STAVOVI AKADEMIKA O PROJEKTU "JADAR"

’Talas’ iznošenja ličnih stavova o projektu "Jadar" korporacije Rio Tinto u Srbiji (ćerke firme "Rio Sava" pokrenuo je akademik Vladica Cvetković, objavom članka u listu Danas 8. septembra 2023. godine. Usledile su reakcije dvojice akademika, Nenada Kostića i Bogdana Šolaje, koje su dostavljene portalu PRVI PRVI NA SKALI. Sva tri sadržaja objavljujemo u celini.

LIČNI STAV BR. 1

Kome smetaju geološka istraživanja: Zašto je borba protiv Rio Tinta prerasla u antirudarsku histeriju i jeftin eko-populizam?

Autorski tekst Vladice Cvetkovića, redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti o protivnicima kopanja litijuma i ruda u Srbiji


Izvor: Mreža X / Akademik Vladica Cvetković

Jeste li čuli da su odbornici jedne lokalne samouprave u Šumadiji doneli odluku o zabrani geoloških istraživanja na njihovom području, a da su uz to i svojim poštarima zabranili da raznose pisma vozeći bicikl? Niste?

Ali vas ipak zanima zašto im smetaju poštari na biciklu, jer za ono prvo nema šta da se pita, to se podrazumeva.

E, u ovoj kolumni je baš o tome reč, o našoj društvenoj realnosti u kojoj je stav da su rudarstvo i geologija pošasti protiv kojih se treba boriti, postao ne samo normalan i prihvatljiv, već i poželjan.

Generalna proba dejstva protivrudarske odbrane u Srbiji odigrala se 2012. godine kada se javnost pobunila protiv istraživanja nikla.

Tada su u zaštitu živopisnih predela Mokre Gore, Zlatibora i Šumadije najpre stale neke poznate ličnosti, poput reditelja Emira Kusturice i književnika i akademika Ljubomira Simovića, zatim se pobunio i veliki deo javnosti, pa je došlo do trajnog prekida izdavanja istražnih dozvola za ta područja.

Narednih desetak godina bilo je relativno mirno, istraživale su se metalične sirovine sličnim intenzitetom i osim činjenice da više nije bilo prospekcije na nikal, sve drugo je mahom bilo u redu.

A onda se dogodio sledeći veliki antirudarski marš protiv namere kompanije Rio Tinto da otvori rudnik litijuma u Jadru i Rađevini, čiji je vrhunac bila (prva, prava) blokada Gazele u novembru 2021. godine.

Kome smetaju geološka istraživanja: Zašto je borba protiv Rio Tinta prerasla u antirudarsku histeriju i jeftin eko-populizam?

Vlast se uplašila, pa je ubrzo ukinut prostorni plan koji predviđa rudnik kod Loznice, čime projekat Jadar nije mogao da pređe iz istraživačke u fazu eksploatacije litijuma.

Za razliku od onog iz 2012, ovaj poslednji protest nije se smirio, a nema mnogo izgleda ni da hoće, barem ne u skorijoj budućnosti.

Naprotiv, prerastao je u javnu hajku na rudarstvo i geologiju i dobio obrise društvene histerije koja može proizvesti dugotrajne posledice i to ne samo za sektor mineralnih sirovina.

Zašto je to tako, zašto je litijum za srpsku javnost ispao „zapaljiviji“ od nikla?

Pitanje ima puno smisla jer znamo da je ova najnovija pobuna samo sledila obrazac one prethodne protiv nikla.

I ovoga puta su važnu ulogu protivnika rudarenja odigrale osobe iz filmske i pozorišne umetnosti, a stručna i moralna podrška im je (opet) došla iz SANU i sa univerziteta, mahom od akademika i profesora koji se bave proučavanjem i zaštitom prirode.

Inženjeri rudarstva i geologije bili su (opet) ili pozivani da govore pro forma ili potpuno ignorisani i to ne zato što im je odricana stručnost, već zbog toga što im je unapred spočitavana pristrasnost (čitaj: korupcija).

Osnovna razlika između ovih dveju javnih panika koje razdvaja čitava jedna decenija, jeste u tome što je u ovoj poslednjoj protiv eksploatacije jadarita upotrebljen ekološki populizam preko svake mere i ukusa, naprednjački i po karakteru i po intenzitetu, povremeno i iznad najviših dometa Vučićeve retorike.

U vreme odbrane od nikla još uvek nismo imali Vučićev ogledni (ugledni) primer i to preuzimanje njegovog recepta za spinovanje javnosti i jeste najveća sramota naših današnjih ekoloških populista.

Vučićeva matrica za manipulaciju građanskim strahom: evo groznih suseda – ja ću vas odbraniti, evo poplave – ja ću vas izbaviti, evo gladi – ja vas hranim, evo i pandemije – ja ću vas izlečiti, preuzeta je jedan za jedan: evo razbojnika iz Rio Tinta – mi ćemo vas odbraniti!

A napadački narativ usmeren prema jednoj stranoj rudarskoj kompaniji ubrzo se raširio na čitav rudarski sektor u Srbiji.

Legitimne kritike jednog nedovoljno transparentnog rudarskog projekta i ispravna želja da se zaštiti priroda začas su se preobrazile u puko skupljanje političkih poena.

Sve to danas izgleda samo jadno i jeftino, ali sutra bi moglo skupo da košta građane Srbije.

Plasiranje dezinformacija o nečemu što narod objektivno ne razume i istovremeno širenje straha od posledica koje su tom istom narodu lako zamislive, poput scenarija u kojem se Podrinje pretvara u saharske predele južne Libije ili onog u kojem će nas litijum sve potrovati, počev od Levča, gde će biti više rudnika litijuma nego škola i crkava zajedno – sve to nije ništa drugo nego parapolitička zloupotreba činjenice da nam je javnost slabo obrazovana i podložna moralnoj panici.

Vrhunac ekološkog populizma za mene je prikupljanje potpisa za zabranu eksploatacije (i istraživanja!?) litijuma i bora u celoj Srbiji.

Tome stvarno ne mogu dovoljno da se načudim: Pokret Kreni-promeni, koji je ličio na snagu koja može da povede Srbiju nabolje, određuje pravce svog građanskog i političkog aktivizma tako što ih uklapa u mišljenja neuke i spinovane javnosti.

Šta su time postali oni koji bi trebalo da budu prosvetiteljski influenseri: Kreni, ali prvo pitaj narod šta želi, pa onda promeni – a šta to?

Šta mislite, koliko je moratorijumskih potpisnika u trenutku stavljanja svog potpisa znalo odgovor na elementarno pitanje: Da li se litijum eksploatiše površinskom ili podzemnom eksploatacijom?

Prikupljanjem ovih potpisa od strane grupe mladih, za koje se činilo da im je važno to što je u našem društvu zamrla javna diskusija, metaforički rečeno, sakupljeno je i granje za lomaču i (još jedno) ritualno spaljivanje simbola društvenog dijaloga u Srbiji.

Sada smo još dalje od javne debate o tome da li su Srbiji potrebna saznanja o njenim mineralnim resursima, a umesto pravog razgovora imamo sirovo, isključivo i nepomirljivo negiranje rudarstva i geologije kao delatnosti.

U takvom kvazidijalogu jedna strana je prisvojila tapiju nad svim pitanjima koja se tiču zaštite prirode i zdravlja ljudi, strana koja samim tim što širi isključivo uznemirujuće informacije ne mora da pazi na istinu da bi je javnost slušala.

Zato su se u našem medijskom prostoru namnožile (i odomaćile) neke grube neistine, poput toga da litijum niko ni ne namerava da eksploatiše van pustinje ili neke logičke protivurečnosti kao što je ona između tvrdnje da će se uskoro praviti samo natrijumske baterije pa litijum više neće biti važan i procene da će litijumu cena toliko skočiti pa će prihod kompanije biti pet puta veći od planiranog, dok će sirota Srbija ostati samo sa rudnom rentom.

Inženjeri nemaju kad da objasne ove i druge slične gluposti jer su, ako su uopšte u prilici da pričaju, primorani da najpre odgovore na paljbu unakrsnih pitanja iz ultrapopulističkog asortimana, na primer: Da li misliš da je bolje da nam deca piju mleko ili da ih truje litijum?

Da li bi pre da predahneš na nekom pašnjaku ili da zanoćiš u napuštenom rudarskom kopu?

Da li bi tebi prijalo da ti miniraju blizu kuće?

Šta bi rekao da moraš da prodaš imanje koje ti je deda ostavio, i tome slično. U takvoj imitaciji razgovora nikad se ne dolazi do ključnih pitanja za rešavanje dileme rudnik ili ne.

Na primer, jedno od njih bi glasilo: Da li uopšte postoji prihvatljivo narušavanje životne sredine koje ima smisla podneti radi koristi za građane i državu?

I na kraju da pomognem svima koji će u ovome što sam napisao pre svega tražiti neki moj poseban, lični i, dakako, skriveni motiv. Znam da mnogi vide samo dve mogućnosti: ili su me potkupili ili sam tzv. korisni idiot, onaj koji stranim kompanijama služi nesvesno i besplatno.

Potkupljen nisam, jer da jesam valjda bih to znao, a za ovo drugo se, verovali ili ne, pitam svaki put pre nego bilo šta napišem ili izgovorim o ovoj temi.

Zato potpuno mirne savesti zaključujem: ne postoji nijedan drugi razlog zbog kojeg bi Srbija trebalo da dozvoli otvaranje rudnika u Jadru osim pozitivne procene da bi od eksploatacije litijuma građani i država imali dovoljno koristi, znatno više od štete koja je svakako neminovna.

Odluku baziranu na jednoj takvoj proceni ne može da donese niko osim samih građana koje prethodno treba da informišu pravi stručnjaci i odgovorni političari.

Do sada su nam odnos društvene koristi i štete od rudarenja procenjivali i servirali glumci – ne samo glumci iz pozorišta i sa filma, već i oni iz Narodne skupštine, iz SANU, sa univerziteta, i svi zajedno s protestnih govornica.

Naš narod nije uvek u stanju da razlikuje farsu od stvarnosti, zato molim sve naše glumce s.l. da o tome povedu računa.

Autor je akademik i profesor univerziteta

Vladica Cvetković (Aranđelovac, 1964) je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta (RGF) Univerziteta u Beogradu. Na RGF-u bio je prodekan za naučno-istraživački rad i marketing (2006-2009) i dekan (2009-2012). Na fakultetu je osnovao dve laboratorije: Laboratoriju za elektronsku mikroskopiju i Laboratoriju za proučavanje fluidnih inkluzija. Za dopisnog člana SANU izabran je 2012. godine, piše u njegovoj javno dostupnoj biografiji.

Rudarsko-geološki fakultet primao je donacije od kompanije Rio Sava u periodu kada je Cvetković bio dekan - najpre 947.506 dinara 7. decembra 2010. godine, a potom i 44.000 dinara 23. aprila 2012. godine, objavilo je udruženje Podrinjski anti korupcijski tim (PAKT) 2021. godine u članku FAKULTETI I DALJE KRIJU INFORMACIJE O RIO TINTU, SLUČAJNO?

REAKCIJE AKADEMIKA

LIČNI STAV BR. 2

Otpor štetnoj kompaniji i kompanjerosima - Nenad M. Kostić

Gromki branilac kompanije Rio Tinto i ja ovlaš se poznajemo. Povodom njegovih napisa nevezanih za litijum poslao sam mu nekoliko e-pisama i započinjao ovako: „Vrli Vladice cenjeni Cvetkoviću”, “Vrlo verodostojni Vladice”, “Vazda vredni Vladice, civilizujući Cvetkoviću”. Posle njegove paskvile u Danasu od 7. septembra odustajem od pohvala.


Izvor: Mreža X / Akademik Nenad M. Kostić (u sredini)

Akademik Cvetković ne pobija činjenice i argumente nas, stručnih kritičara projekta Jadar. Umesto da polemiše on karikira javnu raspravu; navodi stavove tuđe stručnjacima; negoduje zbog tih stavova koje je izmislio ili čuo od neukih ljudi.

Akademik Cvetković ne kaže koga gađa naslovom protiv “jeftinog eko-populizma” i “histerije”. Ima populizma ali različitog od gadnog SNS-ovskog; ima iskrenog, nikako “jeftinog”. Stručnjaci nisu “histerični” nego opravdano protivni. Građani nisu “histerični” nego opravdano zabrinuti.

Kompanjeros izričito zove sve oponente “glumcima”. U vreću “glumci” trpa: narodne poslanike, članove SANU-a, univerzitetlije, govornike na zborovima. Akademik i profesor verovatno je sebe izostavio iz vreće. Zaista, mnoge kolege ga izbegavaju.

Pošto je olako diskvalifikovao kvalifikovane, kompanjeros priziva bezimene “prave stručnjake” da “informišu građane”. Ako priziva zaposlenike Rio Tinta, zakasnio je. Obrukali su se na simpozijumu u SANU-u u maju 2021. godine i na javnim nastupima sa dr Draganom Đorđević i dr Ratkom Ristićem. Možda priziva tajne zaposlenike, čija imena Rio Tinto krije crnilom u dokumentima delimično objavljenim po zahtevu aktivista i naredbi Poverenika.

Predlažem akademiku Cvetkoviću hemičarku dr Đorđević, poznatu po studijama životne sredine. Njene pažljive analize pokazuju da već mestimične probne bušotine u tlu zagađuju podzemnu vodu daleko iznad koncentracija zbog kojih zagađenje postaje nepopravljivo. Zagađenje od rudnika i jalovišta bilo bi još veće.

Evo, vadim sebe iz vreće pune pomešanih “glumaca”. Kao američki profesor i autor naučnih patenata, proučio sam patentnu prijavu Rio Tinta u SAD, podnetu pod zakletvom, za rudarenje litijuma kod nas. Američki patenti odobravaju se u proseku za 22 meseca; ponekad, za samo šest meseci. Ova prijava čeka već 57 meseci.

Green Mining is not ???????? a ???????? thing ????????

Zeleno rudarstvo ne postoji!!! Slusajmo struku koja nije na platnom spisku Rio Tinta. Profesor Nenad Kostić. #MarsSaDrine pic.twitter.com/BmhBhw1K5Y

— Mars Sa Drine (@mars_sa_drine) July 3, 2023

Na zborovima na Terazijama i u Podrinju objasnio sam da nema “zelenog rudarstva”, da su zelene samo šume i pašnjaci koje bi rudnik uništio. Na zboru kod zgrade RTS-a i dvaput u NIN-u objasnio sam štetu od upotrebe 1.000 tona koncentrovane sumporne kiseline dnevno – olimpijski bazen svakih pet dana – tokom nekoliko decenija. Pobio sam neznalačku obmanu da će kiselina tobože biti razblažena vodom i zato bezazlena. Objasnio sam logaritam i pH vrednost. Znajući protok Drine izračunao sam da bi razblaživanje sumporne kiseline iscrplo Drinu!

Moji naslovi i protestni transparenti prihvaćeni su jer sam ih obrazložio: “Jadar je jadac. Znamo za jadac!” “Rio Tinto znači Crvena reka. Nećemo crvenu Drinu!” Niti ja “histerišem” niti on pobija. On samo galami protiv javne diskusije.

Kompanjeros paušalno optužuje neodređene aktere za „javnu hajku na rudarstvo i geologiju“ sa „obris[ima] društvene histerije“; za „isključivo i nepomirljivo negiranje rudarstva i geologije kao delatnosti“. Opet galami umesto da dokazuje. Po njemu, kritikovati zloupotrebu struke znači negirati struku! Eto prave zamene teze. (Kod nas svi pogrešno koriste pojam „zamena teze“.)

Mineralogija se nekada preklapala sa hemijom. Poštujem geologiju ali znam da u Podrinju geolozi upadaju na imanja i krišom uzimaju uzorke. Meštani teraju uljeze ne što su geolozi nego što krše zakon.

Nastupivši sa troma govornicima u Medija centru 26. januara 2022. godine naglasio sam pred kamerama da ne tražim večitu zabranu rudarenja litijuma nego tražim proceduru bolju od namere Rio Tinta. Poželeo sam da nekoliko kompanija razviju rudarske procedure pa da naši stručnjaci izaberu onu najbolju. Na uličnom zboru 27. januara 2022. godine, ponovio sam pomirljive stavove kroz razglas. Odmah, 28. januara 2022. godine, dr Savo Manojlović pomenuo ih je na televiziji N1.

Kroz nekoliko dana prvi sam potpisao javan apel stručnjaka Narodnoj skupštini da zabrani rudarenja litijuma i bora u duhu pomirljivih nastupa. Zakonodavac često donosi i ukida zabrane i dozvole. Zato je apel omogućavao poboljšanje rudarstva. Agilni i savesni aktivisti Kreni-promeni uzdigli su apel u narodnu inicijativu čak 38.000 građana.

Akademik Cvetković prezire uzlet demokratije, pokušaj zakonitosti u opštem bezakonju, kao „vrhunac populizma“ i „ritualno spaljivanje simbola društvenog dijaloga“. Da li misli da „društveni dijalog“ neguju vlastodršci kad od proleća 2022. godine protivzakonito ignorišu narodnu inicijativu i kriju 38.000 potpisanih dokumenata? Kompanjeros i vlastodršci preziru građane i zakonitu inicijativu. Kajem se što sam mu verovao kad je pisao o vrlinama, pravdi, napretku.

Kompanjeros razmatra svoje dve moguće pobude: „ili su me potkupili ili“ „služi[m] nesvesno i besplatno“. Prvi motiv odriče. Drugi motiv ne odriče nego „pitam [sebe] svaki put“ o tome motivu. Dakle, pita sebe da li služi besplatno. Dobiće odgovor ili od sebe ili sa strane.

Kompanjeros na kraju kaže da piše „potpuno mirne savesti“. Pohvala samog sebe ne vredi ič; čitaju nas i cene drugi ljudi. Savesni i nesavesni prepoznaju se po rečima i postupcima, ne po izjavama u svoju korist. Savest je jednako mirna potpuno savesnoj i potpuno nesavesnoj osobi.

Autor je hemičar, penzionisan profesor američkih univerziteta, vlasnik srpske dobrotvorne fondacije, član SANU-a u ostavci

LIČNI STAV BR. 3

Ni svi stručnjaci nisu oni pravi - Bogdan Šolaja

U članku kolege Cvetkovića SANU se pominje dva puta: „I ovoga puta su važnu ulogu protivnika rudarenja odigrale osobe iz filmske i pozorišne umetnosti, a stručna i moralna po-drška im je (opet) došla iz SANU i sa univerziteta, mahom od akademika i profesora koji se bave proučavanjem i zaštitom prirode. Inženjeri rudarstva i geologije bili su (opet) ili pozivani da govore pro forma ili potpuno ignorisani i to ne zato što im je odricana stručnost, već zbog toga što im je unapred spočitavana pristrasnost (čitaj: korupcija)“.


Izvor: Jutjub printskrin / Akademik Bogdan Šolaja

Predstavljeno je kao da SANU zajedno sa univerzitetom daje podršku protivnicima rudarenja per se, kao da i sami su protivnici eksploatacije ruda u Srbiji. Ili je ovde došlo do neke greške, ili se namerno imputiraju netačnosti o delovanju članova SANU i Univerziteta: to naravno nije tačno jer podrazumevani zadatak svakog istraživača i stručnjaka je da kritički analizira materijal u čije proučavanje se upušta, i o rezultatima analize da sastavi svoj izveštaj i prosledi ga drugima na uvid i kritiku. Upravo „uvid i kritika“ su osnova stručnog delovanja istraživača što, naravno, podrazumeva razgovor i razmenu mišljenja i sa neistomišljenicima.

Prema tome, SANU je kroz skup koji je organizovan 2021. godine omogućila uvid u projekat Jadar, kritiku i javnu razmenu mišljenja, onih koji su hteli da u njoj učestvuju. Objavljen je zbornik saopštenih priloga sa skupa „Projekat Jadar - šta je poznato“ (2021), a u okviru Tribine biblioteke SANU 2022. godine prezentovan je pregled Zbornika radova. Na ovaj način je Organizacioni odbor skupa (u SANU), uz učešće Ministarstva za rudarstvo i energetiku Vlade Srbije i stručnjaka angažovanih od strane kompanije Rio Sava, omogućio je da eksperti iz različitih oblasti doprinesu detaljnijem sagledavanju samog projekta, kao i tada najnovijim zakonskim regulativima iz oblasti eksploatacije rudnog bogatstva.

Izjednačavati pristrasnost i korupciju potpuno je neumesno od koga god da dolazi, te me čudi što se ta sintagma pojavila u ovom tekstu. Cvetković piše: „Zato mirne potpuno savesti zaključujem: ne postoji ni jedan drugi razlog zbog kojeg bi Srbija trebalo da dozvoli otvaranje rudnika u Jadru osim pozitivne procene da bi od eksploatacije litijuma građani i država imali dovoljno koristi, znatno više od štete koja je svakako neminovna.“

Potpuno se slažemo, uz dodatak da bi bilo neophodno da pozitivna procena bude zasnovana (od strane nezavisnih stručnjaka) na kritičkoj evaluaciji predloga projekta, tehnološkog postupka, načina eksploatacije i remedijacije zemljišta i voda, uticaju mogućeg rudnika na biljni i životinjski svet, na zdravlje ljudi koji žive u bližoj i daljoj okolini, kao i saglasnosti građana koji žive u datoj oblasti. Sve to u saglasnosti sa implementiranim zakonskim međunarodnim aktima i prihvaćenim EU direktivama.

Naravno, sve gore navedeno potrebno je primeniti i na eksploataciju bakra u Boru i okolini, kao i na analizu mogućeg otvaranja rudnika zlata u Homolju. Odluku baziranu na jednoj takvoj proceni ne može da donese niko osim samih građana koje prethodno treba da informišu pravi stručnjaci i odgovorni političari. Upravo je zbog toga organizovan skup o Jadru u SANU.

Cvetković piše: „Do sada su nam odnos društvene koristi i štete procenjivali i servirali glumci - ne samo glumci iz pozorišta i sa filma, već i oni iz Narodne skupštine, iz SANU, sa univerziteta, i svi zajedno s protestnih govornica. Naš narod nije uvek u stanju da razlikuje farsu od stvarnosti, zato molim sve naše glumce da o tome povedu računa.“

Sintagma „glumci iz SANU i sa univerziteta“ je nova kvalifikacija koja spaja ovu umetničku profesiju i naučnike. Porediti istraživače u nauci sa onima koji tako duboko uranjaju i istražuju likove kao npr. Ejdus ili Paćino, svaki u svom Mletačkom trgovcu, moglo bi svima da godi. Ali, nisu svi tako dobri šajloci, a ni svi stručnjaci nisu pravi.

Da napomenem, od kada je Zbornik objavljen (2021), i održana prezentacija Zbornika (marta 2022), ni jedan pravi stručnjak nije poslao ni jedan jedini komentar u vezi sadržaja bilo koje od ove dve publikacije. Obe su publikacije dostupne javnosti u potpunosti, a po izdavanju poslate su i relevantnim institucijama i firmama.

Na kraju, ostrašćenost ne vodi sporazumevanju, trebalo bi je izbegavati. Ovim tekstom, sa svoje strane, zaključujem debatu ove vrste.

Autor je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti 

Skup "Projekat Jadar - šta je poznato" predstavlja jedno u nizu nastojanja SANU da doprinese rešavanju nagomilanih pitanja srpskog društva, pitanja koja se ne mogu odlagati, i koja su od suštinskog značaja za opstanak.

Grupa eminentnih istraživača u svom autorskom tekstu zaključuje da bi realizacija projekta "Jadar" vodila ka masivnoj devastaciji prostora, trajnoj promeni karaktera predela, degradaciji biodiverzitata, zemljišta, šuma, površinskih i podzenih voda, raseljavanju domaćeg stanovništva, prestanku održivih i isplativih poljoprivrednih aktivnosti i uspostavljanju scenarija permanentnog rizika po zdravlje stanovnika obližnjih sela i grada Loznice.

Autori takođe zaključuju da bi nastavak nekontrolisane realizacije sličnih rudarskih projekata doveo do ozbiljnih ekosistemskih poremećaja, degradacije životne sredine i bio indikator nesposobnosti države, ali i šire društvene zajednice, da sagledaju štetnost ovakvih aktivnosti po javni interes.

Većina autora smatra da očuvanje zdrave životne sredine i poštovanje egzistencijalne sigurnosti stanovništva predstavljaju elementarna ljudska prava, u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Autori ukazuju da raspoložive prirodne resurse treba koristiti razumno i sa merom, uz oslanjanje na kvalifikovanu domaću struku u poslovima neprekidnog praćenja emisija štetnih materijala u vodi, zemlji i vazduhu na celokupnoj teritoriji, uz oslonac na domaće naučnike od integriteta u izradi strategije, uz uspostavljanje poverenja u odabrane predstavnike javnih vlasti i donosioce odluka, a uz transparentnu saradnju sa investitorima zasnovanu na dubokom poznavanju sopstvenog dugoročnog interesa, i uz primenu najviših ekoloških standarda, po ugledu na vodeće zemlje Evropske unije kojoj strategijski težimo.

U uslovima rasprostranjene borbe za resurse, vidljivih klimatskih promena i smanjenja broja stanovnika Srbije, prioritetni interes srpskog društva je suzbijanje zagađenja i prljavih tehnologija i održivo korišćenje prirodnih resursa na način koji ne ugrožava životnu sredinu, ne dovodi do raseljavanja i ne uskraćuje budućim generacijama životni prostor, pitku vodu, zdravu hranu, plodnu zemlju i očuvanu, čistu i raznovrsnu prirodu.