Uspomena na heroje Cerske bitke: Ovo mesto se i danas zove Vojnikova breskva
Autor: Glas javnosti
Rat je već počeo. Aleksa, koga svi zovu Lekso, sa svojom jedinicom poslat je na Cer. Tamo neprijatelj najžešće nadire.
Dva dana pre polaska iz svog sela, stao je pred Anđinu kuću da se pozdravi. Lepa i zgodna crnka. Na jesen će da se oženi njome.
Pri polasku, grli je i ljubi u rumene obraze. Kreće, a uplakana Anđa prosipa vodu za njim. Aleksa joj maše, uzjahuje konja.
„Lekso!“ pozva Anđa.
On se okrene, a ona mu dobaci breskvu. Uhvati je i ubaci u vojničku torbu. Podbode konja i odjuri, ne okrećući se ka uplakanoj Anđi.
Bitka na Ceru se lomi. Aleksin puk je u rezervi. Dobijaju naredbu da neprijatelju udare s boka.
Penju se padinama Cera dok ih neprijateljski mitraljeski kuršumi zasipaju. Brzo stupaju u dodir sa neprijateljem. Počinje bitka prsa u prsa. Noževi, ašovi, kundaci – skoro da nema pucnjave.
Lekso se rve s nekim Švabom, udaraju jedan drugog čim stignu. Napokon ga Lekso savlada i poče da davi.
„Nemoj me, brate“, progovara Švabo.
Lekso popusti stisak i pomisli: kakakav je ovo Švabo, a priča naški!
Čim je osetio manji stisak, vojnik ga odgurne, izvuče nož i skoči ka njemu. Dum! – opali neko, i on se prevrne preko Lekse.
Bitka je ušla u noć. Vojnici su se žestoko borili. Nagla kiša im je otežavala borbu. Srpska vojska je uspela da odbaci neprijatelje i dobije bitku.
Lekso ujutru pita komandira: „Kakve su ovo Švabe, a pričaju naški?“
„To su Hrvati, Varaždinski korpus“, odgovara komandir, „naša braća.“
„Dobra nam ta braća, sva nam sela popališe i nejač pobiše“, dobacuju vojnici.
Prvi zraci sunca obasjavaju vlažnu zemlju. Lekso ustaje iz torbe, vadi breskvu, zagriza je… i pada. Smrtno pogođen u prsa, pada u rov.
Komanda naređuje pokret. Leksu drugovi na brzinu sahranjuju u plitkom rovu. U njegovim ustima ostaje čvrsto zagrižena breskva.
Anđa je godinama čekala svoga Leksu, ali se na kraju udala.
Osam godina posle rata, u proleće, na padinama Cera organizovano je skupljanje kostiju poginulih vojnika. Sve kosti su prenošene u spomen-kosturnicu u Tekerišu.
Na jednoj padini, radnici sedaju pored breskve koja je u punom cvatu. Primetili su da iz zemlje viri deo uniforme. U plitkom grobu pronašli su kostur vojnika. Između njegovih vilica iznikla je breskva.
Kosti su prenesene u kosturnicu, a breskva posađena u blizinu nje. Svake godine je obilno rađala.
Devojke iz okoline kitile su svoje pletenice njenim cvetovima. Kad bi starost nagrizla drvo, deca iz obližnje škole bi iz njene koštice proizvela novu sadnicu i tako joj obnavljala život.
Verovalo se da je dobro pojesti plod sa nje za duše poginulih vojnika.
To je trajalo do šezdesetih godina, kada se breskva osušila. Valjda toliko i traju sećanja na heroje.
Mesto se i danas zove Vojnikova Breskva.
Glas javnosti/Zajednica Pravoslavlje
SKINI APLIKACIJU
