Upozoravajuća knjiga Volfganga Mihala, novinara i publiciste iz Bavarske: Nemačka i sledeći (svetski) rat

Dva puta od kada je Bizmark 1871. osnovao nemačko carstvo, nemačka spoljna politika je sledila isti model: prvo dominaciju nad Evropom, zatim pretenzije na status velike sile u svetu i na kraju, rat.

Dva puta je ovaj ekspanzioanizam Nemaca okončan katastrofom. Sada, posle 50 godina mira (prvo izdanje knjige Nemačka i sledeći rat Volfagang Mihala štampano je 1995., primedba V.Dinić) ceo svet veruje da su Nemci ozdravili. Ipak, politika Bona, posle ponovnog ujedinjenja Nemačke, pokazuje: nesreća ponovo uzima zamah.

Sve počinje kao nekad. Da bi Nemačka mogla potpuno u miru da sakupi snage, evropske napetosti se koncentrišu na Balkan - kao nekad. Ponovo ujedinjena nemačka nacija  labavi svoje veze sa Zapadom i orijentiše se na iskonski istok - kao u Bizmarkovo vreme. U proširenoj Evropskoj uniji, stari planovi o izgradnji srednje Evrope (Mitteleuropa) postaju stvarnost - za koju se Vilhelm II uzaludno borio. A, kada nova Nemačka bude dovoljno jaka, definisaće svoje interese i izvan Evrope.

Na delu je stara ponuda, poznate parole: ekonomski prostor na istoku, osovina Berlin - Bagdad, mesto pod suncem u dalekoj Kini, srednjoafrički izvori sirovina. Pospešuje se nova "svetska politika" čija je, veruju, želja da se svuda čuje nemačka reč. U očima radikalnih snaga, dosadašnja politika uzdržavanja predstavlja politiku slabosti. Ovaj novi stari nemački pokret, sastavljen od militarista, predstavnika privrede i političke desnice, jednog dana će biti spreman da formuliše i ratne ciljeve.

Teorija zavere? Parodija na teoriju zavere? Da i ne. Slika bolesti nacije u svakom slučaju pokazuje prisilno samoprecenjivanje praćeno pogrešnim shvatanjem o povećanoj odgovornosti ujedinjene Nemačke. I sam tok bolesti je je uvek isti - istorija se, ipak, ponavlja! Crna psihoanaliza , isterivanje đavola, kojom se utire put nemačkoj naklonosti prema katastrofama, sumraku, propasti, apokalipsi? Uz sve to, satira na nacionalne debate i njihovu nejsvetiju baštinu. Ukratko: upozorenje na opasnost od duha vremena.

 

Ovo, između ostalog piše u predgovoru srpskom izdanju knjige Volfganga Mihala, u izdanju poznate izdavačke kuće "Miroslav", iz koje, uz saglasnost direktora Miroslave Petrović, objavljemo nekoliko inserata knjige koja, verujemo, samo upozorava, a ne i sluti na zlo. Istina, autor, ugledni publicista Volfgang Mihal, pisac više zapaženih "političkih" knjiga u Nemačkoj, "užasno je" ubedljiv...

 

Nadirući Vilhelmizam

 Vremena su se promenila. Kultura uzdržavanja, decenijama obeležje nemačke spoljne politike, ustuknula je pred novim pretenzijama. Godina 1992. predstavlja stvarni zaokret u posleratnoj politici; u nemačku misao vraća se drskost.

U ovoj godini, nepovratno je okončana nacionalna, u pravom smislu reči "čudna" rasprava: nju, u najboljem slučaju, danas još vode pesnici i dva ili tri stara Prusa u bezdanima feljtona...

Godine 1992. nacionalna rasprava se okreće prema spolja i poprima karakter imperijalne ideje. Nemogućno je prevideti znak paradigmične smene u zameni rečnika: "Nacionalni identitet" postaje "nacionalni interes". Ova zamena označava zaokret od provincijske vezanosti za vlastiti pupak ka realpolitičkom pogledu na svet; zaokret od primata unutrašnje ka primatu spoljne politike. Od 1992. Nemačka ima "vitalne interese" svuda u svetu.

Bilo bi pogrešno zaključiti da danas veliku opasnost predstavlja "novi nacionalizam". U redovima avangarde ove debate, na primer, kod Petera Sloterdijka, odavno se izišlo iz tog kruga. U njegovoj knjizi "Kad se Evropa probudi..." ne govori se više o nacionalnom već o imperijalnom buđenju. Nacionalno se napušta u korist klasične Rajhsideje - imperijalne misli. Nemačka se ponovo oseća suviše malom za svoj veliki zadatak.

Ni posle osnivanja nemačkog Rajha nije bilo drukčije. Ni tada vezanost za nacionalni pupak nije dugo trajala. Samo nekoliko godina posle ujedinjenja Rajha, Nemci su počeli da iznova definišu svoje spoljnopolitičke interese; ponovo u smislu stvaranja većeg carstva (Rajha). Jer, nacionalna država u Nemačkoj nema tradicije, pretenzije su nešto više, u stvari, predstavljaju istinsku nemačku strast.

Godine 1878/79. predstavljale su predah. Dvoglavi savez sa Austrijom bio je samo realno-politički zglob ka ideji o srednje evropskom carstvu.

Danas, ideja o jezgru Evrope predstavlja temelj za novi ekspanzionizam. Jer, strasni pobornici ideje o ujedinjenoj Evropi nikada ne pomišljaju na odlazak sa vlasti, već uvek samo o proširenju vlasti. U tome su isti pobornici politike ujedinjenja Srednje Evrope (Mitteleuropa) iz doba carstva i preteče modela hitlerovskih pokušaja stvaranja velikog prostora. Izgleda da neprihvatanje granica predstavlja konstantu suverene nemačke spoljne politike. Onaj koji, s obzirom na takve tradicije, govori samo o "opasnosti od normalizacije" ili o "nemačkom riziku", previđa pravo stanje stvari.

Karakteristično je da ovde nacionalno nikada nije, kao što je "normalno" u zapadnim zemljama, povezano sa demokratijom, već isključivo sa silom i moći. "Strah od sile", "Evropska centralna sila", "Svetska sila protiv volje" - samo su neki od naslova knjiga nemačkih istoričara i politikologa na ovu temu. Zahteva se nova "volja za moć" a akademsko ispoljavanje sliva se u snažan poklič: "Nemačko, probudi se!"

Ponovo se oduševljeno njuši "oštri, jasni vazduh svetske istorije". I, ponovo, izgleda - kao pre stotinu godinu - istoričarima pada udeo da iznose pretenzije na silu i moć, da deluju "vaspitno na narod". Posle feljtonističkog povratka Karla Šmita (Schmitt), Ernsta Jingera (Junger) i protagonista konzervativne evolucije, naši nacionalni pedagozi otkrivaju sada rane spise Maksa Vebera (Weber), Fridrika Naumana (Naumann), Gustava Strezemana (Stersemann). Nacionalno-liberalni zaokret nemačke politike je upravo u toku.

Šta posle toga dolazi, predstavlja čist Vilhelmizam. U pozadini debate već se oseća zadah promene (mief of change), odbojnost svake ideje o saradnji, susedstvu i ravnopravnosti. Od toga nije daleko nacionalna scena koja koristi državnu silu kao što za projektovanje planova za ostvarenje vilhelmovskih mužjačkih maštarija. Reč "nesputan" ponovo se uvodi u nacionalnu debatu, reč koju sada marljivo upotrebljavaju od saveznog predsednika do "Merkura", u smislu prijatne opomene da je ipak reč o "nesputanoj nacionalnosti". I prekorne reči o "strahu od dodira" (sic!) "Nemaca sa fenomenom sile", koju istoričar i vladin savetnik Gregor Šelgen (Scollgen) tako rado uzima u usta, otrkriva erotske odnose prema vlasti.

Sasvim otvoreno se izražava žaljenje što država više ne deluje muški već ženski, što je predvode emocije koje raspiruju mediji, u kojima ipak još važi pravilo da se nacionalni interesi "nesentimentalno" prosuđuju i razmatraju. Oseća se prosto fizičko gađenje prema ženskoj državi koja se shvata kao institucija za pružanje usluga i snabdevanje, koja nema nikakvog autoriteta, jer više nije nikakav "otac država", nikakav majstor za odgoj i prevaspitanje kao i u Trajčkeovo doba (Treitschke).

Država mora biti oštra, ali pravedna; trezvena i bez ikakvog okolišenja. Tako se željeni ego prenosi na državu a država postaje živo biće; ličnost, koja radi svog samoostvarenja traži moć, silu bez bilo kakvih ograničavajućih atributa. To je pre sto godina bila oznaka "geopolitike", koja je ubrzo izrasla u "državnu nauku" carstva i koja je ulivala strahopoštovanje. I danas, jedva da se pojavi jedan spoljnopolitički uvodnik u kojem se bar jednom ne iznosi marka  geopolitičkog mirisa.

Dugotrajna priča o sili moći, naravno, samo je izraz stare misli u znaku prijatelj - neprijatelj. Bez toga moć i sila bili bi bez svrhe i cilja. Prodor razmišljanja o prijatelju-neprijatelju u diskurs o moći i sili nužno militarizuje nemačko društvo a militarizacija vodi u - tu sve sile deluju isto - rat.

Fridrih fon Bernhardi, verbalna junačina, pruski general i vojni komentator, sveo je sve to 1912. na jednu tačku kada je prorokovao predstojeći svetski rat. Njegov spis "Nemačka i sledeći rat" u kojem predviđa da će posle druge marokanske krize, u besu zbog carevog oklevanja, najzad izbiti rat, izazvao je u Evropi veliku senzaciju i stvorio u Francuskoj i Engleskoj panično raspoloženje. Stranim čitaocima Bernhardijeva knjiga služila je kao dokaz bezuslovne nemačke volje za ratom.

Najveći deo spisa posvećen je detaljnoj analizi nemačke sposobnosti za oružje i neštedimice se iznose žalopojke zbog omekšalosti Nemaca koji su postali suviše "miroljubiv narod". Sa nacionalno falsifikovanim Ničeom kao krunskim svedokom čitaju se dalje stranice knjige kao "prevredovanje svih vrednosti" pri čemu se mir predstavlja kao čoveka nedostojno životarenja dok se, pak, rat predstavlja kao jedina moralna snaga koja podstiče razvoj kulture i stvaranje karaktera. Delo je prožeto, u to vreme,  preovlađujućim učenjima filozofije istoprije i prava u kojima se pre svega insistira na pravu jačega i odobrava sve što poseduje državnu moć i silu. Apostoli ovakvog mišljenja bili su  istoričar Hajnrih fon Trajčke i pravnik Rudolf fon Ihering.

Odlučujući Bernhardijev iskaz nalazi se u poglavlju čiji naslov zvuči veoma aktuelno: "Svetska sila ili poraz". Zaoštravanje na mogućnosti "sve ili ništa" odgovaralo je imperijalnom duhu vremena. Bernhardi je video Carstvo na sudbonosnoj raskrsnici istorije: ogroman priraštaj stanovništva i nagli porast industrijske proizvodnje iziskivali su nove teritorije za naseljavanje, nova radna mesta, nove izvore sirovina, nova tržišta za plasman robe.

Na Dalekom istoku i na dalekom Zapadu već su se stabilizovale svetske sile Japan i Amerika i uspostavile snažne zone uticaja. Niko ko je imao oči u glavi nije mogao a da to ne vidi. Kako je, međutim, trebalo da Nemačka, uklještena između Rusije, Francuske i Engleske, konkuriše ovim novim svetskim silama?

Najpre se moraju - smatra Bernhardi - učvrstiti i proširiti evropske pozicije moći. Samo na osnovu jednog srednjeevropskog saveza država (Mitteleuropa), koji će predvditi Nemačka, može se izvojevati ravnopravan položaj u svetu. "Najzad morao bi se prekršiti i princip evropske ravnoteže, koji se od Bečkog kongresa na izvestan način smatra svetinjom, ali dovodi do sasvim neravnopravnih odnosa, jer sprečava slobodan razvoj Nemačke i samo koristi poslovima Engleske. Posle toga Nemačka mora da se pobrine oko svojih manjih suseda, tako što će časno i snagom svoje politike izazvati kod slabijih suseda ubeđenje da "svoju samostalnost i svoje interese na najbolji način mogu obezbediti priključenjem Nemačkoj i pod zaštitom nemačkog oružja."

Ukoliko se to postigne, moglo se usuditi na pokretanje velikog obračuna. Alternativu Bernhardi nije video, pogotovo ne kaznu za nemački poraz: "Moramo biti svesni da ne možemo izbeći rat  za pozicije u svetu ni pod kakvim okolnostima". I stoga ga moramo voditi "pod najpovoljnijim mogućim uslovima".

Koliko će godina biti potrebno posle ponovnog ujedinjenja dok Nemačka opet ne izgradi one političke konstelacije moći koje je tada imala, dok ne stvori one prinudne realnosti i lance argumentacije koji će dovesti do toga da sledeći rat izgleda tako neizbežan kao onaj iz 1914?

Fridrih Nauman, vodeća glava nemačkih liberala, tvrdio je 1915. u svom čuvenom spisu "Srednja Evropa" (Mitteleuropa) da je "sadašnji rat počeo još 1876". Bilo je to pet godina posle Bizmarkovog ujedinjenja nemačkog carstva (Rajha). Pet godina posle ponovnog nemačkog ujedinjenja, mi ispisujemo ove reči 1995.

 

Upravo zbog toga ova knjiga

Za razliku od Bernharda, ovaj tekst se ne pojavljuje dve već 30 ili 40 godina pre sledećeg rata. Predstoji takav razvoj događaja jer mi se čini da su već tu oni počeci koje Nauman naznačava u svojoj knjizi i koji se danas takođe u obrisima mogu otkriti: Nemačka utire put ka sledećem ratu.

Predviđati tako daleko, znači imati u vidu posledice. Međutim, u ovom trenutku ne može se videti nijedan Vilhelm (Wilchelm), već samo, u najboljem slučaju jedan Šojble, jedan Rije, jedan Kinkel. S druge strane: ko bi i pomislio da će posle Bizmarka doći "jedan diletantski kicoš" (Maks Veber), da će - da navedemo još jedan zastrašujući primer - "prostačina" Hitler, najveći vojskovođa svih vremena, pretvoriti svoju knjigu "Majn kampf" (Mein Kampf) u stvarnost. Takva sagledavanja prepuštaju se obično onima koji mogu to da posmatraju stvari unazad.             "Moralo je tako biti!" kaže se obično kada je prekasno. Stoga ja tvrdim možda prerano: istorija nemačkog Rajha se ponavlja. To je teza, to je crvena nit ove knjige.

Upravo se stvari odvijaju tačno onako kako su se odvijale posle osnivanja Rajha 1871. Ponovo ujedinjena Nemačka razara evropsku ravnotežu. Jer, nacionalni scenario Nemaca nije osnivanje jedne "statuirane" demokratske nacionalne države, već izgradnja jednog srednje evropskog velikog carstva između Francuske na zapadu i Rusije na istoku. To je tako bilo, to će tako biti. San i cilj Nemaca bio je i ostao da osnuju rimsku imepriju (Imperium Romanum).

Program ove politike moći je jednostavan i skoro na stupidan način isti. Reč je o večnom troskoku: najpre Evropa, zatim svet, a onda rat. Ovaj program zasniva se na neiskorenjivoj nemačkoj predstavi o ugroženoj poziciji između velikih sila (ugroženom položaju u sredini) iz čega se izvodi nužnost da Nemačka mora postati evropska predstraža.

Ova fiks-ideja, koja vodi ka večnom vraćanju istog, ponavlja se od samog nastanka Nemačke u 10. stoleću, sa jedinstvenom suludom upornošću. Menja se i i varira samo vreme koje je potrebno spirali nemačke sudbine za preokret, varira, dakle, samo dužina pojedinih faza i perioda.

U slučaju Bizmarka posle ujedinjenja Rajha 1871. usledila je kratka faza stabilizacije evropske politike, zatim jedna duža faza evropskog raspada, paralelno sa kratkim periodom svetske politike i, najzad, dugo hvatanje zaleta za rat. U slučaju Hitler, sve je išlo kao po već utvrđenom scenariju, čija je realizacija išla ubrzanim tempom.

 

Koliko će nama biti potrebno godina?

Zbunjujuće i zapanjujuće deluje to što su nemački interesi godinama i vekovima ostali stabilni i politički i geografski. Opet je reč, od ponovnog ujedinjenja, o stabilizaciji Nemačke u Evropi, zatim o Evropi kojom dominira Nemačka, i najzad, ako rivali popuste, o učešću u rešavanju pitanja na svetskoj sceni: na Istoku, bliskom Istoku, u Africi i na Dalekom istoku.

Kao i pre sto godina, nemačke pretenzije na ravnopravno učešće izazivaju konfuznu "svetsku politiku", politiku bez koncepta, grozničavu i prenagljenu, na kraju katastrofalnu. Čak su i protagonisti, dakle, oni koji teže ulozi nove svetske sile, u suštini već prepoznatljivi: novi imperijalisti koji insistiraju na nemačkoj ekspanziji - nacional-liberali, budući svenemački pokret.

Sve to zvuči kao da je na delu još jedna "teorija zavere". Vremena su se - prigovori}e - promenila! Upozorava se na opasnost od zaključivanja na osnovu analogije. Stoga ću unapred da se osvrnem na tri najznačajnija prigovora na moju tezu.

Prvi prigovor glasi da nemački narod više nije podesan za pretenzije na svetsku silu. Odviknut je i omekšan, čak razmažen. Bilo da je reč o Arnolfu Baringu ili Kristijanu Haku, Hansu Peteru Švarcu ili Gregoru Šelgenu - nemački istoričari i politikolozi govore o nemačkoj pospanosti, kolektivnom odmoru i nemačkim građanima udobno razbaškarenim u blagostanju - o tome su pune knjige prepunih regala. Nije li dovoljan dokaz da su Nemci danas mirni i zadovoljni?

Ipak, iste dijagnoze davane su i nekada. Tušta i tma. I ne samo u Nemačkoj, već u svim industrijalizovanim zemljama, uključujući i SAD. I to kako od nacionalekonomiste poput Vernera Zombarta, tako od militarista poput Fridriha fon Bernhardija. A, paralelno sa ovim žalopojkama bilo je, i ima ih, nabujalih pesama sa stalnim pozivom: "Nemačko, brani se!"

Temeljni prigovor tezi o ponavljanju glasi da će uspostavljanje opšte svetske ekonomske i političke isprepletanosti osujetiti treće nemačko "posezanje za vladavinom nad svetom". Nemačka je odavno u miru ostvarila ono što želi: ona je priznata velika sila i najveći izvoznik u svetu.

Međutim: međunarodna isprepletenost postojala je i tada, bila je čak konstitutivni element epohe izme|u 1870. i 1914. Svetska privreda - to je i tada značilo "vladavinu trijade SAD - Evropa - Japan". Ova trijada se proširila u istinsko zlatno pijanstvo, stvorila nove velike ekonomske prostore, slobodne trgovinske zone, zone uticaja. Novac nikada nije poznavao ni priznavao nacionalnost. Britanski, francuski i nemački finasijeri su sara|ivali uprkos krizama i brojnim ratovima u izgradnji železnica na istoku, u Africi, u Kini. Upravo klasični imperijalizam nije bio samostalni hod država već je počivao na naizmeničnoj ekonomskoj i političkoj saradnji. Uprkos tome, došlo je do rata. Jer, Nemačka nikad nije bila zadovoljna!

Treći, najbrojniji prigovor na moju tezu glasi da će nemačka demokratizacija posle Drugog svetskog rata sprečiti svaki eventualan povratak na vilhemizam. Četrdeset godina "učenja demokratije" su neopozive. Skeptična generacija šestdesetosmaši (1968.) i njihovi ambivalentni naslednici stvorili su, prema ovim tvrđenjima, temelj zapadnih vrednosti koji se više ne može revidirati. Rado bih voleo da ovakav prigovor stoji.

Međutim, gde su bile 50 godina posle 1848. demokratske vrednosti, demokratska načela? Njihove protagoniste zavrbovala je država moći, potisla u nepolitičke sfere, glajhšaltovala, izmanipulisala ili ih je iselila. Tendencija ka autoritarnim začaurivanjem države i privrede nikada nisu mogle da se zaustave. A, ne mogu ni danas, s obzirom na postojeća autoritarna strujanja u privredi, vojsci i društvu.

Što se tiče često ismevanog i izrugivanog cara Vilhelma, kome danas niko nikakvo poverenje ne bi poverio, u svoje vreme on je bio kultna zvezda, medijski miljenik, ekscentrilči igrač, koji je jedne oduševljavao svojim operskim nastupima a druge svojim doskočicama. Bio je istovremeno i sfinga i poslovan čovek, ventil za mlade koje je odbijala bizmarkovska malograđanština i glasnogovornik interesa teške industrije. On je bio kongenijalni izraz nadolazećeg medijskog stoleća koje je nagoveštavala tadašnja masovna štampa. Nikada be reci da takav jedan medijski roker neće u budućoj Nemačkoj imati nikakve šanse.

Da zaključivanje na osnovu analogije, posebno istorijsko - da se složimo sa Hansom Peterom Švarcom - deluje pomalo "odiozno" - tačno je. Jer, ako ponavljanje već postoji (Hitlerovo posezanje za vladavinom nad svetom bilo je već drugo), ipak blizu je pretpostavka da je u slučaju Nemačke reč o seriji. Kada istoričari, i njima srodni, odbacuju takve zaključke na osnovu analogije kao "alarmizam", mora im se odgovoriti da nijedan od njih nije, na žalost, video dolazak bilo kog "istorijskog trenutka". Veliki deo ceha istoričara prilagodio se pre 1989. političkim prilikama, kao što se sada baca oko vrata novoj državnoj moći.

Ipak, 50 godina posle završetka rata teze o ratu kao dodatak svečanostima izmirenja deluje pre "nesavremeno". Nisu li milijarde ljudi 1995. klicale 50-godišnjem postojanju Ujedinjenih nacija kao planetarnoj instituciji mira? Nisu li govorili o miru Nemaca povodom 50 godina posle 8. maja 1945. poticali iz srca? Mora li se u Nemačkoj, uvek iznova, naći neko ko će obesno prljati vlastito gnezdo?

Pa ipak, ja se upuštam u ova razmatranja. Istraživanja sasvim jasno i realpolitički dokazuju da zaklinjanje u "nacionalne interese" spada u tradiciju države moći od 1871. U pitanju su isti argumenti, isti motivi, ista poprišta, iste osovine.

Preterujem možda samo što se postojećeg razvoja događaja tiče. Možda iznosim suviše veliki račun. Idem s njim do same granice bola - "rat". Jer, ima dosta Kasandri koje propast Zapada predviđaju u 12 poglavlja da bi u 13 započele moralnu službu bogu rata. One upozoravaju da bi mogle da demantuju. Sve je tako polutansko, loše! Takvo samozavaravanje je preijatno jer zasenjuje posledice. Međutim, u ponavljanje nemačke istorije spada katastrofa kao neminovan ishod.

Tu spada i vraćanje jezika sile. Bez njega sledeći rat ne bi bilo moguće ni zamisliti. Stoga koristim - ma kako arogantno to zvučalo - bizmarovsko-vilhemovski rečnik realpolitike 19. stoleća. Uostalom, u većini spoljnopolitičkih komentara on se koristi, a ponovo ulazi u modu i u naukama o državi.

U ovom jeziku ne postoje društvo i stranke, već samo velike sile i osovine, nacionalni interesi i prestiž. U njemu postoji "politika velikog kabineta" u veštini da jedni druge izmanevrišu. Tu nije reč o ljudima kao što smo ti i ja, već o nacijama, narodima ili glavnim gradovima, kao da su ličnosti. Tu se stapaju ja i država u čudesnu nadtvorevinu, u "generala dr von Staat", generala dr od države Tomasa Mana.

Reč je, dakle, o zemlji u kojoj je "eros sile" ponovo muškog roda i mirišena mošus. Samo u ovom jeziku mogu  se dokazivati moje teze. Samo švejkovskim postupkom može se razmišljati o duhu vremena i može se dvostruko i trostruko baciti unazad, da bi se proizveo eho. U narednim poglavljima reč je, dakle, o "veseloj nauci", patriotski rečeno: psihoterapiji. To je "crna misa" za Nemačku, egzorcistički pokušaj da se istera priviđenje koje od 1992. prodire u način nemačkog razmišljanja i osmisli do "kraja". To je pokušaj da se "nacionalni interesi", u najboljem znanju i sa najboljom savešću, unaprede.

U tom prefiksu leži jedina nada autora...

 

Pogovor srpskom izdanju

 Običnom čitaocu, a naročito jednom istoričaru, naslov ove knjige može da zazvuči prejako, suviše provokativno i senzacionalistički. Ali, knjiga nije pisana kao naučno delo; njen pisac je pre svega publicista koji ima nameru da na svoj način skrene pažnju na fenomen, koji sam po sebi neosporno zaslužuje ozbiljno razmatranje.

Već sam naslov opominje: knjiga pod ovim nazivom pojavila se godinu dana uoči Prvog svetskog rata. Preuzimanje naslova iz 1913. godine, otkriva težnju pisca da se u objašnjavanju savremenih zbivanja koristi rado i obilno istorijskim analogijama. Naime, naslova Nemačka i sledeći rat, Fridrih fon Bernardi (1849.-1930.), nemački general i vojni pisac, načelnik istorijskog odeljenja Generalštaba, komandant korpusa u Prvom svetskom ratu, bio je jedan od vatrenih pobornika pangermanizma i političkog i vojnog ekspanzionizma.

Nije slučajno što je pisac završio svoja razmatranja rezimeom knjige poznatog nemačkog istoričara Frica Fišera Posezanje za svetskom moći. Pojava ovog dela 1961. godine izazvala je velike polemike u nemačkoj javnosti, jer je Fišer preko istraživanja ratnih ciljeva u Prvom svetskom ratu pokazao kontinuitet nemačke težnje za evropskom i svetskom moći. Iako publicista, očigledno sa dobrim uvidom u istoriografsku literaturu, Volfgang Mihal je pokušao da sledi Fišerov kritički način razmišljanja.

Očigledna je piščeva težnja da pokaže da sadašnje stanje duhova u središtu nemačke političke, ekonomske i vojne elite, umnogome podseća na epohu nemačkih priprema za rat krajem XIX i početkom XX veka, naročito 1897-1914. godine.

U svojoj radikalnoj kritici, sa nedvosmislenih pacifističkih pozicija, Volfgang Mihal sasvim direktno zaključuje da je agresivna spoljna politika u službi nemačke privrede; sa iznova naraslom samosvešću nemačkih vojnika, može voditi u strašne obračune na međunarodnoj sceni kao što se desilo sa viljemovskom Nemačkom.

On upozorava na opasnosti i mnoga zavodljiva iskušenja nemačke "svetske politike", i težnje za statusom Nemačke kao velike svetske sile.

Iako su za hladna i razložna proučavanja događaji suviše blizu, ova knjiga s pravom upozorava na potrebu pažljivog proučavanja zbivanja na evropskoj i međunarodnoj političkoj sceni. Ona pokazuje da u nemačkoj sredini, u okviru jednog političkog mi{ljenja, postoje i oni koji su iskreno zabrinuti zbog mogućeg "ponavljanja istorija".

Knjigu svakako ne treba shvatiti kao celu istinu o Nmečakoj i Nemcima, što se inače, s obzirom na loša iskustva mnogih naroda sa nemačkim militarizmom u XX veku, može ponekad učiniti. Neki koraci nemačke spoljne politike nakon ujedinjenja, i naročito nemačko držanje tokom raspada jugoslovenske države, s pravom izazivaju podozrenje ne samo u našoj javnosti nego i kod mnogih drugih naroda koji su bili žrtve nemačkog oružja i nemačke imperijalne politike.

Zaista je teško predvideti šta nosi budućnost. Evropa i svet ulaze u izrazito "turbulentnu" fazu međunarodnih odnosa čiji je krajnji ishod ovog momenta gotovo nemoguće predvideti. Ima mnogo dokaza na javnoj sceni koji dovode u sumnju poznatu maksimu da je istorija učiteljica `ivota. Nemačko ujedinjenje dočekano je kao doprinos stvaranju, umesto podeljene, mirnije i stabilnije Evrope, kao korak na putu ka postepenom ostvarivanju sna o jedinstvenoj Evropi. Privredno jaka Nemačka može biti važan činilac ekonomskog prosperiteta okruženja i cele Evrope. Time ona može, na najbolji način, poslužiti ideji nezavisne Evrope, u kojoj će svi evropski narodi sa svojim nacionalnim tradicijama naći ravnopravno mesto.

Ako je već reč o istorijskim analogijama, u ovoj knjizi tako često korišćenim, onda treba podsetiti da je vreme prusko-ruske saradnje i XIX veku bilo faktor evropske stabilnosti. Bilo je to vreme nemačkog nacionalnog preporoda. Evropa i svet, pa razume se i Srbi, upoznali su i kulturno lice nemačkog naroda, koji je dao značajan doprinos kulturnoj riznici Evrope, pa i kulturnom i društvenom preporodu Srba u XVIII i XIX veku. Treba podsetiti na Getea, braću Grim, poznatog istoričara Leopolda Rankea, i mnoge srpske studente koja su svoja znanja u to vreme sticali na nemačkim univerzitetima.

Ukoliko bi, umesto faktora ekonomskog i kulturnog prosperiteta Evrope, Nemačka na stari način postala nosilac težnje za svetskom moći i logike vojne sile, onda bi to bio veliki gubitak za evropski svet, ali i opasno iskušenje i rizik za samu Nemačku na tom putu.

Pisac ove knjige se nije posebno bavio srpskim pitanjem, koje je iznova otvoreno na tako dramatičan i surov način, i to odmah nakon rešenja nemačkog pitanja, odnosno nemačkog ujedinjenja. On je dobro uočio tragiku srpskog geopolitičkog prostora - građenja kuće na putevima velikih sila, na velikoj svetskoj raskrsnici (Srbija "u najistinitijem smislu te reči - krst Balkana"). Ipak u izvođenju zaključaka o savremenim prilikama, previše se oslanjao na istorijske primere od pre jednog veka, jer Nemačka je zaista ponovo na Balkanu, ali Rusija u poslednja dva veka nikada nije bila dalja od Balkana nego što je sad.

Ne treba biti prestrog u ocenjivanju manjih propusta kada je reč o Srbima, kao, na primer, kad govori o ustancima "Bosanaca" (a reč je o Srbima iz Bosne i Hercegovine), "Srba i Bugara" početkom Velike istočne krize (1875-1878), ili kad na jednom mestu u širem okviru, dotiče težnju za stvaranjem "Velike Srbije" (što je oveštala propaganda, floskula bez stvarnog osnova).

Reč je o knjizi iz pera jednog darovitog publiciste, pisano prevashodno novinarskim stilom, ali koja sadržajem podstiče na razmišljanje i opominje. (Dr Slavenko Terzić, pogovor srpskom izdanju)

 

 

Ko je autor?

 Volfgang Mihal je rođen 1954. godine u Daksbahu (Dachsbachu), u Bavarskoj. Studirao je političke nauke u Minhenu, radio najpre u "Forvercu" akrajem devedesetih bio je urednik u časopisu "Geo". Godine 1988. objavio je knjigu o Socijaldemokratskoj partiji Nemačke: "Koliko je staromodna socijaldemokratija?"

 

(Glas javnosti - Vladan Dinić)