Najlepši citati velike ISIDORE SEKULIĆ
Autor: Glas javnosti
Ona je za života stekla uvaženje da je najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Bila je poznavalac više jezika, kultura i načina umetničkog izražavanja, a kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala je u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza.
Isidora Sekulić je bila srpska književnica i akademik, a u istoriji će ostati upisana kao prva članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Uz to, između ostalog, bila je i predsednica Udruženja književnika Srbije, potpredsednica Udruženja književnika Jugoslavije, a svoje radove objavljivala je u mnogim časopisima širom zemlje.
Rođena je kao državljanka Austrougarske, na današnji dan (16. februar) 1877. godine u bačkom selu Mošorin kod Titela. Tek je 1910. godine dobila srpsko državljanstvo, a još tad i do kraja života ostala je posvećena lepoti smislene srpske reči.
Smatrala je govor i jezik kulturnom smotrom naroda i volela je da piše o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Pisala je prozu, pripovetke, romane, književnu kritiku, eseje, rasprave i beleške.
Delo koje ju je vinulo na književno nebo bilo je "Saputnici" (1913), a iza nje su ostala i druga pisanja poput putopisa "Pisma iz Norveške" (1914) ili roman "Đakon Bogorodičine crkve" (1919). Generacije do danas mogu da upijaju njen književni izraz, a mi prenosimo samo neke od predivnih citata iz njene riznice.
"...Priroda je nestalnost i zaborav i preziranje zakletvi. Priroda je strast koja se slučajem pali i gasi. Priroda je neprekidna promena..."
" ... Ali čovek kao duh, znajući da je duh plemenitiji od prirode, okreće svoje strasti pred zakone lepote. Neće smrt i promenu, nego raspiruje i održava stalnu borbu..."
"Nešto zajedničko porodično, od oca nasleđeno, imale su obe sestre; suze bolje reći suzu, onu sevdalinsku jednu suzu koja stoji u oku nepomično, svetli, niti otiče niti usahnjuje".
"Svi primeri odricanja bi se možda mogli podvesti pod jedno opšte značenje: borba između jačine i slabosti, između duha i materije. Ili se odriče slabost, zato što je slabost, ili se odriče jačina, zato što - voli".
"Članovi porodice znaju jedno drugom najosetljivija mesta, i kad hoće, ranjavaju teško, pa i ubijaju".
"Bio je to jedan od onih poteza sudbine koji odjedared pipnu život kako se život nije nadao".
"Kako je reč čudna i moćna u svoj svojoj varljivosti i nematerijalnosti. Kaže se nešto, a nije istina; obeća se nešto, a ne bude. Ipak, reč vezuje, razrešuje, seče, reže, pali i gasi. I stoji".
"Kulu zidam, bašču sadim,/Ni na nebu, ni na zemlji,/Već na grani od oblaka".
"Kad čovek pobije u duši sve što se daje pobiti, a sve što se ne da ubiti to živo sahrani, to je rezignacija. A kad čovek izmiruje, oprašta i pobeđuje, to je umor. Rezignirano srce upija suze da ne kaplju, umorno srce ih nema. Ono se zatvori i zapečati, i sve što je u njemu, sigurno je sačuvano, ali ništa više u sebe ne prima".
"Smeh je, uopšte, jedna od najosetljivijih pojava na čoveku. Ako mu se niko ne obraduje, i ne dočeka ga srdačno, beži sa lica zemlje".
"Ne treba njegov život, ne treba njegov rad i dar! Mnogo je tri odlikaša, dosta je dva, a možda samo jedan, a možda nijedan ne treba životu!... Oj, groblje! Prebriši iz ove mature što ne treba! Zbriši naročito "odabrane i srećne"! Nema dovoljno sreće ni mesta za njih! Razboli ih, umori ih, uvuci se u njih kako znaš, ali ih zbriši!".
"... Kako je neiscrpno bogat i lep život!".
"... Teško onima koji ne umeju da razbiju i na svetlost iznesu svoju tajnu. Teško onima koji lažu da nema šta da se uzme i ponese, kad mladost i strast pokucaju na vratima tajne".
"... Umor i dosada nisu isto, gospođice, apsolutno se ne da jedno drugim zameniti. U dosadi ima trenutnog otpora, trenutne srditosti, a umor je pasivniji i mrtviji i od same rezignacije. U dosadi izumire samo entuzijkazam radosti, a u umoru izumire i entuzijazam osvete".
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
