Ti procesi se mogu ocenjivati i tretirati na različite načine, uključujući i različitost u političkom pogledu između vlasti i opozicije, ali jedno je izvesno – SANU ćuti.
To ćutanje i tišina otvara ozbiljna pitanja, od kojih se svakako u vrhu nalazi dilema, kome uopšte takva Akademija treba?
SANU ne treba da uvek ima istovetno mišljenje i pogled na određene političke procese kao vlast, ali problem je što Akademija nema nikakvo mišljenje. Bar ga javno ne artikuliše, izuzev u zatvorenom krugu istomišljenika, bolje rečeno vrhuške objedinjene oko sitnih interesa i privilegija. Kada je reč o tome, javnost bi trebala da zna i pojedinosti o dodatku koji se svakog meseca isplaćuje akademicima u iznosu od 185.000 dinara na teret građana Srbije. A o raznoraznim projektima i drugim oblicima finansiranja, bolje da se javno ne govori, ne zbog vrhuške u SANU, već zbog zaštite nacionalnih interesa i dostojanstva.
Važno je da „sede glave“ koje trenutno rukovode Akademijom svakodnevno ulaze u zgradu Akademije zamišljeni i zadubljeni u tobože pitanja od nacionalnog značaja (naravno to je predstava za javnost), a u suštini razmišljaju šta će tog jutra da doručkuju i kojim kolegama će da podmetnu nove intrige i tračeve.
Gospodo akademici, ovakva Akademija kakva je sad nikome ne treba, izuzev jednog uskog interesnog kruga, koji apsolutno nema stav ni o čemu važnom, a iako ga ima, on je po meri Soroš fondacije, Centra za četvrtu industrijsku revoluciju ili Klausa Švaba.
Borba do ozdravljenja i oslobođenja SANU od stranog uticaja se nastavlja!