Prva kafana u Evropi otvorena je 1522. godine u Beogradu! Miloš Obrenović procenjivao koliko dama može da radi, a za PROSTITUCIJU kažnjavao bacanjem u Savu!

Kada je prestonica Srbije Beograd pala pod vlast Osmanlija 1521. godine, neki istorijski zapisi kažu da je već naredne u njoj otvorena prva kafana. Dobila je naziv “Bajlonijev kladenac” i nalazila se na Savskom pristaništu.

Кafa i kafanska kultura na Stari kontinent stigli su upravo putem kontakta sa Turcima i gotovo momentalno su postali popularni. Običaj pijenja kafe tako se preselio i u javni život ondašnjih Srba, pa su tako zaži

“Bajlonijev kladenac”, osim što je bila prva kafana na čitavom Balkanskom poluostrvu, bila je prva i u Evropi. Čak je i Carigrad dobio svoju prvu tek 1555. godine.

Sledi Venecija koja je kafanu dobila 1629. godine, zahvaljujući trgovačkim vezama Republike svetog Marka i Otomanskog carstva; ipak, pouzdani zapis je tek iz 1645.

Ipak, prva kafana na Dorćolu, koji je i danas centar kafanske kulture prestonice nalazila se na uglu ulica Kralja Petra i Cara Dušana i zvala se “Kod Crnog Orla”.

Ona druga za koju se kaže da je prva kafana na Dorćolu a koja je nosila ime „Kod Crnog orla” jeste bila na Dorćolu, ali ne na uglu sa Ul. kralja Petra, već sa Kapetan Mišinom, a ako je otvorena 1522, sigurno se nije nalazila u toj zgradi. Drugim rečima to nije bila prva kafana u Beogradu jer je arhitektonski odudarala od građevina u XVI veku.

Miloš Obrenović je u drugoj vlasti šezdesetih godina propisao određene uslove kako će izgledati mehana i kafana, i da se sve udžerice koje su služile za tu namenu moraju porušiti. Napravljen je popis šta sve takva ustanova može i sme da sadrži, pisao je Vidoje Golubović u svojoj knjigi “Mehane i kafane starog Beograda”.

Recimo, niste smeli da igrate karte u kafani. Takođe je bilo propisano koliko u kojoj kafani može biti zaposlenih dama ali nije bilo precizirano čime su se bavile. Naime, kako kažu hroničari, negde je maksimalno moglo dve, a negde nijedna nije smela da se zaposli. Posebno je bilo definisano da između naseljenih mesta ili van grada nije mogla nijedna dama da radi. Ipak i tu stoji nedoumica, dok je s jedne strane rad dama, šta god one predstavljale, zavisilo je od Miloševe procene vlasnika i njegovog moralnog stava, postoji jedan arhivski dokument koji govori da je naređivao da se kazne vlasnici koji su stvarali nemoralni život, podvodili i podsticali prostituciju - ni manje ni više nego tako što će biti bačeni u Savu!

Postojala su stroga pravila kojih su se vlasnici ugostiteljskih objekata morali pridržavati. Ona su se ticala radnog vremena, kvaliteta jela i pića, ponašanja gostiju, javnog morala i slično. U slučaju prekršaja nekih od pravila ponašanja, vlasnicima je sledila kazna. Tako se prema pravilima iz 1884. godine, krčma mogla držati otvorenom do 21 čas, a posle toga se morala tražiti posebna dozvola od nadležnih.

Cenovnik jela, pića, prenoćišta i podvoza, morali su uz ovu Odluku biti postavljeni na vidnom mestu u krčmi. Na ulazu u krčmu morao je da bude upaljen fenjer, a i prostorije u krčmi su trebale da budu osvetljene. Vlasnik je bio odgovoran za red i mir u krčmi i sigurnost gostiju i njihove imovine. Takođe, morao je da prijavi zaposleno osoblje. Bilo je zabranjeno služiti goste ispred krčme, držati kola ispred i ugošćavati sumnjive osobe.

(Glas Javnosti)

SKINI APLIKACIJU