LEKCIJE KOJE NISMO NAUČILI

Dečak Miroslav Lazanski ispred latinične drvene „piramide“ u Jasenovcu, koja je bila jedino spomen obeležje stravičnog hrvatsko-muslimanskog genocida nad Srbima, sve do 1966.

Tek tada je postavljen simbolički nejasan i neprimeren spomenik u obliku cveta, autora Bogdana Bogdanovića, komuniste i potonjeg aktivnog autošoviniste iz osamdedetih i devedesetih godina.

Istorija beleži neke ilustrativne detalje u vezi sa ceremonijom otkrivanja spomenika:

„Domaćin ceremonije trebalo je da bude Krajačić, ali se on nije pojavljivao. Nije došao ni tadašnji šef hrvatskih komunista, Vladimir Bakarić, tvrdeći da se ne oseća dobro. Program je trebalo da počne u 9 časova, ali se čekao Krajačić koji nije stizao, pa je početak kasnio više od dva sata. Mika Špiljak, predsednik Republičkog izvršnog veća SR Hrvatske, pravdao je kašnjenje delegacije iz Zagreba time da su prilazni putevi zakrčeni. Predsednik SUBNOR-a Srbije, Raja Nedeljković, raspitao se kod okupljenih ljudi i saznao da nema nikakvog zakrčenja na putevima.

Kako Krajačić nije stizao, ceremoniju je govorom otpočeo Marko Belinić, predsednik SUBNOR-a Hrvatske. Već prva rečenica njegovog govora izazvala je žamor među okupljenima, jer je Belinić nastavio sa pričom o Jasenovcu kao nacističkom, a ne ustaškom logoru, i negirao identitet žrtava: „Drugovi i drugarice, ovaj logor ovdje gdje danas otkrivamo spomenik podigli su njemački fašisti da bi uništili hrvatske komuniste i rodoljube”. Govori su bili preopširni, i bilo je očigledno da ih okupljena masa ne sluša.

U jednom trenutku masa, koju su najviše činile žene u crnini, je počela da se komeša, da bi zatim probila kordon, i preko praznog polja potrčala ka spomeniku. Gotovo sto hiljada ljudi je, uz krike, plač, posrtanje i padanje, trčalo nekih osam minuta do podnožja spomenika. Bogdanović se u memoarima prisetio da je bio skamenjen, da se spomenik „zacrneo kao saće okićeno pčelama” i da je čitav prizor bio „vanzemaljski i podsećao na Sudnji dan”.

U međuvremenu je stigla vest da Krajačić ipak stiže, ali da je promenio protokol i da ne dolazi u Jasenovac već u restoran u banji Lipik, i da će tamo da se održi svečani ručak za službene delegacije.


Tamo se Krajačić, već svađalački raspoložen, u jednom trenutku obratio i delegaciji srpskog SUBNOR-a i Nedeljkoviću rečima:

„A vi, gegule i reponje? Seljačine, Srbi? Hoćete da podižete rafinerije u Novom Sadu i Pančevu? Što vi znate što su rafinerije? U to se mi razumijemo, a vi znate samo svinje da tovite. I mnogo vas je ostalo, da znaš!”

Danas prljavi posao istorijskog revizionizma i smanjivanja broja srpskih žrtava u Genocidu 1941-1945, osim Hrvata i Vatikana, obavljaju i Srbi, pojedini predstavnici SPC i neki kvaziistoričari, uz povremeno sadejstvo izvesnih jevrejskih krugova, svako iz svojih motiva.

Pometena srpska javnost zbunjeno i pretežno nemoćno i nezainteresovano posmatra ovo svetogrđe i ponižavanje žrtava.

AUTOR: Vladan Vukosavljević