Turski pogled na Kosovski boj: 'Malo ko čuo za narod sa kojim je ratovao poginuli sultan'

Za srpski narod Kosovska bitka iz 1389. najvažniji je istorijski događaj. Iako je za sudbinu srpskih zemalja u 14. i 15. veku bila manje presudna od Maričke bitke iz 1371. godine

Kada su posle poraza vladara južnih zemalja preostalih iza Dušanovog carstva – kralja Vukašina i despota Uglješe – gotovo sve balkanske zemlje južno od Dunava postale turski vazali, Marička bitka je  postala simbol nacionalnog stradanja, hrišćanskog verovanja u večnu pravdu i trijumf stradalnika za veru na onom svetu. O bici nam savremeni izvori ne govore mnogo, veliki srpski medievista Sima Ćirković tvrdio je da pouzdano znamo da je bitka bila velika, da su u njoj učestvovali feudalci iz Srbije i Bosne, te da su u njoj poginula oba vladara – osmanski sultan Murat, unuk osnivača dinastije Osmana, i vladar severnih srpskih zemalja, knez Lazar Hrebeljanović.

Istoričar Čedomir Antić u redovnom feljtonu u Nedeljniku "Globalna istorija Srbije" piše o našoj istoriji iz potpuno drugačijeg ugla...

 Koliko je u srpskoj kolektivnoj svesti značaj ove bitke rastao, toliko je ona od velikih sila i susednih naroda bila umanjivana, relativizovana i čak ismevana. Konačno, albanski, hrvatski i bošnjački nacionalizmi nastojali su tokom poslednjih decenija da bitku prisvoje. Kosovska bitka čuvena je i po tome što je bila jedina prilika kada je tokom šest vekova i sedamdesetak velikih ratova na tri kontinenta, u ratu poginuo jedan osmanski sultan.

Da je to ostavilo traga na Turke, svedoči činjenica da su strani izaslanici pred vladare izvođeni tako što bi ih gardisti držali za ruke. Tako je primljen general Kutuzov krajem 18. i srpski poslanik Balugdžić početkom 20. veka. Za osmanske istoričare kasnijih vekova, koji su pisali u vreme kada je Porta iz Carigrada upravljala najvećom imperijom na svetu, neprijatna je bila činjenica da je malo ko čuo za narod sa kojim je ratovao poginuli sultan. Zato su već u 17. veku srpsku vojsku isprva precenili po broju, a potom je predstavili kao veliku, evropsku koaliciju.

 Najstariji osmanski istoričari nisu saglasni. Dvorski pesnik Ahmedi u Iskandernami tvrdi da je “neophodna borba” nastala usled sultanove želje da posle pobede nad Vizantijom pokori i “Laza”. Istoričari od 15. veka – od Urudža do Idriza Bitlisija – tvrde, međutim, da je rat započeo knez Lazar, odlučan da se sa sultanom sretne u boju “licem u lice”. U pismu koje je poslao sultanu najavio je odsudnu bitku, a ovoga je sasvim neobično i neprilično (čak i kad je reč o tituli) oslovio sa “Brate moj, hane…”.

Dvorski pesnik Ahmedi je već početkom 1390. dao svoj prikaz bitke. Osmanska vojska je u njoj, tvrdio je, pobedila. Počela je da goni razbijenu hrišćansku vojsku. Jedan nevernik se pritajio na bojištu sav obliven krvlju. Ustao je u pravom času i udario sultana handžarom. Tako je sultan Murat postao “pobedonosni borac za veru” i “mučenik za nju”. Bilo je to, tvrdio je pesnik, “nebesko delo”.

(Glas javnosti/ Nedeljnik)

SKINI APLIKACIJU