U CENTRU BEOGRADA NEMAJU STRUJU TRI NEDELJE: 'Živimo pećinski život'
Autor: Glas javnosti
U opusu Duška Kovačevića nedostaje još samo jedna drama o tragikomedijama svakodnevice koje su ljudi skloni da još više potpiruju svojim bezumnim postupcima i čine ih još apsurdnijim.
Četiri ujutru, duboka noć. Odjednom, iz sna me je prenula eksplozija, pa neki kling-klang zvuk nečeg metalnog kako pada niz stepenice u zgradi. Iskreno rečeno, toliko sam navikla da se u komšiluku svašta dešava, pa i usred noći, da se nisam nešto potresla. Ipak, sekund kasnije sam shvatila da je nestala struja. Ustajem, odškrinem ulazna vrata i imam šta da vidim – to jest, ne vidim – dim kulja u hodniku, prst pred sobom ne vidite, i shvatate da nešto u zgradi gori. Brzo zatvaram vrata i zovem vatrogasce. Aha, dobili su već poziv od komšija, stižu.
NE PROPUSTITE
Da skratim priču, u zgradi se zapalio strujomer, vatrogasci su brzo stigli, srećom, požar je brzo ugašen i svi stanari i njihovi stanovi prošli su bez ikakvih posledica.
Već 20 dana bez struje
Osim... Jesam pomenula da drama i dalje nije gotova? To je zato što već 20. dan nemamo struju.
Da, funkcionišemo zahvaljujući plinskom rešou, čeličnim živcima i istinitosti parole „Živ čovek se na sve navikne“. Možemo da potegnemo filozofsku raspravu da li je to dobro ili loše, slobodno.
Prva prepreka ka vraćanju dostojanstvenog života bio je, jelte, praznik. Dan Kada Se Ne Radi Ni Pod Pretnjom Pištoljem. Ali nije to samo jedan dan, pa svi znamo da uskršnji praznici traju... bogami, ove godine su za nadležne službe trajali čak do naredne srede. Dakle, punih 5 dana.
Druga prepreka, ispostaviće se mnogo veća (da, dobro ste pročitali, veća od tromih službi i birokratije), jesu stanari zgrade. Odmilja komšije. Od tog Velikog petka dušmani. Neki imaju ljubimce, neki specifične strahove koji malo odskaču od realnosti, nekima su „principi“ važniji od tople vode i interneta… A neki su jednostavno nestali, obeshrabreni teškim i neizvesnim pregovorima stanara. Nadamo se da su bar otperjali u svet gde postoje lampe i WiFi. To smo mi, stanari ove malene zgrade u malenoj ulici u Beogradu, gde se problem koji se rešava za dva dana razvukao na tri nedelje. Tu su pale i poneke prijave, pretnje… ma znate već kako to ide.
Pa, pošto su najčešća pitanja koja dobijam ovih nedelja „Kako živite?“, „Šta radite po ceo dan?“, „K... Kako?“, da pokušam da odgovorim na njih.
"Živ se čovek na sve navikne"
Prvi dani su, priznajem, teški. Najviše jer ne znate šta ćete da radite sa sobom.
Ipak, posle prvog talasa stresa kreće privikavanje. Već sedmog dana ste se toliko svikli na nove uslove da tuširanje hladnom vodom ne zvuči tako strašno. A i baterijska lampa daje takvo svetlo da vam više i ne trebaju obične lampe. Ma ovo je super, ovako možemo zauvek! Shvatate da upravo proživljavate onaj čuveni proces kad manipulatori kuvaju ljude sporo i strpljivo, dajući im mrvice nekog prividnog luksuza dok ih dave u okeanu, ali polako, da oni ne primete da se dave. I raduju se tim mrvicama kao da su zlatne poluge.
Plinski rešo za kampovanje - moja zlatna poluga
E sad da vam ispričam šta je moja zlatna poluga evo već tri nedelje.
To je plinski rešo za kampovanje. Ne zvuči nimalo romantično, ali ta spravica mi trenutno spasava život. Ne, neću ovo preformulisati da bi zvučalo manje dramatično. Plinski rešo je to zaslužio.
Prvu zahvalnost mu dugujem, naravno, jer uspevam da se istuširam. Nekoliko šerpi zagrejane vode i udri. Nije to ono dostojanstveno tuširanje na kakvo smo navikli, ali hej, zašto se ne podsetiti letovanja u Crnoj Gori iz 2003. godine, kada ste se zbog redovnih restrikcija vode kupali pomoću plastičnih flaša? I da, ako se nađete u sličnoj situaciji (pu pu pu!), svu zagrejanu vodu sipajte u flaše, bolje kontrolišete mlaz i ne rasipate bespotrebno toplu vodu. Ma evo me, zero waste gurui, učim da živim po vašim principima. Ili se to ipak zove život kao u zemlji trećeg… petog? sveta?
NE PROPUSTITE
Druga prednost plinskog rešoa jeste što možete nešto i da skuvate. Saznali ste da su polugotova jela koja se kuvaju u konzervi mnogo napredovala od letovanja sa drugaricama pre 10 godina, kada je to bilo jedino što ste znali da spremite.
Ipak, uprkos svim ovim objektivnim hvalospevima, moram da kažem da ja u stvari plinski rešo ne podnosim. Sve što ima reč „plin“ u sebi mene apsolutno prestravljuje i donosi mi neviđen stres. Stalno se plašim da ću nešto zapaliti, da ćemo se pogušiti od ugljen-monoksida (dosta mi je vala nevidljivih neprijatelja), da će mi prst izgoreti u plamenu dok pod nezgodnim uglom palim rešo upaljačem… Jednostavno, kao izuzetno smotana osoba (verujte mi, nema nedelju dana kako mi je telefon upao u bazen), imam razloga da nemam poverenja u svoju motoriku.
I ne samo to, ni sveće čak ne volim. Ne volim taj nepouzdani plamičak koji se zaleluja u svim pravcima čim dune malo vetrića spolja, ili čim prođete malo bržim korakom pored sveće. A ne volim ih ni zato što sad znam koliko stvarno traju kad piše da traju šest sati. Pogađate: nije šest. Ni blizu.
Pećinski život sa aplikacijama koje ne troše bateriju
Volela bih da mogu da vam izvučem dobre strane ovog pećinskog života. Ali iskreno, ne želim. Neću da pokušavam da ulepšam ovu situaciju jer, pravo da vam kažem, ništa nije dovoljno dobro u nemanju struje tri nedelje u odnosu na to kako vam otežava život. Znate kad kažu da današnji čovek ne bi umeo da se snađe u šumi? A ja kažem, a zašto bi morao da se snalazi? Šta će mi robinzonovske veštine u 2021. godini? Nedostaje mi moja topla voda iz tuša, nedostaje mi da ne moram da punim telefon na poslu, tu oazu gde utičnice rade, nedostaje mi da perem kosu kod kuće, a ne kod frizera i prijatelja, nedostaje mi da se u kući čuje televizor.
Do tada ću na kauču da mazim svoje kuče, skrolujem po aplikaciji koja jede najmanje baterije i jedem svoje za deset minuta skuvane ćufte u sosu. Sa što manje upaljenih sveća na stolu.
(Glas javnosti/Blic žena)
SKINI APLIKACIJU
.png)
