SVI ĆUTE, A NJIH NEMA! Pre nego što umrem voleo bih da saznam ko mi je ubio sina
Autor: Glas javnosti
Agonija u kojoj istrajavaju preživeli članovi porodica ubijene šestorice mladića u Peći pre 23 godine može se sažeti u nekoliko reči: ćutanje nam ponovo ubija decu.
Ivan Obradović sada bi imao 37 godina. Vukota Gvozdenović, godinu stariji. Svetislav Ristić, Dragan Trifović i Zoran Stanojević, dve godine više. A moj Ivan... moj Radević, imao bi četrdeset sedam.
Kuda bi, sve njih, putevi vodili? Sigurna sam da bi bili dobri ljudi, kao što su bili dobra deca. Dobri momci. Neki bi, sasvim sigurno, imali svoje porodice. Decu, koja bi ličila na njih. A oni bi ih vaspitavali da vole otadžbinu, kao što su je i oni voleli. Da nisu, ne bi ni ostali u Peći, kad su mnogi odlazili.
Tako vraća vreme Milena Radević, Ivanova majka. Pamti ubijene dečake i mladiće, u stasavanju. A onda su tog 14. decembra 1998. odjeknuli nečiji rafali. I prekinuli mladost i nadu.
Danas im objavljuju čitulje. U čituljama, zajedno. U čituljama nekih roditelja nema. Lepom dečaku Ivanu Obradoviću pridružila se mama Slavica. Preselila se kod sina. Dragoljub Stanojević, od stresa oboleo i umro od tuge za Zoranom. I Danijela Gvozdenović, Vukotina majka nije dočekala istinu.
Milena Radević, Ivanova majka:
- Nekoliko verzija bilo je o ubistvu naše dece. Ne želim da se na to vraćam. Volim da u ovim danima "živim" sa svojim sinom. Sećam se: "Molim te da ostaneš na studijama", kao da sam predosećala. Odgovorio mi je, a to su bile naše poslednje reči: "Majko, nisi me, valjda, rodila da ti budem uz skute".
Zvonimir Gvozdenović, otac Vukotin (16):
- Od 2015. u Tužilaštvu za organizovani kriminal u Beogradu traje istraga o ubistvu naše dece, ali rezultata nema. Pisali smo na razne adrese više desetina pisama, ali odgovora nema. Razumemo državu, volimo našu otadžbinu, poštujemo institucije, ali ne gajimo više nadu.
Sonja Stanojević, sestra Zoranova (18):
- Kako je nama, to naša duša zna. Mama je ovih dana, pala. Ne ustaje. Svaki decembar za nas je, svih ovih godina, isti. Za mene, sestru i brata. Niko da javi ništa novo.
Vojislav Trifović, otac Draganov (18):
- Imamo još nade u državu. Čekamo. Voleo bih da ne umrem pre nego što saznam ko mi je ubio sina.
Otac dečaka Ivana Obradović, Lazar, za "Novosti" kaže:
Bio sam u kafiću te večeri. Sedeo sam za stolom sa rođakom, vlasnikom kafića u separeu... U drugom delu bili su mladići koji su se družili... Odjednom su se otvorila vrata i krenuli su rafali... Bilo je 20.10... Nisam mogao ništa da vidim, osim što sam shvatio da je ispaljeno ko zna koliko metaka... Potrčao sam prema sinu, shvatio sam da nije davao znake života. Nisam stigao ni da se oprostim s njim... Danas, mi samo tražimo da nam se kaže istina.
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
.png)
