će biti puštena njihova krv, sami protiv daleko nadmoćnije turske vojske koja je spremno čekala na granicama. Rusija, koja je Srbiju odvraćala od rata, ostala je neutralna. Raja u neoslobođenim srpskim krajevima, u takvim okolnostima, nije smela da se lati oružja. I posle beznačajnih početnih uspeha na Drini, usledio je prvi srpski poraz na timočkom frontu. A u dalekom Mančesteru, Fridrih Engels mogao je da likuje već 25. jula, dok su Turci ulazili u Knjaževac: ‘‘Kolaps Srba je famozan!’‘ pisao je toga dana uzbuđen, Marksu u London. ‘‘Kampanja je bila sračunata na to da se zapali cela Turska, a gorivo je svuda mokro – Crna Gora izdaje Srbiju iz svojih interesa, Bosna pogotovu neće da diže ustanak otkako Srbija hoće da je oslobodi, a valjani Bugari ne miču ni prstom. Srpska oslobodilačka vojska mora da živi na vlastiti račun i posle razmetljive ofanzive, bez ozbiljnijeg poraza, da beži u svoju hajdučku jazbinu! To će i Rumune naučiti pameti, a onda od ruskih planova ništa.’‘

Srbiju je od katastrofe spasila jedino diplomatska akcija velikih sila, koja je usledila ne bez izvesnog otezanja, da bi Srbi što više dobili po prstima. Mada, u stvari, te packe i nisu njima bile namenjene, nego panslavistima. Jer, ovo je bio prvi i jedini panslavistički rat koji nisu pripremili i izveli političari, nego panslavistički entuzijasti. Oni su ubeđivali političke krugove u Srbiji i Crnoj Gori da sa početkom rata ne odugovlače, bez obzira što je zvanična Rusija bila nespremna i za rat neraspoložena. Kad borbe počnu, govorili su, pokrenuće se i ruska država i sveto delo slovenskog oslobođenja od turskog jarma biće izvršeno. Tajne službe zapadnih sila su sve to znale, pa su ih podsticale i gurale ih, zajedno sa Srbima, na tanak led.

Bila je to velika promena u zapadnoj politici prema Istočnom pitanju. Od dugotrajnih nastojanja Zapada da se na istoku održi status kvo i spasavanjem turske carevina od raspada osujeti veliko rusko širenje i snaženje, prešlo se na aktivno i ubrzano rešavanje tog pitanja – naravno, u sopstvenu korist. Marks i Engels, strastveni borci protiv panslavizma i gotovo rusofobi, koji su se odavno zalagali za takvu promenu, sada kada se ona dogodila, nisu je ni primetili. Nisu prozreli diplomatsku igru Engleza, kojoj bi se svakako obradovali, nego su bili očajni i besni što je rat prekinut i sprečena srpska propast, a kivni na "glupe engleske novine" što uopšte poklanjaju pažnju ratnim strahotama kojima su Srbi izloženi. Neobavešten i razočaran, Engels se krajem avgusta žalio Marksu:

"Dejli njus i stari Rasel sa svojom drekom o turskim strahotama učinili su Rusima nenaplativu uslugu i sjajno im pripremili iduću kampanju, koja može otpočeti čim gospoda liberali budu ovde na kormilu. Liberalna provincijska štampa sad takođe poziva na uzbunu i pošto se stari Dizi povukao u Gornji dom, liberalni drekavci će svakako u idućem sazivu voditi glavnu reč u Donjem domu. O infamijama Crnogoraca i Hercegovaca naravno svi ćute. Srećom, i Srbi će dobiti batina – čak i Forbs, opet jedini razumni ratni dopisnik, govori s očiglednom toplinom o većoj vojnoj sposobnosti turskih trupa, te ni "Belomu carju" nije tako lako intervenisati.’‘

Baš lepa marksistička pretnja odmazdom, a možda i proročanstvo: kada će Srbi ‘‘dobiti batina’‘ Marks i Engels nisu rekli. Svakako, želeli su da to bude što pre, ali uzimali su ih u obzir i za kasnije prilike – za evropski rat, svetski rat, za "opšti rusvaj" i konačni obračun Nemaca i Mađara sa Slovenima. Zaista, Srbi su dobijali ‘‘batine’‘ više puta, i to takve da su ih jedva preživeli i u evropskom (Prvom svetskom) ratu, i u svetskom (Drugom svetskom), a dobijaju ih i danas, kada je Nemce i Mađare – i pre svetske revolucije – "oslobodio" baćuška Mihail Gorbačov – kao, možda, samo uvod u najavljeni "opšti rusvaj"*…

Što se tiče ruske "iduće kampanje", koju su, po Engelsu, tako sjajno pripremile glupe novine, ‘‘stari Rasel i engleski liberalni drekavci’‘, ona je zaista počela u proleće 1877, da bi joj se ubrzo priključile Srbija i Crna Gora. I Marksovom i Engelsovom jadikovanju i nerviranju više nije bilo kraja. Jedno, što novine "precenjuju" i "preuveličavaju" ruske uspehe u Jermeniji i Maloj Aziji, drugo, zbog trome i "potpuno pasivne" turske odbrane ("Turskoj je prosto-naprosto potrebno nekoliko Evropejaca!"), treće zbog "očigledne izdaje’‘ u turskim redovima ("Još nikada se nije 6.000 Turaka, iza šančeva i bedema, bez juriša predalo!"), četvrto, što "revolucija softa" u Carigradu nikako da počne i nikako da se Turci "dignu protiv svoga starog režima", peto, što se Rusi, polako ali sigurno, opasno približavaju Carigradu ("Moraćemo se, verovatno do jeseni, priviknuti na prisustvo Rusa između Balkana i Dunava!") i tako dalje, u nedogled.

U kojim naučnim, filosofskim i psihološkim sferama i činjenicama* treba tražiti pozadinu i ishodište ovakve neobične "etnologije" u delima teoretičara naučnog socijalizma i tvoraca komunističke ideologije? Čime su bila izazvana i na čemu utemeljena njihova ekstremna shvatanja o manjoj vrednosti i retrogradnom karakteru određenih etničkih zajednica i narodnih kultura, uz osporavanje njihovog prava na samostalan politički, kulturni i privredni život i razvoj, shvatanja koja nisu bila primerena evropskom društvu i duhu vremena, koja su premašila nivo uobičajenog, svakodnevnog malograđanskog šovinizma i u znatnoj meri korespondirala sa docnijim nemačkim nacizmom Hitlerovog vremena? Na ta i takva pitanja nije lako odgovoriti. Za to bi bile potrebne specijalne studije, kojima bi bilo obuhvaćeno ne samo celokupno njihovo naučno delo i književno nasleđe, nego i ceo njihov život i rad, porodični odnosi, mentalitet, kao i sve okolnosti njihove borbe koja je bila mnogostruka i strastvena…

Naše uzgredne pretpostavke tokom jednostavnog čitanja, bez pretenzija, dela Marksa i Engelsa, nisu mogle dati neki pouzdaniji rezultat, jer smo nailazili na mnogobrojne protivrečnosti i na argumente i za i protiv. Ipak, možemo da skrenemo pažnju na neke karakteristične momente:

Pevalo se, "Ne verujem u nebesa no u Marksa i Engelsa", a oni su pisali i pisali protiv nas "divljaka".

Njihova nenaučna podela evropskih naroda na "progresivne" i "reakcionarne", odnosno na "revolucionarne" i "nužno kontrarevolucionarne", nije bila zasnovana na nekom ozbiljnijem istorijsko-etnološkom proučavanju, nego više plod kombinacija, zamisli i želja kojim bi tokovima i pravcima trebalo ubuduće da se kreće istorija čovečanstva*.

Tu je teoriju, u najgrubljoj formi, izložio Fridrih Engels u članku "Mađarska borba", 1849, u Marksovom listu Noje rajniše cajtung. Docnije će biti ublažena samo borbena i revolucionarna retorika, dok će suština ostati ista. Ključno mesto te teorije o narodima koje je "tok istorije nemilosrdno zgazio" već smo naveli. Ti narodi u delima Marksa i Engelsa odviše liče na ranjene zveri, koje treba dotući, pošto im je već oduzeto pravo da prezdrave, zaleče rane i ponovo stanu na noge.

Tu je zatim Marksova i Engelsova patološka opsednutost panslavizmom i njegovom navodnom opasnošću po čovečanstvo. Oni su razlikovali dve vrste panslavizma – reakcionarni, despotski, oličen u ruskom samodržavlju, caru i ruskoj knuti, i demokratski, koji je formulisao ruski socijalist i nihilist Mihail Bakunjin, jedan od učesnika Slovenskog kongresa u Pragu 1848, koji je Evropi ponudio izmirenje naroda i prevazilaženje zavada koje su stvorili reakcionarni apsolutistički režimi, te izgradnju miroljubivog saživota slovenskih, germanskih, romanskih i ostalih nacija, na revolucionarnim principima slobode, jednakosti i bratstva.

Polemišući s Bakunjinom, podužim člankom, pod naslovom "Demokratski panslavizam", iste 1849. u Marksovom listu, Fridrih Engels neće ni da čuje za ponudu demokratskih panslavista, odbacujući i samu zamisao izmirenja i ravnopravnog saživota sa Slovenima. U nedostatku iole ubedljivog razloga on to čini u ime revolucije, pošto je, navodno, krivica Slovena za gušenje revolucije u Beču i Budimpešti apsolutna i neoprostiva, preko koje se više ne može preći.

‘‘Mi i Mađari treba da austrijskim Slovenima garantujemo njihovu samostalnost’‘, zahteva Bakunjin, a ljudi kalibra jednog Rugea mu takva obećanja u četiri oka i daju, našta ustaje Engels – ne više kao revolucionar već kao Nemac, i ne samo protiv Bakunjinove ponude nego i protiv onih Nemaca koji su spremni da je prihvate:

‘‘Od nas i od ostalih revolucionarnih nacija Evrope zahteva se da žarištima kontrarevolucije pred samim našim vratima garantujemo nesmetanu egzistenciju, slobodno pravo na zaveru i pravo na upotrebu oružja protiv revolucije; mi treba da u samom srcu Nemačke konstituišemo kontrarevolucionarnu češku državu, da slomimo snagu nemačke, poljske i mađarske revolucije pomoću ruskih predstraža isturenih među njih na Elbi, Karpatima i Dunavu.

Mi ne mislimo to da učinimo. Na sentimentalne fraze o bratstvu, koje nam se ovde serviraju u ime najkontrarevolucionarnijih nacija Evrope, odgovaramo da je mržnja prema Rusima bila i još jeste prva revolucionarnarna svest kod Nemaca, da joj je od vremena revolucije pridošla mržnja prema Česima i Hrvatima i da mi, u zajednici s Poljacima i Mađarima, možemo revoluciju učiniti bezbednom samo najodlučnijim terorizmom protiv tih slovenskih naroda. Mi sada znamo gde su koncentrisani neprijatelji revolucije: u Rusiji i austrijskim slovenskim zemljama, i nikakve fraze, nikakvo ukazivanje na neodređenu demokratsku budućnost tih zemalja neće nas zadržati da naše neprijatelje tretiramo kao neprijatelje.’‘

I na kraju, sav obuzet germanskim ratničkim žarom i revolucionarnim zanosom, Fridrih Engels kliče:

‘‘Neka tada bude borba – ‘neumoljiva borba na život i smrt’ sa Slovenstvom koje izdaje revoluciju; borba do istrage i bezobzirni terorizam – ne u interesu Nemačke, nego u interesu revolucije!’‘

Valjda, sto za jednog – kako će docnije reći nemački nacionalsocijalista Hitler.

Ipak, osim slovenskog istočnog greha – ogrešenja o revoluciju – javljaju se tu i tamo i sasvim prizemni i prozaični razlozi za Marksovu i Engelsovu slovenofobiju. Na primer: Slovenci i Hrvati odvajaju Nemačku i Mađarsku od Jadranskog mora; ni Nemačka ni Mađarska ne mogu dozvoliti da budu odvojene od Jadranskog mora iz ‘‘geografskih i komercijalnih nužnosti’‘.

Geografske i komercijalne nužnosti su, inače, korisne nepravde, kao na primer, kada energični Jenki otmu od Meksika Teksas i Kaliforniju.

"Ili je to možda nesreća što je divna Kalifornija istrgnuta iz ruku lenjih Meksikanaca?" pita dalje Engels, formulišući ovu svoju neobičnu teoriju.

"Zgaženih" naroda, dakle, ima širom sveta. A u Evropi, pored Slovena, tu su i Rumuni. Oni su, s jedne strane, Marksu i Engelsu primamljivi, kao romanski elemenat i mogući bedem između Istočnih i Južnih Slovena, ali, s druge strane, odbojni zbog svoje pravoslavne vere. A tu su i Grci, začetnici i utemeljivači evropske, odnosno savremene svetske civilizacije. Uprkos tolikim istorijskim zaslugama, oni su ipak viđeni pre kao sultanova raja nego kao slobodan narod, po principu – jednom zgaženi, zauvek zgaženi*. O herojskoj borbi epirskih gorštaka Marks u Tribjunu piše s ironijom i očiglednom nesimpatijom, baveći se radije intrigama nego suštinom grčkog pitanja.

"Možemo reći da smo, posle pažljivog proučavanja dokumenata u vezi sa tim događajem, ubeđeni da su ustanici isključivo gorštaci koji su nastanjeni na južnoj padini Pinda, i da nisu naišli na saosećanje ostalih hrišćanskih naroda pod turskom vlašću izuzev pobožnih crnogorskih gusara; da se stanovnici dolina Tesalije, koji sačinjavaju kompaktnu grčku zajednicu još uvek pod turskom vlašću, više boje svojih sunarodnika nego samih Turaka!’‘ pisao je Marks 1854.

‘‘Što se tiče preostalog dela grčkog naroda, koji iznosi možda 300.000 ljudi rasejanih po gradovima širom Turskog Carstva, njih ostala hrišćanska plemena toliko mrze da se, kad god neki narodni pokret uspe, kao na primer u Srbiji i Vlaškoj, svi sveštenici grčkog porekla proteruju i na njihovo mesto postavljaju domoroci.’‘

Ipak, pored međusobnih omraza i problematičnog mentaliteta, za grčku reakcionarnost i kontrarevolucionarnost Marks i Engels su u rukavu držali i rezervnu teoriju, po kojoj Grci i nisu Grci, već slovensko stanovništvo koje je primilo grčki jezik.

Slična teza, koja se naročito dopadala Marksu, bila se pojavila i o Rusima. Nju je lansirao izvesni katolički monsinjor Duhinski, profesor u Parizu, poreklom Ukrajinac, tvrdeći da Rusi (ne računajući Beloruse i Ukrajince) i nisu Sloveni već Mongoli i Finci.

‘‘Prilikom poslednjeg poljskog ustanka, nacionalna vlada je nagradila Duhinskog za njegova otkrića", pisao je Marks Engelsu juna 1865. ‘‘Dokazano je takođe i od geološke i od hidrografske strane da istočno od Dnjepra nastaje velika ‘azijska’ razlika u poređenju sa predelima zapadno od njega, da Ural (što je već Merčison tvrdio) nipošto nije delnica. Zaključak do kojeg dolazi Duhinski jeste da je Rusija ime koje su Moskovljani uzurpirali. Oni nisu Sloveni; uopšte ne pripadaju indogermanskoj rasi, to su uljezi koje opet treba proterati preko Dnjepra, itd.’‘

Marks ne može javno da podrži teoriju monsinjora Duhinskog, jer je očigledno nenaučna i isuviše prozirna, ali mu je ona na određen način draga, pa joj želi što više pristalica, pišući:

‘‘Želeo bih da je Duhinski u pravu i da ovo mišljenje bude vladajuće među Slovenima.’‘

Time smo zašli i u treći karakterističan momenat Marksove i Engelsove nauke, u svet njihovih skrivenih misli i tajnih želja, i njihovu umetnost da kažu više i drukčije nego što su rekli. O tome su sami ostavili nesumnjiva svedočanstva. Na primer, 3. maja 1854, piše Marks Engelsu:

"Tribjun, to znaš, laska sebi da je hrišćanski. Utoliko me je više zabavljalo što su ta gospoda uzela jedan moj članak za lid, u kojem kao glavnu zamerku Turcima navodim da su oni konzervirali hrišćanstvo; razume se, to nisam rekao u ovako oštroj formi. Zaista, Turci su morali propasti zbog toga što su dozvolili da se vizantijska teokratija razvija u formi na kakvu nisu nikad pomišljali ni sami grčki carevi. Postoje, u stvari, samo još dva religiozna naroda, Turci i grčko-slovensko stanovništvo Turske. Oba moraju propasti. Bar grčko-slovensko sa popovskom društvenom organizacijom, koja se pod turskom vladavinom učvrstila. Tribjunu sam, osim toga, poslao još onu skandaloznu stvar o ‘svetom grobu’ i ‘protektoratu’ u Turskoj, i ta gospoda neće iza istorijskog materijala primetiti moju zajedljivost na račun hrišćanstva.’‘

Zajedljivost, skrivene misli, tajne želje, sve stvari u koje su, ne znajući, mnogi verovali pevajući: "Ne verujem u nebesa no u Marksa i Engelsa"!

(Autor: Radovan Tomašević)